Пише: Соња Томовић Шундић
У тумачењу положаја жене у социо-културном моделу Црне Горе, Горски вијенац заузима неспорно важно мјесто, утолико више што је протоком времена добијао статус култног текста у којем и данас можемо да тражимо и проналазимо одговоре за најважнија егзистенцијална питања. Савременим читањем можемо добити информацију о статусу жене у патријархалном друштву, освијетлити ово сложено питање прије свега не кроз теоријске апстракције, већ на основу тумачења стихова из Горског вијенца и комуникативних животних ситуација. Полазимо од претпоставке да ставови у спјеву које аутор вјерно приказује не морају бити и Његошево аутентично схватање културног кôда, већ идеје које заступају његови књижевни ликови, јунаци који живе у XVII вијеку.
Успостављањем фиктивне стварности пјесник је нема сумње изражавао своју поетску слободу, машту, имагинацију. Иако смо свјесни да је књижевност дјело умјетничког надахнућа а не историографска студија, пажљивим читањем Горског вијенца долазимо до закључка да је пјесник добар познавалац социо-културне структуре друштва. Из тих разлога суптилно је разрађивао елементе културне антропологије, испитивао различите обрасце понашања, психологију народа, навике и обичаје, остављајући драгоцјено свједочанство о мушко – женским друштвеним позицијама формираним у класичној Црној Гори.
Не треба губити из вида чињеницу да је у Горском вијенцу дата слика друштвеног живота XVII вијека, укључује вриједносни систем интериоризован дубоко у моралној свијести јунака, преузиман углавном из народне традиције према чему су обликоване представе женских ликова.
Обично се узима да је Горски вијенац, пјеснички израз ратничко-херојског – патријархалног модела понашања, те доминантно мушки спјев са четрдесетак мушких ликова, и да су женске фигуре потиснуте у други план. Међутим, писац је преко девет женских ликова који се посредно или непосредно појављују у радњи спјева, и поред тога успио да увјерљиво представи родне улоге, позицију жене и њен друштвени статус, мада то увијек чини у перспективи преовлађујућег друштвеног поретка. Његош је изнијансирао главна својства женског бића, према задатим обрасцима понашања у традиционалној култури. Према физичком изгледу психолошким својствима и моралним особинама, те карактеру, емоционалности, њеном мјесту у структуру породице, и залагању у одбрани домовине. Описао је женску уклопљеност у патријархату који прописује шта је прихватљиво или неприхватљиво, затим цијели систем обичаја и обреда у којима жене функционишу. Упоредио је статус жене у Црној Гори са два културна модела: турски и млетачки, а када је у питању третман у друштвеним оквирима, указао на амбивалентан однос према жени код његових прекаљених јунака. У разоткривању стабилних структура културног идентитета у Црној Гори, он даје мноштво опсервација, идеја, судова који нам могу помоћи да из историјског контекста, али и психолошког, моралног и антрополошког увида дођемо до Система појмова који утичу да створимо цјеловиту представу, засновану на емпиријском проучавању народног живота. Истодобно о улози жене у свакодневним ситуацијама, њеном статусу, обавезама и одговорностима, забранама и санкцијама уколико се усуди да прекрши норме уходаног облика понашања. Као изузетан познавалац друштвене структуре, правила, и опште-прихваћених норми, аутор Горског вијенца, је поетским средствима предочио своје продубљено схватање међуљудских односа, али и мушко-женских релација, без чега би било незамисливо разумјети најшире културне токове у којима се вјековима моделовао и институционализовао, друштвени живот, прихваћен од заједнице као неприкосновена вриједност. Без обзира што се ради о споредним ликовима спјева, јер су у патријархалном систему, мање видљиве у јавном животу, жене заузимају одређено мјесто, па бисмо тешко могли разумјети суштину Горског вијенца без женских фигура, а сво наше тумачење било би прилично осиромашено и непотпуно.
