Пише: Вук Бачановић
Једна од најпоузданијих метода за претварање интелектуалног сметлишта у озбиљну политолошку расправу јесте да се на почетку текста призове или неки велики ум који се, наравно, неће осврнути на памфлетску брљотину у којој се спомиње или довољно покојан да не може протестовати. Тако је и Арнолд Тојнби, који је читав живот посветио изучавању успона и пропасти цивилизација, постхумно мобилисан од стране угледних црногорских интелектуалаца Аднана Чиргића, Александра Радомана и Бобана Батрићевића да објасни односе бившег предсједника Србије Александра Вучића и црногорске Владе.
За тај подухват била су потребна чак тројица аутора, што је разумљиво: један да напише Тојнбијево име, други да га смјести у једва смислену реченицу, а трећи да припази да се у склопу финалног производа не појави и нека истинита формулација. Када се све сабере имамо три аутора, једног Тојнбија, једног Вучића, четворицу Јуда Искариотских и политолошку анализу чија би се базираност на чињеницама врло тешко доказала чак и да се сам Тојнби, непосредно пред смрт, учланио у Демократску партију социјалиста.
Покојни британски историчар, који је добар дио живота утрошио на проучавање успона и пропасти цивилизација, тешко је могао наслутити да ће његово монументално дјело једнога дана послужити као доказни материјал да је Милојка Спајића на власт довео Александар Вучић. То је отприлике као када бисте Марксовим Капиталом доказивали да је предсједник кућног савјета у подгоричком Забјелу украо станарима кисели купус из подрума. Присвајање туђег рада свакако је озбиљно питање марксистичке политичке економије, али би за доказивање конкретне крађе ипак требало пронаћи макар једну главицу купуса.
У складу са задатом методологијом, аутори набрајају Спајића, Милатовића, Абазовића и митрополита Јоаникија, дакле четири човјека, да би их већ у сљедећем тренутку назвали „овом тројицом“. Ето, коначно, практичне примјене филозофске истовремености! Четири човјека истовремено су тројица! Математичка операција коју су Питагора, Еуклид и читава александријска школа безуспјешно покушавали извести сада је, захваљујући удруженом напору Аднана Чиргића, Александра Радомана и Бобана Батрићевића обављеном на црногорском порталу Антена М. Ипак, треба бити праведан. Ако су тројица људи заједнички успјела пребројати четворицу као тројицу, онда би од њих заиста било претјерано очекивати да разумију политичку историју Црне Горе послије 2020. године.
У тако постављеном аритметичком и историјском универзуму сасвим је природно да Александар Вучић на власт доводи управо оне људе које је годинама покушавао политички уништити. Милојку Спајићу је, рецимо, толико несебично помагао да постане предсједник Црне Горе да су документи српских државних органа о његовом држављанству послужили као кључни аргумент за одбијање његове предсједничке кандидатуре 2023. године.
Такав степен политичког доброчинства није забиљежен откако је инквизиција Ђордану Бруну обезбиједила централно гријање. Али права метафизичка чуда почињу када наш трочлани институт за примијењени Тојнбијев загробни живот ступи на терен црквене историје. Испоставља се да је Вучић био покровитељ канонске Митрополије црногорско-приморске СПЦ, чијег је митрополита Амфилохија његов Информер оптуживао за сарадњу с Милом Ђукановићем, а Ало за издају народа који је ходао на литијама. Његовог насљедника Јоаникија исти пропагандни апарат оптуживао је за напад на Патријарха и црквено јединство чим се усудио подржати студентску побуну, док је сама Митрополија морала јавно одбацивати Вучићеве оптужбе и политичко прекрајање историје литија. Све то у атмосфери настојања да се Патријаршија претвори у СНС-ов комесаријат за религијске послове. Према тој логици, Вучић је своје политичке и црквене противнике најприје поставио, затим прогонио, па напосљетку покушавао дисциплиновати, очигледно из нарочите очинске љубави, како би што увјерљивије прикрио чињеницу да их је сам поставио.
Да политичко-црквена фантастика буде потпуна, у исто вријеме када је Митрополија јавно одбацивала Вучићеве инсинуације и његово накнадно присвајање историје литија, појавиле су се и од Вучићевог режима произведене медијске спекулације о издвајању Боке из њеног састава, што се тумачило као могући начин слабљења Јоаникијевог положаја. Али за наше тојнбијевце све су то безначајне чињеничне тричарије, које, из неког необјашњивог разлога, упорно одбијају да се понашају у складу с њиховим закључцима.
Ако вас Вучић подржава, то се још може узети као индиција политичке блискости. Ако вас напада, ни то само по себи не мора доказивати супротно, будући да политичка историја познаје обиље примјера фингираних сукоба у којима тобожњи противници један другоме подижу рејтинг, хомогенизују властита бирачка тијела и пажљиво режираним непријатељством одржавају обострано корисну представу.
Али када вас неко систематски настоји политички уништити, онемогућити вам кандидатуру, поткопати институције које представљате и уклонити вас са положаја, тада би чак и наши тојнбијевци морали објаснити у каквој се то врсти политичке трговине један од учесника договорио да буде ликвидиран, а други да од тога има сву корист.
И тако се, на крају овог здруженог подухвата у писању памфлетистичког текстића, долази до закључка који његови аутори нису намјеравали доказати: ћацизам није само питање чланства у СНС-у или симпатизерства према бившој власти у Србији, него и стање духа. Он подједнако течно говори екавицом и ијекавицом, заклиње се у српство или хиљадугодишњу дукљанску државност коју уништише зли Срби, носи шајкачу, црногорску капу или европски испеглано одијело, али свуда послује по истом правилнику: ако се стварност не слаже с пропагандом, стварност се проглашава ненадлежном.
У том смислу, овај текст представља драгоцјен научни прилог разумијевању дукљанизма као ћаци феномена, односно специфичног, историјски преживјелог Ћациленда који је постојао много прије него што је његов београдски имењак добио шаторе, ограде и географску локацију у Пионирском парку. Разлика је, међутим, суштинска. Београдски Ћациленд било је могуће уклонити након изборног пораза СНС-а, док се његов црногорски претходник већ деценијама налази у главама својих станара, гдје, очигледно, ужива статус непокретног културног добра. А како такву установу уопште иселити, нарочито када су тројица њених научних сарадника управо доказала да у њој четворица могу сасвим удобно становати као тројица?
