Пише: Милован Урван
Митрополит Амфилохије (Радовић) необично је волио књижевност. Волио је поезију, пјеснике, њихове књиге, али, можда још више, саму потребу човјекову да говори, да изговори оно што носи у себи.
Могао је дуго да слуша и оне који нијесу били велики пјесници, па ни писци у правом смислу те ријечи. Као да је у свакој човјековој ријечи тражио нешто што је било дубље од њене књижевне вриједности.
Зато није необично што је 1985. године, када је из далеке Аустралије сазнао да је изабран у Удружење књижевника Србије, осјетио изненађење, али и препознао у том избору нешто природно. „Дивом сам се задивио нечему, што је, уствари, од искона било и остало природно“, записао је.
За њега, изгледа, није било суштинске супротности између свештеника и књижевника, између богословља и поезије. Јер и једно и друго, када су истинити, трагају за ријечју која има коријен, а управо је ријеч била једна од великих тема његовог мишљења.
„У ријечи је живот, али је у ријечи и смрт“, написао је поводом свог избора у Удружење књижевника Србије.
Ријеч, по њему, није невина и безазлена ствар, јер она може да ствара, исцјељује и васкрсава, али може и да убија. Када изгуби додир са својим најдубљим коријеном, не губи само ријеч свој смисао — губи га и човјек. Ту се можда налази и кључ за разумијевање Амфилохијевог односа према писцима. Он није у књижевности тражио само књижевност. Није читао писца само као књижевну појаву, стил, опус или историјску чињеницу. Испод написаног тражио је човјека. Испод слике — лице. Испод мрака — рану. Испод гротеске — тугу. Испод изгубљености — чежњу за изгубљеним домом, очинством и смислом.
Најљепше се то види у његовом тексту поводом смрти Миодрага Булатовића, написаном као „Слово на сахрани Миодрага Булатовића“ у Београду 1991. године.
Већ сам наслов Амфилохијевог текста о Булатовићу — „Извјештач из пакла“ — много говори. Он је препознавао да је Булатовићев књижевни свијет пун мрака, чудовишности, гротеске и људске посувраћености. Али није на томе остајао. Амфилохије изричито каже да не жели да тражи „Миодрагове ријечи“, нити да „чепрка“ по његовим књигама. Не жели, дакле, уобичајени књижевни некролог, преглед дјела и оцјену писца. Жели нешто друго: „Хтио бих просто да се у три ријечи дотакнем њега, његовог лика“. То „њега“ важније је од књижевника Булатовића. И тада се догађа нешто изузетно. Човјек који је написао неке од најмрачнијих страница српске књижевности, који је у својим дјелима знао да прикаже свијет готово као пакао, у Амфилохијевом погледу постаје „сироче бијелопољско“, тужни „херој на магарцу“, човјек који је, „иза свих својих трагања и лутања“, трагао „за изгубљеним очинством“.
То је можда најљепши примјер Амфилохијевог читања човјека кроз његово дјело. Он не пориче Булатовићев мрак. Не уљепшава га и не прећуткује. Напротив, види га врло јасно. Али зна да мрак није цијели човјек. Зато испод њега тражи нешто друго: незлобиву душу дјетета.
У једној од најдирљивијих реченица тог текста Амфилохије каже да је, иза свега што је било „из коријена људске развраћености и посуновраћености“, Булатовић „сачувао […] незлобиву душу дјетета“. Ту као да се поново јавља она иста мисао о којој је говорио шест година раније: „Ријеч је човјек, и свијет, и дјетиње око“. Дјетиње око.
То „дјетиње“ није случајна слика. Амфилохије је у човјеку, па и у човјеку који је рањен, заборављен, побуњен или изгубљен, тражио оно што још није било уништено. И можда је управо зато толико волио пјеснике: јер је у њиховој ријечи осјећао настојање да се сачува нешто што је у нама најдубље и најосјетљивије.
Зато у Булатовићевој гротески чује „крик Јововске туге“. Ну, то је опет карактеристично за његов однос према књижевности. Он није бјежао од тешких и мрачних књига зато што су тешке и мрачне. Знао је да иза човјековог крика може стајати питање које је старо колико и Књига о Јову: питање страдања, смисла, напуштености и Бога.
У том смислу, Амфилохије је писца читао као што је читао човјека. Није му било довољно да види шта је писац рекао. Желио је да разумије зашто је то морао да каже. Можда је зато његова љубав према књижевницима била толико непосредна и необична. Није он од њих тражио да буду „побожни писци“, нити је књижевност мјерио само по томе да ли је у њој могуће пронаћи готову поуку. Тражио је истину човјека. А истина човјека понекад говори кроз пјесму, понекад кроз молитву, понекад кроз крик, па чак и кроз гротеску.
За Амфилохија је, чини се, било важно да ријеч не буде празна.
Јер „када ријеч изгуби додир са својим најдубљим коријеном“, тада се, по њему, губи и човјек. Истинска ријеч зато није само лијепо сложена реченица. Она мора бити укоријењена у стварности човјека и свијета, а за Амфилохија, коначно, у вјечној Ријечи, у Слову.
Зато ће у истом тексту о свом избору у Удружење књижевника Србије рећи: „У вјечној Ријечи, вјечном Слову, укоријењено је словесно биће“.
Између те мисли из 1985. и његовог слова о Булатовићу из 1991. године протеже се једна иста нит. У првом тексту Амфилохије говори шта је за њега ријеч. У другом показује како ту ријеч чита у једном конкретном човјеку. Стога је можда најтачнија реченица за његов однос према књижевницима управо она кратка: ријеч је човјек.
Када је слушао пјесника, слушао је човјека. Када је читао књигу, тражио је лице иза ње. Када је у Булатовићевим мрачним сликама препознао „Јововску тугу“, није оправдавао мрак — него је у њему тражио човјека који пати. А када је у писцу препознао „незлобиву душу дјетета“, показао је да је његово читање било прије свега читање милошћу.
Зато је и завршетак некролога за Булатовића сасвим природан. Након свих књижевних слика, мракова, тумачења и сјећања, Амфилохије долази до молитве: „Господ, увир свих путева људских, нека и Њега упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Његовог.“
Књижевност се ту не поништава, већ долази до свог краја — до човјека. А човјек, за Амфилохија, не завршава у својој књизи, у свом дјелу, па ни у својој смрти. Његов пут иде даље.
Можда је зато и могао тако дуго да слуша пјеснике. Можда није слушао само њихове стихове. Слушао је оно што се кроз њих пробија из човјека: немир, радост, тугу, страх, наду, чежњу.
Слушао је ријеч која тражи свој коријен.
И у свакој таквој ријечи — великој или несигурној, мајсторској или аматерској — можда је тражио оно исто што је пронашао у Миодрагу Булатовићу: човјека који, послије свих својих лутања, још увијек трага за изгубљеним очинством и за свјетлошћу лица Божијег.
Јер за Амфилохија, истинска ријеч никада није била само ријеч. Ријеч је човјек.
