Поводом годишњице упокојења подсјећамо на прву изјаву дотадашњег банатског владике Амфилохија по избору на трон митрополита црногорско-приморских почетком децембра 1990. године.
Приредила: Редакција
И ова нова улога за мене је служење Богу и народу.
Мислио сам да ћу у Банату остати док сам епископ, али сада је таква потреба да идем на Цетиње, с обзиром да сам из тих крајева. У Црној Гори, иначе, траже да је „њихове горе лист“.
Изгледа и против моје воље, на мени се остварује по неком дубљем промислу Божјем она Његошева: „Гдје је зрно клицом заметнуло, онђе нека и плодом почине“.
Осећам то као послушање гласу јагњета Божјег, закланог за живот света.
Идем на Цетиње да мирим завађене, да сједињујем разједињене, да братим разбраћене и да сведочим колико знам и колико могу великом богољудском достојанству, да обновим понеку светињу и помогнем обнову ловћенског храма. Обнављањем тог храма обнавља се и оскрнављена народна душа.
То је посао не само мој, него свих поколења.
Извор: НИН, бр. 2085, 14. децембар 1990, стр. 6.
