Пише: Милорад Дурутовић
У приближно исто вријеме, три великана европског мишљења крећу у потрагу за скривеним механизмима модерности. Отварају ризнице знања од антике до модерног доба, а оно што проналазе могло би се сажети у три огољене погонске силе: Ниче — воља за моћ; Фројд — нагони; Маркс — капитал.
Три различита пута и три мисаоне нарави сусрећу се, дакле, на раскрсници истог питања: шта се заиста налази испод човјековог лица?
Њихови одговори доносе снажан заокрет у разумијевању антропологије. Ако су древни и класични облици мишљења човјека посматрали кроз његов однос према нечему вишем од њега — космичком поретку, моралном закону или божанском смислу — ова три „учитеља сумње“ поглед усмјеравају у супротном смјеру: ка унутрашњим силама које човјека покрећу и ограничавају. У том унутрашњем пресјеку Ниче препознаје борбу за надмоћ, Фројд нагонске структуре које претходе свјесној вољи, а Маркс материјалне односе који обликују велике историјске наративе.
Овај радикални рез не пружа никакву утјеху, нарочито данас када су ти увиди доживјели своју гротескну хипертрофију. У 21. вијеку, Ничеова воља за моћ мутирала је у дигиталну борбу за видљивост и алгоритамску доминацију. Фројдове подсвјесне нагонске потребе претворене су у пијацу жеља које наплаћују нашу пажњу, док је Марксов капитал постао универзална, безмало једина мјера свега — од људског рада до самог живота. Ту није крај. У свом усавршеном облику, ова три слоја данас прекрива четврти: мимикрија. Та стара дисциплина прикривања стварних намјера вјерно прати сваку артикулацију „виших циљева“ и јавних увјерења. Друштвени простор постао је сцена у којој се улоге мијењају, али логика остаје иста, јер борба за моћ прокламује се као брига за јавно добро, интерес као принцип, а доминација као историјска неминовност. У том свјетлу, мит о прогресу изгледа само као технолошко усавршавање те исте мимикрије.
Како примјећује Борислав Пекић, човјек се лишио биолошке мимикрије, али је заузврат развио читав спектар социјалног, психолошког и моралног прилагођавања. „Кетманство је“, пише Пекић, „нека врста мимикрије, изгледате тако, а то нисте. Обичан сте лептир, а изгледате као отрован, и ниједна вас птица не напада. Имате лажне очи тамо гдје вам је незаштићена гузица. Машете нечим што на бодље личи, а перје је. Укратко — фолирате.“ Ово Пекићево „фолирање“ више није само игра преживљавања; оно је постало онтолошко стање савременог човјека. Шта нам, онда, преостаје послије тог великог историјског разобличења?
Ниче, Фројд и Маркс уклонили су метафизички оквир, али иза размакнутих завјеса нису оставили ново уточиште. Сазнање да се испод племенитих идеја налазе пуки интерес, нагон и борба за превласт оставило је модерног човјека без сигурног ослонца. Разоткрили смо сопствене пориве, али нисмо престали да их умножавамо; умјесто тога, усавршили смо вјештину бесконачног симулирања смисла. Стога, када бљесне питање да ли иза те савремене кулисе још увијек стоји човјек или само његово одсуство, одговор постаје јасан. Човјек је и даље ту, али не више као стваралац, већ као заробљеник сопственог позоришта сјенки, осуђен да живи у свијету гдје је привид постао једина преостала стварност.
Извор: РТНК
