Недеља, 22 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Гледишта

Ранко Рајковић: Откуцаји цетињског времена

Журнал
Published: 28. октобар, 2026.
Share
Фото: Архива
SHARE

Пише: Ранко Рајковић

Недавно је из штампе изашла књига Бошка Мијановића „Откуцаји Цетињског времена„. Односи се на ратно и поратно Цетиње што је препоручује за читање и разумијевање града значајног за културу и историју Црне Горе. Аутор сагледава Цетиње из перспективе дјечачких, младалачких доживљаја и успомена које су оставиле траг на његовом сазријевању у немаштини и смутним временима. Неутрално, непристрасно, без патетике, уобичајених матрица и клишеа пред очима нам се отвара проживљена и упечатљива слика минулог доба што књигу издваја и чини је интересантнијом од штошта другога написаног на исту тему.

Одувијек сам био скептичан према књигама домаћих аутора. Моја резервисаност није праћена игноранством. Када би ми се књиге домаћих писаца нашле при руци удубио бих се у њихова прва поглавља, преиспитивао језик и стил, тражио оно што ће ме подстаћи на даље читање. Важне су ми биле уводне реченице, везе и мисли исказане у пасусима испод наслова, увођење у радњу преко конкретних ситуација.

Не припадам стрпљивим и компромисним читаоцима. С лакоћом се одвајам од штива која ме брзо не заинтригирају и увуку у причу. Да ли таквим ставом пропуштам нешто вриједно? Могуће.

Књигу Бошка Мијановића читао сам са непомућеним задовољством од прве стране из више разлога. Животом и одрастањем везан сам за Цетиње. И до мене су допирале приче о прошлости града што из литературе што из свједочења одраслих. Познато ми је како се и у којој мјери општи дио испричанога и препричанога одражава и на данашње вријеме.  Један од важних подстицаја за читање ове књиге је и то што сам слаб на математичаре који пишу прозу.

Када се споје професије из базичних, природних наука и потреба за писањем настају књижевна дјела са врло мало импровизације и празног хода. Математика, физика, биологија, медицина, генетика као професионалне подлоге помажу да се осмисле књижевне структуре аналогне поступцима извођења доказа и потврђивања научних истина. Блиска ми је проза тога типа, нарочито она која настаје испод пера математичара, физичара, инжињера. С таквим писцима сам се сусретао у руској, како класичној тако и модерној књижевности.*

Бошко Мијановић (1935.г.) је професор математике у пензији. У књижевности бира најкраћи пут за решавање сложених животних једначина. У облику монолога поставља питања на које ће одговоре дати критичким мишљењем или га пак оставити за нека будућа времена неоптерећена црно бијелим сликама и идеолошким клишеима. У његовој књизи ће изронити и насиље и страх и људска саосјећања испод униформи и партизанских и италијанских и четничких и њемачких и руских Черкеза у саставу њемачких јединица.

Ранко Рајковић: Лица и наличја једне политичке фразеологије (Трећи дио)

 “Откуцаји Цетињског времена” Бошка Мијановића доносе  хронологију града и живота у њему од тренутка првих сјећања аутора. Мијановић не замара читаоца исповједном прозом, утисцима и дугим описима унутрашњих, психичких стања. Оком непристрасног, боље рећи проницљивог посматрача у сложеним, ратним и поратним временима испуњеним, глађу, неспокојем, надом, патњом, идеолошким слепилима, друштвеним промјенама у Цетињу, некадашњем сједишту Зетске бановине, биљежи обије стране медаље не остајући дужан истини макар она у неким моментима и јеретички зазвучала.

Мало писаца успије да одоли доминантом погледу на историју и савлада матицу немилосрдних, колективу наметнутих виших циљева и “истина”. Бошко Мијановић управо то ради.  У његовој  причи нема ни расплињавања ни вагања. Атмосфера града, описи догађаја и пејзажи Цетињског поља су изузетно прецизно повезани. Вуку причу напријед уз кратке лирске приказе периферије, градског центра и куће с погледом на Балшића Пазар гдје је живјела његова осмочлана фамилија, која се из Цетиња окруженог брдима уочи рата обрела у Банатској равници широког хоризонта. У хаотичним околностима 1941. године, породица се враћа натраг истим путем преко Пећи и снијегом завејаног Чакора.

