Piše: Vladimir Tabašević
Označitelj ”ćaci” upravo je referisao na sve one koji ubrzavaju našu kolektivnu vožnju u nepostojećem metrou i obavezuju nas na uživanje u njoj, optužujući nas za ustašluk ukoliko se usudimo da posumnjamo u izvesnost takvog napretka.
Filozofi, lingvisti, sociolingvisti, pisci i drugi posvećenici jezika – došlo je i naših pet minuta za odavanje počasti zlatnoj materiji reči!
Kada je pre nepunih dve godine na zidovima Gimnazije ”Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu osvanula zapovedna parola: Ćaci u školu, niko ni slutiti nije mogao kakvu društvenu buru može izazvati jedna naizgled uzgredna grafemska omaška.
Arhimandrit fruškogorskog manastira Šišatovac, Lukijan Mušicki, 1817. godine Vuku Stefanoviću Karadžiću daje nacrt slova ”Đ” koji (nacrt) Vuk prihvata i stavlja u svoj ”Srpski rječnik”; već postojeća fonološka razlika dobila je svoj pisani znak, novo pismeno: slovo Đ.
Više od dve stotine godina kasnije, noćni parolaš iz redova bivše vlasti, ispisao je indikativan grafit na zidovima jedne gimnazije oglušujući se o Lukijanove duhovne napore u oblikovanju novog slova. Pobunjeni gimnazijski svet, koji se iz solidarnosti prema žrtvama pada Nadstrešnice, protestno okuplja da oda poštovanje – grafitom je trebalo podsetiti na njihova posla. Smisao nepismene parole bio je: ne bavite se stvarima za koje smo mi nadležni nego idite u tu vašu školu ako ste se već naivno opredelili za taj (gimnazijski) uzaludan put.
Na kraju beše reč
Parolaš nije mogao znati da njegovom nepismenošću upravlja dublja promisao. Stvorio je iz nehata pojam Ćaci nakon čega se društvena realnost jasno podelila na ljude bliske vlasti i na sve druge, nas, oličene u studentima i đacima, koji tražimo odgovorne za decenijska korupcionaška nepočinstva te vlasti; nepočinstva kojih je kruna bila stradanje nevinih pod novosadskom Nadstrešnicom.
Filozofi jezika tvrde već čitav vek da bogatstvo i rafinisanost našeg jezika određuju način na koji doživljavamo svet uopšte.
Stvaranjem pojma ”ćaci” – postalo je moguće kratko i jasno imenovati sve one koji smatraju da je put obrazovanja uzaludan, da je ljubi-brat ”patriotizam” i ušemljenost sa lokalnim funkcionerom spas za dušu i državu; one koji osnaženi kokaetilenom u krvi ”vraćaju” Kosovo i Metohiju svakog vikenda, ušuškani po stanovima Beograda na vodi i oblacima.
Narativ vlasti koji nam se servirao neprestano, deceniju i kusur, bio je banalan ali delotvoran; potrebno je bilo odnose u društvu tendenciozno svesti na odnose u kulturi, odnose u kulturi predstaviti kao odnose moći u kojima na jednoj strani imamo privilegovane koji se iživljavaju nad potlačenim svetom; u takvom svođenju, političare na vlasti, apsurdno, predstavljalo se kao one koji se bore za interese potlačenih jer sebe, lukavo, ne svrstavaju u red ”samozvane, kulturne elite”.
U genezi i podupiranju takvog narativa svoje su učešće imali brojni javni intelektualci, koji su uvek, živo i rado, svedočili glavom i bradom o opasnosti koja dolazi od neke snobovske, ”prdopuderaške” elite; oni su se zdušno zalagali za pravo ”krezubih” na krezubost – umesto za pojačanje socijalne i zdravstvene zaštite ugroženog sveta.
Mehanizam je, dakle, bio da se društveni odnosi, regulisani pravnim okvirom, premeste u sferu moralnih prepucavanja o lepotama nečijih duša, kako bi razna nedela i nelegalne radnje postala pitanje morala, a ne nadležnih državnih organa. Takvim natezanjima, srazmerno svojim kognitivnim kapacitetima, pokušali su da doprinesu i vouk-filozofi bliski bivšoj vlasti koji su jedni druge napadno snažili u jednoumnom uverenju da je sva (unutrašnja) politika jedne zemlje svodiva na njene odnose u kulturi; time se došlo do nove, agresivne, ”filozofske” patronizacije uistinu potlačenog sveta, patronizacije koja je navodno branila dostojanstvo potlačenih, a u suštini nastojala da legitimiše mehanizam korumpirane vlasti koji takvu, dramatičnu potlačenost i proizvodi.