Соња Томовић Шундић: Чаробна слика Италије Слободана Вуковића
У ратничкој култури каква је била Црна Гора, онога доба, у херојској етици видно је истакнут култ слободе, и одбрана независности. То је била највиша морална вриједност, главни политички циљ, војна обавеза свих њених житеља. У том смислу можемо упоредити историјске, етнографске и антрополошке увиде о положају жене његошевског времена и подацима које добијамо интерпретацијом његовог дјела, да би смо показали како успостављени културни модел обогаћује наша сазнања новим чињеницама. Његошеве јунакиње: Сестра Батрићева, баба-вјештица, млада Љубица, снаха Анђелија, снаха Милоњића бана, Ружа Касанова, була Богданова, дилбер Фатима, и Мара – мајка Станише Црнојевића, по нашој процјени девет женских ликова, више или мање књижевно обрађених и развијених, репрезентују колективну представу о жени, утичу на битан начин и на карактерне црте јунака који у предаху борби или очекивању предстојећег сукоба – борбе непрестане, на овај или онај начин причају о женама, истичући њихове мане или врлине. Нема сумње, од жениног рођења до уговореног брака, породичног живота, брачног невјерства имамо снажне књижевне описе, женских добрих или рђавих намјера оличених у неком виду издајстава, али и очувања достојанства дома и рода гдје се захтијева безусловна послушност, те слави њена изразита физичка љепота у којој има метафизике лијепог. Његош је створио представу о црногорској жени, на основу које се може реконструисати уживо њен положај, и позиционираност у патријархалном културном моделу, као што примјећује Симон де Бовоар: женом се не рађа женом се постаје, у друштвено-историјском контексту.
Не треба изгубити из вида Његошев смисао за разумијевање начина како функционише црногорско друштво, његове унутрашње вриједности, фамилијарне савезе, племенску организацију. Уклапајући женске фигуре у драмску радњу и основну тематику спјева, с намјером да прикаже сложеност мушко-женских релација које су одређене важећим културним моделом. Жена је у патријархалним односима, по свједочењу историчара, научника и антрополога, али и у књижевним и умјетничким опсервацијама обављала кућне послове, подносила тегобе сиромаштва, оскудице и немаштине, била стуб породице задужена за васпитање према начелу херојске етике и снажења борбеног духа код својих синова. Важно је примијетити да тек рађањем мушког дјетета добија признање заједнице, завређује пажњу свог брачног партнера и донекле бољи третман у кућним условима. Сходно подјели у патријархату на приватну и јавну сферу дјеловања, њој се препоручује повлачење из јавног живота, анонимност, искљученост и невидљивост у контексту друштва, што се донекле превазилази рађањем мушких потомака: Онаквога сивога сокола/Црногорка још рађала није, или стих Мићуновић и збори и твори/Српкиња га још рађала није. Све ово указује на високо мјесто које заузима на скали вриједности у народном животу рађање и материнство, посебно за оне мајке које рађају јунаке. Његошева мајка Ивана Пророковић, сестра капетана Лазара Пророковића, над мртвим сином, казала је да за њим никад неће заплакати, јер требају да плачу само оне мајке које роде издајнике и погани. Њена бесједа Црногорцима спада у ред говора античких хероина, несвакидашње снаге према чему се утемељује морални кодекс у најширим духовним регијама. Тиме се демонстрира ваљани домаћи одгој који је у рукама мајке и њен успјех у стицању угледа у широј друштвеној заједници.
Мајчинство је њена прва обавеза и одговорност за коју се припрема од малена. То је етика дужности дубоко укоријењена за продужетак мушке лозе, херојског наслеђа, али и одржавање патернализма. На ову функцију надовезује се њена породична улога кроз поштовање уже и шире фамилије, али и потчињеност у породици, спремност да излази у сусрет свим њеним члановима, задатак на спартанском васпитању младих нараштаја мушкараца, тежак рад у пољу и кући као мјесту гдје треба да задовољи све жеље и потребе укућана, да би обезбиједила опстанак и одржање породичног поретка.
У том смислу жена заслужује поштовање околине, заштиту домаћина, пажњу своје дјеце. Она треба да оличава витешку част и херојство, исказује оданост своме супругу и националним интересима како би изазвала дивљење околине. Таква јунакиња је идеал заједнице, уважена као један од битних протагониста јуначког етоса. Но, осим тога што се придржава успостављених друштвених конвенција, њен кредибилитет појачава храбро држање и неустрашивост у војним активностима у којима треба да покаже несебичну подршку својим сродницима, првенствено домаћину куће: Женски лик који се уклапа у ову шему ратнице је Љубица Радунова: Жена млада ама соко сиви/пуни пушке своме господару. У класичној Црној Гори јунаштво представља основ друштвене хијерархије и индивидуалног угледа, те представља друштвено и културно нормирану праксу понашања. Према изворима и грађи из XIX вијека жена је преузимала покаткад улогу ратнице, што је чинило посебно вриједном у очима околине. Она неустрашиво пуни пушке своме господару попут Љубице, учествује у биткама, брани домаћинство и отаџбину, одана је и приправна да његује рањенике, или носи потрепштине својим рођацима у краткотрајним прекидима ратних дејстава.
Извор: Вијести