“Одлазак из Пећи био је за нас тренутак спаса, рођен из саме несреће ратног времена, као да нас је пропаст југословенске војске привремено прихватила у своје крило и дала нам прилику да се одржимо” написаће аутор. На ледено Цетиње долазе у испражњену кућу лишени основних ствари за живот које су остале у Војводини. Немаштину и глад побјеђује одлучност и одважност мајке да се избори за храну дјеци продајући све што је посједовала и црпећи сву своју физичку и менталну снагу да породици пружи сигурност пред невољама које су се надовезивале једна на другу.

Бошко Мијановић пише као да у позадини црта одмјерену и неупадљиву геометријску слику круга у чијем се средишту налази сат са Владиног дома који откуцава вријеме једноличним металним звуком подсјећајући на пролазност и неумољивост живота. Физичке описе ликова писац замјењује њиховим радњама и реакцијама на ситуације у којима ће се наћи. Не троше вријеме узалудно ни он као писац, ни његов вјерни сапутник сат са Владиног дома. На познате историјске догађаје се осврће узгредно, једном реченицом: “Нијесам знао да се одржала Петровданска скупштина на којој је осакаћена Црна Гора проглашена државом под италијанским окриљем”

Лични доживљаји, оштроумна посматрања и анализирања гурају причу напријед кроз представљање ратне неизвјесности која се не најављује драматиком историјских догађаја већ дубоком осјећајношћу и размишљањима дјечака током одрастања. Записује оно што је видио и  како га је тада разумио али и оно што дјечачки ум није могао да схвати, оно  што му је у то доба дјеловало чудно и страно. Без икаквог уздржавања и потребе за контролисањем емоција дјечак из своје невиности и наивности дискретно открива што се збива у свијету одраслих у атмосфери којој рат одузима нормалност и потврђује јачање сила деструкције у малој средини.

Мијановићева реченица је кратка али не и статична. Њен ритам прати откуцаје сата. Мали је размак од опажаја до констатације. Приповиједање личи на математички израз унутар кога опстају описи природе, лична сјећања и више непознатих у виду дилема, сумњи, претпоставки. Аутор себи обезбјеђује положај непристрасног посматрача. Неке закључке ће извући много касније у зрелом добу и на госпоствен начин их задржати за себе. То се осјећа док пише о стиховима отпора, о пркосним понашањима у поробљеном граду, о дошаптавању доскочица и интрига, о ђацима (балилима**) који се са дрвеним пушкама постројавају пред италијанским војницима, о аферама жена и о италијанским официрима. Све је у мјери и нивоу приче која не трпи импровизације и јефтина оговарања јер како аутор примећује „У откуцајима сата било је нечега сталног што рат не може да поремети“.

Истанчаним стилом писац дочарава Цетињске пејзаже и ситуације са именима људи без њиховог физичког описа што мени лично књигу чини бржом и продорнијом. Нема потребе да се удубљујемо и дочаравамо себи нечији стас, црте лице, боју косе и очију, особене знаке ако нам се нуде животне ситуације у којима ће својим понашањима и реакцијама одређена имена и ликови на најбољи начин представити сами себе.

Ранко Рајковић: Лица и наличја једне  политичке фразеологије (други дио)

С математичком прецизношћу аутор је дефинисао скуп и издифернцирао  његове елементе у виду укрштених животних путева, догађаја, мотива, призора и остварених међувеза преко љубави, повјерења, трпљења, мржње, отпора, оданости и откуцаја сата који лебди изнад свега упозоравајући да вријеме тече утврђеним ритмом. Нема сувишних успоравајућих и нефункционалних додатака. У Фелинијевском маниру, сликовитим и оштрим филмским резовима писац приказује суморности свакодневнице од магле, кише, снијега, глади, радозналости до паролаштва и неких заносних пубертетских и слободарских бунтовних полета који по цијену сопствене жртве покушавају ствари промијенити на боље.

