Пише: Милорад Дурутовић
„Градски базен — Петар II Петровић Његош“. Звучи као досјетка коју је неко, у недостатку боље идеје, грешком узео озбиљно. Зар се међу ватерполистима није могло наћи неко друго име које би пристајало базену, када се већ постојеће морало избрисати!? Али, знамо, имајући у виду политички контекст, био би то превелики ризик. Срећом, Његош је увијек при руци. Ко би имао ишта против Његоша? Је ли тако?
А кад је већ тако, могли бисмо установити и „Пјеснички маратон на базену Његош“. Пјесници би рецитовали стихове док препливавају дужину и ширину, а жири би, поред осјећаја за ритам и метафору, провјеравао и капацитет плућа. Најбољем би припала награда за дубину мисли. Не би, доиста, био први пут да се у овој земљи пјесник и владика профанише; па, велимо, што да не и кроз афирмацију которског базена.
Котор је, уосталом, везан за једну необичну Његошеву успомену. Постоје спекулације да је приликом боравка у том граду, 1833. године, аустријски агент покушао да га отрује. Колико је у тој причи историјске извјесности, а колико накнадне сумње, питање је за истраживаче. Ту је и пјесма „Србин Србима на части захваљује“ (1834), у којој владика памти которско гостопримство, кућу Лумбардића и сусрет с контом Јосифом Ивановићем из Доброте. Котор је, дакле, ушао у Његошев живот и као мјесто гостопримства и као мјесто могуће опасности.
ТВ колумна Милорада Дурутовића: Читање стварности XXXIV – Гријех питања
Данас му, ето, поново приређујемо неприлику, као да ни послије толико времена не може да прође кроз Котор а да га не дочека нека наша мука. Опет се поставља питање шта ћемо с Његошем и чему нам он заправо служи.
Од њега смо направили свечану фигуру, воштану лутку, сигурну луку нашег колективног самопоштовања. Или самопонижења? Увијек је при руци кад ваља да утврдимо ко смо, украсимо говор или обиљежимо свечани датум. Ријетко, пак, застанемо да се запитамо шта смо у његовим дјелима заиста прочитали и колико смо спремни да се суочимо с оним што нас у њима уздиже, али и узнемирава.
Неће се то промијенити ни овог тринаестог новембра, на Његошев рођендан и државни празник. Биће бесједа, буке и банкета. Можда ће се и именовање базена оправдати пост фестум, јер испаде да је довољно пронаћи велико име па да и одлука постане малтене величанствена.
А спортски великани!? њима ћемо, изгледа, оставити да буду велики без имена на базену. Његошу је, како ствари стоје, преостало још само име — таман да њиме украшавамо фасаде и свечане дане.
Извор: РТНК
