Пише: Вук Бачановић
Црна Гора се поново мучи с озбиљним државотворним проблемом: како обиљежавати властите војне побједе, а да се притом не увриједе Црногорци, Срби, Турци, Бошњаци, НАТО савезници и, по могућности, давно упокојени византијски историчари.
Повод је приједлог Алексе Бечића да се Дан Војске, умјесто на годишњицу побједе Стефана Војислава над Византинцима 1042. године, обиљежава на годишњицу битке на Вучјем долу 1876. Одмах се испоставило да Вучји до има једну озбиљну ману: побједа је била исувише српска. Стога је дукљанска прошлост поново проглашена сигурнијим националним уточиштем, јер се, изгледа, вјерује да су Срби у једанаестом вијеку били прописно удаљени од црногорске државотворне свијести.
Нажалост, византијски историчари нису били упознати с тим прописом. Јован Скилица Војислава назива „ὁ τῶν Σέρβων ἄρχων“ – „архонт Срба“, док га Кекавмен означава као „ὁ Τριβούνιος ὁ Σέρβος“ – „Травуњанин Србин“. Исти Кекавмен познаје га и као Дукљанина. То је сасвим разумљиво свакоме ко зна да средњовјековна политичка, територијална и етничка припадност нису функционисале као савремена чланарина у неком националном културно умјетничком друштву. Војислав је могао бити дукљански владар и истовремено бити означен као Србин, без потребе да се због тога састаје комисија за утврђивање његовог накнадног националног опредјељења. Византинци, међутим, нису могли предвидјети да ће њихова терминологија послије хиљаду година угрозити поједине концепције црногорског идентитета.
Вук Бачановић: Како бити Трамп, а остати угледни европски антифашиста
Потом се огласио реис Рифат Фејзић, забринут да би обиљежавање побједе над Османлијама могло пореметити односе с Турском, данашњом НАТО савезницом. То је већ озбиљан допринос међународним односима: према тој логици, државе би морале консултовати дипломатске представнике свих некадашњих непријатеља прије него што обиљеже властито ослобођење. Остаје нејасно треба ли Анкара прекинути односе с Подгорицом због Вучјег дола или само захтијевати да се црногорска побједа убудуће прославља без помињања поражених.
Замислимо, рецимо, православног монаха у Турској који захтијева да се престану обиљежавати Битка на Сакарји (1921), Велика офанзива и побједа код Думлупинара (1922), пресудне побједе турског рата за независност под Ататурком, јер би слављење пораза грчке војске могло увриједити Грке и угрозити односе Анкаре и Атине. Такав приједлог вјероватно би изазвао поприлично запрепаштење и подсмјех. А разлога за болно сјећање свакако има: распад Османског царства и стварање модерне Турске пратили су геноцид, масовна убиства, прогони и протјеривања малоазијских и понтских Грка, Јермена и Асираца, односно сиријачких хришћана, чије су заједнице на тим просторима постојале вијековима и миленијумима.
Па ипак, оно што је Турцима побједа и рођење националне државе, потомцима протјераних малоазијских Грка може бити симбол катастрофе. Ниједна заједница није обавезна да усвоји туђе историјско сјећање. Управо је у томе елементарна антрополошка чињеница: прошлост је заједничка, али колективна сјећања на њу нису. Народи не живе у заједничкој спомен-соби у којој сви догађаји обавезно морају изазивати исте емоције.
За додатни допринос овој расправи побринуо се Елмаз ефендија Куртагић, имам из Рожаја, који је, према медијском извјештају, школске часове о Његошу упоредио с часовима о Хитлеру. Таква методологија утврђивања историјских факата отприлике гласи овако: довољно је у књижевном дјелу деветнаестог вијека пронаћи нешто што нам изазива моралну нелагоду, одстранити историјски контекст, па пјесника и владику административно премјестити у категорију нацистичких диктатора.
Његошево дјело, разумије се, легитимно је подвргнути критичком читању из различитих културних и религијских перспектива, укључујући и ону муслиманских заједница, чије колективно памћење обликује другачије хоризонте његове рецепције. Међутим, компаративна књижевност и историјска антропологија захтијевају разликовање књижевне репрезентације, њеног историјског контекста и савремених идеолошких интерпретација, умјесто свођења сложеног књижевног насљеђа на анахрону моралну оптужницу.
Примијенимо ли досљедно такву методологију, Хитлером бисмо могли прогласити готово свакога, од Мојсија до Хомера, под условом да му претходно одузмемо историјски, друштвени и културолошки контекст, књижевни жанр и право на одбрану пред судом савремене моралистичке осјетљивости.
Ваља, међутим, поздравити ширину црногорског и српског друштва у којем су овакве интерпретације јавно могуће. Уосталом, Русмир Махмутћехајић је своје Андрићевство: Против етике сјећања, књигу која се може описати као огледни узорак идеолошки мотивисане псеудоисторијске интерпретације књижевности, објавио 2015. године ни мање ни више него код угледног београдског издавача Clio. Дакле, у граду у којем би, према понеким представама о српској култури, Андрићева критика морала изазвати ванредно стање, она је уредно штампана и понуђена читаоцима.
Међутим, толеранција према бесмислицама не подразумијева обавезу њиховог проглашавања науком или друштвено општеприхваћеним ставовима. Црногорско друштво може прихватити да различите заједнице имају различита осјећања према Војиславу, Вучјем долу, Османлијама или Његошу. Оно само не мора због тога преправљати историјске изворе, помјерати државне празнике из страха од дипломатских духова или слати властите књижевне класике на постхумно саслушање. Поента слободе се и састоји у томе да властиту државу или дио њених друштвених феномена можете патолошки мрзити, али сте још увијек дужни да поштујете њене законе.
У међувремену, историјске личности не можемо поправљати тако да свима буду потаман.
Војислав неће постати мање дукљански зато што га Византинци називају Србином, нити ће Његош престати бити велики пјесник зато што његово дјело различите заједнице различито доживљавају. Зрелост друштва не почива на захтјеву да сви једнако воле исте покојнике, него на способности да заправо разумијемо зашто је то тако.
У противном, Црној Гори не преостаје ништа друго него да оснује Државну агенцију за постхумно национално усаглашавање, при којој би Војислав морао доказати да није Србин, Његош да није Хитлер, а Османлије да су заправо били нешто специфичнија глобална добротворна установа са наоружаним обезбјеђењем у циљу заштите сирочади. Посебна комисија утврђивала би које су се битке смјеле догодити, који су писци смјели писати и којим су народима преци имали право припадати. Сваком историјском догађају који не добије сагласност свих заинтересованих заједница изрекла би се мјера привременог непостојања, с могућношћу жалбе Уставном суду. Тако би Црна Гора коначно добила историју која никога не вријеђа, никога не узнемирава и никоме не противрјечи. Истина, то више не би била историја, то јест не би имала ни озбиљност записника са сједнице кућног савјета који се некако успио договорити да кућни љубимци не мокре по брижљиво одржаваном цвјетњаку испред хаустора.
Вук Бачановић: Операција „25. децембар“ или како су ћаци оптужили Божић да је папин шпијун
Уколико се, међутим, ни таква историја не покаже довољно инклузивном, преостаје да се сви ратови ретроактивно прогласе пријатељским војним вјежбама, сви освајачи хуманитарним радницима, а сви побједници осумњиченима за нарушавање међунационалних односа. Црна Гора би тако коначно постала прва држава на свијету која је успјела да своју прошлост потпуно ослободи историје, а да за то није морала да тражи једино сагласност поражених Византинаца.