Цетињска средина и стара и нова, с разлогом је разумјела и прихватила Фелинијев “Амаркорд” као филмско свједочанство и о сопственој прошлости.

Код добрих и доследних математичара нема књижевних омашки, врћења укруг, досада и странпутица. Мијановићеве реченице су прецизне, структурно и временски одмјерене, као да су потпора филмским кадровима. Кадкад је у њима присутан и редуцирани опис сцене (небо, свјетлост, сјенке, звук) у којој се одвија радња. Све је на свом мјесту. Траје довољно дуго или довољно кратко да не ослаби читалачка интересовања и концентрације.

Оно што кријепи и даје снагу за читањем књиге између осталог је и избјегавање дигресија. Текст је проходан и интригантан. Нема застајкивања. Нема излета у којима се одлута са главног пута.
Дјечак и сат су преузели улоге хроничара догађаја. Дјечак сликама детињства, сат једноличним металним звуком којим потврђује да су ти призори између његових откуцаја стварни. Сат откуцава ледена јутра, шкрипави снијег, музгавице, смрзавања, мирис паљевине кровних греда. Дјечак откуцајима времена придружује своја сјећања. Сат и дјечак се допуњују и самопотврђују.

У књизи нема театралности, сладуњавости, мелодраматике и рогобатних општих мјеста. Прелиставајући вријеме кроз албум детињства писац ће лишен идеологије и пристрасности записати:

„О Цетињу, стегнутом прстеном бункера и бодљикаве жице, о хапшењима, депортацијам и стријељањима, о четницима, црногорским националистима и ослободилачким покрету, исписане су читаве књиге. Те приче припадају историји. Ја се задржавам на ситницама, на наизглед неважним тренуцима, јер су за дјечака какав сам био управо они носили највећу тежину. Свака мирна секунда, сваки звук, сваки мирис носио је слојеве значења које сам тек касније почео разумијевати.“

Ова књига надилази уобичајену форму дневника јер аутор умјесто датума, мјесеца, година користи кратке поднаслове који говоре чему су посвећене наредне три – четири странице текста услед чега подпоглавља добијају обрисе кратке приче с могућношћу издвојеног читања и временског лоцирања.

Ранко Рајковић: Лица и наличја једне политичке фразеологије (Први дио)

Као што сликар у неколико потеза зна да ухвати карактер и психологију портретисаног тако нас и писац преко наоко неважних ситница приближава карактеру прохујалог времена. Не троши ријечи на општепознате и сувопарне чињенице. Писац избјегава тежину генерализација дајући предност траговима који воде до сржи ратних околности у којима живи град. Писац не тежи апсолутном закључку нити потврди оног што наслућује иако му је још непознато јер како каже: “Неке истине није потребно именовати да би се разумјеле”.

Одређене истине и заблуде враћа у живот Цетињско тмурно и кишовито поднебље. Град је ћутао три деценије о Голом отоку на који су под окриљем ноћи одведени многи његови недужни грађани све док фасаду једне куће упорне Цетињске кише нијесу претвориле у подсјетник и опомену на оно што се догађало прије три деценије.

“Кише, сњегови и вјетрови полако су спирали слојеве креча, све док испод њих није изронио Стаљин. Послије тридесет година, име Стаљин  поново је засјало у свом некадашњем, загасито црвеном сјају. Као да историја, ма колико је прекривали новим бојама, никада сасвим не нестаје. Она стрпљиво чека да је вријеме поново открије” луцидно записује Мијановић.

