Пише: Свештеник Гојко Перовић
Како пролази која година од митрополитовог упокојења, сабрање над његовим гробом је све свечаније. Све више доминира дух литургије, а све је мање има духа жалости. То је зато што Амфилохија јасно видимо пред нама, а не иза нас.
Земаљска логика то не разумије. Она најприје безутјешно жали, а затим се са напором сјећа, док посљедњи зраци успомена не утону у море свакојаких брига садашњости. Земаљској логици недостаје јасан однос према будућем. Она је обремењена садашњим тренутком који пролази оног часа када смо га постали свјесни. Садашњост се расипа у прошлост, а будућност нам је страна и непозната.
Духовна логика је другачија. Чекам васкрсење мртвих. И чекам Живот. Тек чекам живот будућег вијека. За неупућене и непосвећене, ово може бити фраза. Празан исказ без значења. Нама хришћанима, који смо рођени од Духа Светог, и који тим божанским Духом живимо, овај израз вјере даје пуни смисао животу и његовој динамици. Прошлост се збиља расипа у прах, садашњост пролази, али и једно и друго имају исход и завршетак у будућности. Под условом да знамо и да желимо дићи поглед ка напријед. За будућност смо створени и ка њој идемо. Тамо је потпуно остварење свих наших овдашњих почетака. Наш крај је бескрај.
Ово би дакле било нешто између философије и поезије, да није нама познатих људи који су цијелим својим бићем били окренути ка тој будућности. Такви, и кад дође смрт, не остају иза нас. Не остају тек у гробу и само у успоменама. Него их ено, испред. Свијетле из будућности. Остварени, довршени и осмишљени до краја. Православно богословље ће нам рећи како нетрулежност светаца свједочи да су они већ тамо: да су становници Вјечног града, и да их зато смрт не обузима у потпуности, него више личи на сан. Али рекох, то је теорија. Насупрот теорији, или као потврда теорији, живи људи су прави свједоци те истине.
О. Гојко Перовић: Друштвене мреже не смију замијенити сусрет и разговор
Зато митрополита Амфилохија, као живог свједока Христовог васкрсења, све више доживљавамо живим, а све мање имамо разлога да за њим жалимо. Не ради се ту о оном родбинском пркосу који каже да се ”за јунаком не плаче”. Нити само о томе што очигледно напредују сви земаљски послови које је он започео. Што су цркве у Црној Гори никада пуније народа, а манастири монаха и монахиња. Исто тако, овдје није ријеч ни о каквој политичкој и идеолошкој побједи Амфилохијевих идеја, мада би се с правом могло говорити о томе како је тај светогорац овдје, између осталог, био учитељ демократије бившим скојевцима. То што је све мање жалости, а све више радости у крипти Храма Христовог Васкрсења, над његовом хумком, то није дакле посљедица Амфилохијеве успјешне биографије или остварене каријере. Не, то је посљедица чињенице да је жив, и да је пред нашим очима и душама све живљи. Ако нам почетни бол и туга нијесу дозвољавали да то видимо (иако смо у то од првог дана вјеровали), сада и вјерујемо и видимо. Он је, као прави пастир, испред нас, пред нама, зове нас и показује пут. Говори Господњу ријеч: не бојте се!
О свему томе најбоље говоре непрегледне колоне вјерника које силазе до Амфилохијевог гроба. Мирно, ненаметљиво, без позе и сликања. Паралелно са вревом богослужења и послова у Амфилохијевом храму. Рекло би се чак да ти људи њему долазе без икакве везе са било чим овоземаљским. Наравно, долазе због молитава, тајних исповјести, заклетви и обећања… али коме су оне упућене? Богу који не постоји? Човјеку који је мртав? Не него живом Богу и његовом живом и све живљем свједоку. То је исти онај принцип по коме се народ већ вјековима окупља око имена светитеља.
Ја не знам, нити имам шта да кажем у вези тога да ли је Амфилохије светац, или ће то некад бити… само правим извјештај са његовог гроба, из храма Васкрсења. У том извјештају главна је вијест да народ у све већем броју, са све више ријечи, са њим разговара. И док сва његова дјела у црквеној мисији, безбројна и велика, улазе у нестварни мозаик историје и љетописа, док их претичу нова и другачија дјела Цркве, дотле Амфилохије расте на хоризонту вјечности ”у мјеру раста висине Христове”. (Еф 4,13)
Ово посљедње су ријечи Светог апостола Павла. У нашој причи оне значе да сада Христа боље видимо и разумијемо кроз Амфилохија (Божији Син о коме је он толико говорио, сад нам је приступачнији, ближи и реалнији), али и да Амфилохија јасније видимо кроз Христа. Постаје нам јаснији сваки његов дамар. Свака изговорена и свака прећутана ријеч. Говорио је, благо и оштро, опомињуће и утјешно, говорио је и писао пуно, јер је схватао да није остало пуно времена. Ћутао је, још више од тога, јер је знао да времена има, и да ће га тек бити.
