Пораз Александра Вучића на парламентарним изборима 25. октобра означио је крај једне политичке ере у Србији, али је отворио и питање економског наслеђа које остаје иза његове власти.
Током претходне деценије Србија је успела да стабилизује јавне финансије, али је истовремено развила модел привреде који се у великој мери ослања на стране инвестиције и политички контролисане економске токове. Амерички часопис Foreign Policy анализира шта је Вучић оставио иза себе и може ли студентски покрет, који је предводио политичке промене, да изгради другачији економски систем.
У разговору за подкаст Ones and Tooze, који објављује Foreign Policy, познати економски историчар Адам Туз говорио је о развоју српске економије од распада Југославије, резултатима Вучићеве економске политике и изазовима који чекају нову политичку генерацију.
Стефан Алексић: Из све снаге по сиротињи и некадашњим пријатељима
Према његовој оцени, Србија је данас пред важном прекретницом. Иако је током претходних година постигла одређену финансијску стабилност, њен развој и даље оптерећују последице деведесетих, недовољна повезаност са Европском унијом и систем у којем политичке везе имају велики утицај на пословне одлуке, преноси Нова.рс.
Србија и даље плаћа цену деведесетих
Туз сматра да се данашња економска ситуација у Србији не може разумети без освртања на распад Југославије и ратове деведесетих година. Југославија је крајем осамдесетих била једна од релативно успешнијих економија источне Европе, са развијеним трговинским везама са Западом, посебно Западном Немачком, и значајним приходима од туризма. Међутим, ратови, санкције и међународна изолација довели су до драматичног економског пада. Према Тузовим речима, бруто домаћи производ Србије до краја деведесетих пао је на приближно половину нивоа из касних осамдесетих.
Опоравак је био изузетно спор, па се, према званичним подацима које наводи, БДП по становнику тек 2018. или 2019. године вратио на ниво од пре распада Југославије. Туз признаје да га је тај податак изненадио, посебно након посете Београду, који је на њега оставио утисак релативно просперитетног града. Ипак, указује на могуће велике разлике између животног стандарда у престоници и остатку земље.
За разлику од Словеније, Хрватске и Мађарске, Србија је остала знатно удаљенија од европских економских интеграција. Према његовој оцени, управо је то један од највећих проблема српске економије. Иако Кина може да обезбеди инвестиције и допринесе изградњи инфраструктуре, таква улагања не могу у потпуности да надоместе предности ближе сарадње са Европском унијом. Туз зато у студентском покрету препознаје наду да би Србија коначно могла да прекине са политичким и економским наслеђем које траје још од деведесетих година.
Вучић стабилизовао финансије, али створио систем политичких привилегија
Једно од кључних питања које Foreign Policy отвара јесте колико је Александар Вучић заиста био успешан у вођењу српске економије. Туз истиче да је Вучић политички вешт и енергичан лидер, који је успео да изгради репутацију човека способног да обезбеди економску стабилност. Посебно издваја програм фискалне консолидације спроведен уз подршку Међународног монетарног фонда средином прошле деценије.
Србија се тада суочавала са озбиљним финансијским проблемима, али је кроз мере штедње и строжу контролу јавне потрошње успела да смањи јавни дуг на приближно 45 одсто БДП-а. Туз сматра да Вучићу треба признати одређене резултате у стабилизацији јавних финансија, али упозорава да је такав модел имао и другу страну. Према његовој анализи, строга контрола државне потрошње није спречила развој корупције и клијентелизма. Напротив, омогућила је стварање система у којем су политичке везе и блискост са људима на власти постале изузетно важне за приступ инвестицијама, дозволама и државним ресурсима.
Другим речима, иза слике економске стабилности развијао се модел у којем пословни успех није зависио искључиво од тржишних услова, већ и од односа са политичким врхом. Туз овај систем описује као облик клијентелистичког капитализма, који је додатно учвршћиван политичком контролом и притисцима на критичаре власти. Наводи да је разговарао са активистима у Србији који су добијали претње смрћу, док контролу медија пореди са моделом који је Виктор Орбан изградио у Мађарској. Према његовој оцени, комбинација фискалне дисциплине, централизоване власти и политичког утицаја на економију карактеристична је и за друге ауторитарне системе у источној Европи.
Шта студентски покрет нуди као алтернативу?
Након изборног пораза Вучићеве власти, пажња се сада усмерава на студентски покрет, који је од протеста прерастао у широку политичку снагу. Foreign Policy истиче да је реч о необичном политичком феномену, покрету који је настао изван традиционалних страначких структура, без једног лидера, а успео је да мобилише велики део друштва. Туз наводи оцену једног српског коментатора да су студенти на изборима практично победили и власт и дотадашњу опозицију, показујући да постоји алтернатива постојећем политичком систему.
Међутим, након политичке победе поставља се много сложеније питање – како управљати државом и њеном економијом? Туз наглашава да студентски покрет није без економских идеја, али да међу његовим представницима и савезницима још не постоји јединствен програм.
Почетком октобра група од 30 истакнутих српских економиста представила је платформу којом је поручила да промена власти не мора да значи економску нестабилност. То је посебно важно у земљи у којој и даље постоји страх од повратка високе инфлације, пада вредности динара и финансијских проблема какви су обележили деведесете.
Три могућа правца српске економије
Према анализи Foreign Policyј-а, унутар ширег покрета за промене могу се издвојити три приступа будућој економској политици. Први се заснива на фискалној стабилности, борби против корупције и одговорнијем управљању јавним финансијама. Међу економистима који заступају такав приступ издваја се Дејан Шошкић, некадашњи гувернер Народне банке Србије. Он се залаже за контролу државних расхода, сузбијање корупције и квалитетније трошење јавног новца, уз очување макроекономске стабилности.
Туз га види као једног од важнијих представника умереног економског приступа, посебно када је реч о осетљивом питању вредности динара и конкурентности српске привреде. Други правац усмерен је на промену самог модела економског развоја. Њега, између осталих, заступа економиста Бранимир Јовановић, који у први план ставља питање како Србија може да оствари дугорочан привредни раст без превеликог ослањања на стране директне инвестиције.
Посебно се отвара питање односа са кинеским инвеститорима и тога колико такви пројекти заиста доприносе развоју домаће економије. Трећи приступ долази из левог, социјално оријентисаног дела покрета. Његови заговорници траже снажније опорезивање најбогатијих, ограничавање утицаја олигарха, обнову социјалне државе и побољшање животног стандарда грађана. Посебан нагласак стављају на оне који су током претходне деценије поднели највећи терет мера штедње.
Најтежи задатак тек предстоји
Туз оцењује да ће један од највећих изазова у наредном периоду бити усклађивање различитих економских идеја унутар покрета који је довео до политичких промена. Док једни инсистирају на финансијској стабилности и контроли јавне потрошње, други сматрају да је неопходна озбиљнија промена индустријске политике и модела привредног раста. Трећи, пак, у први план стављају социјалну правду и смањење економских неједнакости.
Иако међу њима постоје значајне разлике, Туз сматра да би било погрешно студентски покрет представљати као политичку снагу која нема разумевања за економске проблеме. Напротив, како оцењује, постоји велики број озбиљних предлога, али тек предстоји њихово обједињавање у јасан и одржив програм.
Основна порука анализе Foreign Policyј-а јесте да одлазак Александра Вучића не значи и аутоматски крај економског система који је изграђен током његове власти. Србија и даље остаје суочена са зависношћу од страног капитала, политичким утицајем на економију и великим развојним разликама.
Извор: Данас