Бошко Мијановић се нити сјећа, нити пише селективно, не уљепшава успомене нити избјегава горчине проживљеног . У потпоглављу “Сјећање на једну зиму страха” записаће следеће : “Недуго након тога, у јануару 1947. године, органи Удбе и јединице КНОЈ-а покренули су опсежну акцију “чишћења” Катунске нахије од шкрипара. Према најближој родбини одметника, као и према лицима која су сматрана сумњивим, примењиване су репресивне мјере. Те мјере су неријетко прерастале у физичко злостављање, понекад и бруталније од метода које је користила окупаторска полиција током испитивања истакнутих припадника партизанског покрета…….Везали су га дугим канапом, и тако свезаног, спуштали у бистијерну пуну воде-потапали га и извлачили, тек толико да удахне, па поново гурали под воду. ”

Ово је антиратна књига са дубоким критичким промишљањима времена напетости, глади, сивила, солидарности и себичности, патњи и саможивости, идеолошких заблуда и људске осионости у граду чије вријеме откуцава сат са прочеља Владиног дома. Сат се попут ријечи утјехе оглашава у напетим тренуцима.  Из позадине скреће пажњу на вријеме које једнако тече свима опомињући их да је пролазност једина реалност. Све мимо ње је варљиво и несигурно.

У пет поглавља (Рано дјетињство, Италијанска окупација, Њемачка окупација, Слобода, Гимназијски дани) смјештена је историја града и његових житеља. У последњем поглављу “Исто само нешто другачије” аутор се у форми есеја бави симболиком сата на Владином дому, симболиком Његошеве капеле на Ловћену и идејом бесконачности у боготражитељству, истини и духовном животу. Подпоглавља су дужине до пет – шест страна, често и краћа. Има их 46. Литерарно су уобличена и уредно закопчана. Могуће их је читати невезано, као засебне приче, што књизи даје убрзање или успорење зависно од расположења читаоца. Приповиједање Бошка Мијановића носи дух модерности и посвећености истини неограниченој ни индоктринацијама нити компромисима са погледом на сопствену заједницу. Треба похвалити и крупан слог књиге који олакшава читање.

Књига „Откуцаји Цетињског времена“ је заиста добра вијест која нам стиже из донекле учмалог града. Треба је дочекати и поздравити са читалачком радозналошћу и еланом.


*Фјодор Достојевски је завршио Главну инжињерску школу; Александар Солженјицин је дипломирао математику и физику; Антон Чехов је био љекар; Михаил Булгаков такође љекар; Борис Стругацки астрофизичар и астроном; Јевгениј Замјатин инжињер бродоградње; Владимир Набоков етномолог; Андреј Бели из породице чувених математичара завршио је природно математички факултет; Владимир Сорокин је инжињер машинства; Виктор Пељевин је завршио електромеханички инжињеринг; Људмила Улицка биологију и генетику.

**  Балили су били Фашистичка омладинска организација која је у сврху војне и идеолошке обуке окупљала дјечаке узраста од 8 до 14 година у Мусолинијевој Италији.                                          

TAGGED:Бошко МијановићВремекњигаоткуцајранко рајковићЦетиње
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Саичић: Постоји бојазан да ће у мјесецима пред нама бити покушаја изношења капитала и архива
Next Article СЛ би пуно помогла ЦГ ако објави све везе СНС-а са овдашњим „бившима“

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Стефан Синановић: Хемингвејев суматраизам — нико нема части и страсти да воли Ника Адамса

Пише: Стефан Синановић Мада је, од неких двадесетак повезаних прича које је Хемингвеј написао о…

By Журнал

Ђукановићев истомишљеник на тему СПЦ: љубитељ усташа!

На приложеном видео-линку видимо чувеног политичког циркузанта, усташофила Анта Пркачина који здушно подржава и до…

By Журнал

Владимир Пиштало: Малта

Пише: Владимир Пиштало Зачули смо блех музику, па бубањ. Улица Републике се некада звала Краљевски…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Гледишта

Свети Стефан: Национални симбол који познајемо само споља

By Журнал
Гледишта

Аксиос: Трампова вашингтонска утопија

By Журнал
Гледишта

Студенти упозоравају: Амбасаде и конзулати масовно саботирају пријаве за гласање у дијаспори

By Журнал
Гледишта

Поновићу: све подјеле су почеле референдумом 2006!

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?