Vouk-filozofi su smatrali da je njihova jedina umna dužnost javni, jeftini moralizam nad nečijom upotrebom pojma ”ćaci”, agresivno saglasno tvrdeći da naše društvo više ugrožava nekakva retorička dehumanizacija nego faktička pljačka i kriminalizacija svakog aspekta društvenosti. U samom finišu vlastodržačke vouk-manije, stvar je oterana do nezamislivog maksimuma. pa se nastojalo pojam ćaci proglasiti za veću uvredu od pojma ustaša.
Zastupnici prava na tuđu krezubost lako su izumeli najgoru invektivu protiv sopstvenog naroda i od otvorenog poziva na fizičko nasilje, u kojem bi učestvovali sa večito bezbedne distance – delilo ih je nekoliko retoričkih nijansi.
Vožnja nepostojećim metroom
Vrhunac ironije predstavljao je ”diskurs” bivšeg predsednika, Aleksandra Vučića. Gotovo sva svoja javna obraćanja je adresirao imaginarnom penzioneru, svom glasaču, prema kojem je populistički podešavao i patetičan ton i eventualne poente svojih govora. Pripadno takvom obraćanju, išle su pompezne, besmislene prodaje voznih karata za nepostojeći metro, najave letećih automobila i druge premije iz imaginarijuma koji smo bili osuđeni da slušamo i u njemu živimo.
Reči su postepeno gubile svaki smisao a izrečeno nikog nije ni na šta obavezivalo, jer smo svi morali da znamo bar toliko: da se laže na svakom koraku i da stvarna moć reči nije u javnom govoru, već u zakulisnim dogovorima onih na vlasti i ljudi bliskih njima. Zakonitost u laganju sezala je dotle da su ljudi u neverici opštih zbivanja nastojali da prepoznaju pravilnost po kojoj će gotovo uvek biti suprotno onome što se javno tvrdi da će biti; ”Ne dam Gazivode”, kao iskaz, odlikovni je primer te inverzije. Čak i izuzimanje iz nametnutog sveta društvenih iluzija iziskivalo je znatan duševni i umni napor.
Reči su postepeno gubile svaki smisao a izrečeno nikog nije ni na šta obavezivalo… ’Ne dam Gazivode’, kao iskaz, odlikovni je primer te inverzije
Duboko politizovani odnosi u društvu uskratili su mogućnost za bilo kakvim društvenim odnosom koji ne bi implicitno ili eksplicitno – išao u prilog vladajućoj garnituri.
Označitelj ”ćaci” upravo je referisao na sve one koji ubrzavaju našu kolektivnu vožnju u nepostojećem metrou i obavezuju nas na uživanje u njoj, optužujući nas za ustašluk ukoliko se usudimo da posumnjamo u izvesnost takvog napretka.
Neka svako zamisli svoj život u Ćacilendu: Dnevnik Aleksandra Baucala
Stiven Sigal, Džoni Dep, Džeki Čen, Žan-Klod van Dam i drugi nezamislivi akteri, pozivani su da svojim glumačkim kredibilitetom posvedoče o realnosti našeg putovanja metroom koji ne postoji dok u realnosti na koju smo zaista osuđeni i koja jedina postoji, vlasnik pečenjare ”Fantazija”, iz Obrenovca, izaziva kolaps proizvodnje u TENT-u čime, prema navodima iz krivične prijave, nanosi štetu ekonomiji u iznosu od pola milijarde evra.
Ilustracije radi: poginulih osam rudara rudnika ”Soko” moralo bi da radi više od dve hiljade godina neprekidno, danju i noću, da bi nadoknadilo gubitak koji je svojom angažovanošću skrivio jedan pečenjar-fantasta, za jednu grejnu sezonu.
Označitelj ”ćaci” ciljao je upravo i na takve pojedince, nosioce nezamislive količine moći; ljude koji su svojom nesmotrenošću, javašlukom i gramzivošću ugrožavali hiljade tuđih života, iz čiste arogancije tipične za neznalice.
Zbog svih ovih i mnogih drugih nepočinstava, jedno ”Đ” Lukijana Mušickog bilo nam je toliko važno skoro dve godine.
Ono nam je bilo važno ne jer smo glupi i nadmeni pa ne shvatamo kako nečija pismenost nije odraz duha niti kvaliteta nečije ličnosti, ili jer smo naivno ponosni što razaznajemo slovne oznake, nego jer pouzdano znamo da je jedina stvarna dehumanizacija bila naše zatočeništvo u fantazijama raznih na vlasti, koji su, izvesno, više marili za cifre na svojim računima nego za naša pismena.
Izvor: Novi Standard
