Пише: Стеван Перовић
Србија је много пута у својој историји била принуђена да одговара на питања која су јој постављали други. Двадесет петог октобра једно питање поставиће сама себи: жели ли да остане заробљена у политици која се храни страхом, подјелама и прошлошћу или је спремна да своју будућност повјери генерацији која нема разлога да се плаши слободе?
Одговор неће бити записан само у изборним резултатима. Видјеће се у томе да ли ће млади вјеровати да у својој земљи могу остати, радити и засновати породицу. Видјеће се у снази институција, слободи јавне ријечи, односу према сусједима и спремности државе да припада Европи не само географски, већ и својим вриједностима.
Зато 25. октобар неће бити обичан изборни дан. Биће то један од најважнијих датума у модерној историји Србије.
Не зато што ће се одлучивати само ко ће управљати државом у наредних неколико година, већ зато што ће се бирати између два суштински различита погледа на Србију. Један је види као модерну, демократску и европску државу у којој институције припадају грађанима. Други жели да је задржи у кругу националистичке политике, вјештачки произведених сукоба и тајкунских интереса.
Србија је, међутим, много већа од сваке власти, партије и политичког лидера. Њена вриједност не станује у кабинетима, већ у људима који су својим знањем, талентом и карактером превазишли границе земље и епохе у којој су живјели.
То је Србија Новака Ђоковића, Дејана Бодироге, Немање Видића, Милице Мандић и бројних других спортиста који су показали да се највеће побједе не остварују галамом, већ радом, дисциплином и вјером у себе.
То је земља која с поносом чува насљеђе Николе Тесле, Михајла Пупина и Милутина Миланковића, људи чије су идеје мијењале човјечанство. У њену културну и књижевну традицију дубоко су уписана дјела Иве Андрића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић и многих других стваралаца који припадају и ширем југословенском и европском културном простору.
То је и земља хиљада љекара, професора, инжењера, умјетника, научника, пољопривредника, радника и обичних, вриједних људи чија имена можда неће завршити у енциклопедијама, али на чијем раду почива читаво друштво.
Земља која је човјечанству дала толико знања, талента и величине не смије пристати на малу политику.
Она заслужује власт која ће бити достојна најбољег у њеном народу. Заслужује државу у којој млади неће размишљати само о томе како да оду, већ ће вјеровати да у њој могу да раде, стварају, заснују породицу и остваре своје снове. Заслужује друштво у којем се успјех мјери знањем, радом и поштењем, а не политичком припадношћу, послушношћу или близином центрима моћи.
Зато 25. октобра избор неће бити само између различитих кандидата, партија и изборних листа. Биће то избор између младости и нове енергије, с једне стране, и националистичке политике праћене тајкунским шемама налик онима које су заробиле институције и друштва у ауторитарним системима, с друге.
Биће то избор између друштва једнаких шанси и система привилегованих појединаца. Између институција које служе грађанима и институција које штите моћнике. Између државе у којој се власт мијења демократском вољом народа и државе у којој се од једне власти покушава направити трајно и недодирљиво стање.
Национализам је на овим просторима пречесто служио као димна завјеса иза које су се скривали корупција, лични интереси и богаћење привилегованих. Док се грађанима говори о непријатељима, издајницима и историјским подјелама, стварају се пословни кругови и тајкунске структуре налик онима у Русији, које државу посматрају као приватни посјед, а јавне ресурсе као плијен.
Патриотизам није затварање земље пред свијетом. Патриотизам није одржавање власти производњом страха. Патриотизам значи изградити државу из које млади не одлазе, у којој пензионери живе достојанствено, пољопривредници могу да живе од свога рада, а закон једнако важи за свакога.
Прави патриота не плаши свој народ будућношћу. Он га за будућност припрема.
Српски народ био је и увијек ће бити највећи пријатељ Црне Горе. Наше везе нијесу производ дневне политике нити су настале одлуком било које владе. Оне су стваране вјековима, кроз породице, заједничку историју, културу, вјеру, пријатељства и људске судбине. Не постоји политичка одлука која те везе може избрисати, као што не постоји појединац који их може присвојити и прогласити својим власништвом.
Политика је та која је често чинила да односи наших држава не буду онакви какви би природно морали бити: блиски, пријатељски и братски. Превише пута су политичке елите користиле емоције грађана како би стварале сукобе тамо гдје је морало бити разумијевања. Превише пута су се братство и заједничка историја користили као политичко оружје, умјесто као темељ међусобног поштовања.
Али пролазиле су власти, идеологије и политички сукоби, а блискост наших народа је опстајала.
Јер тешко је брату без брата.
Србија, као старији брат Црне Горе, може много тога да научи, али и да буде примјер. Црна Гора треба да је охрабри и подржи на путу према Европској унији. Тај пут не значи одрицање Србије од себе, своје традиције, историје или националног идентитета. Напротив, европска Србија може бити још снажнија, сигурнија и успјешнија Србија.
Србија је увијек била и биће саставни дио Европе. Она јој припада својом географијом, историјом, културом, науком и људима. Њени великани нијесу само дио српске историје. Они су уграђени у културну и научну историју читавог европског континента.
Због тога Србију не треба гурати на маргину Европе нити је увјеравати да јој је природно мјесто изван европске породице. Србији је мјесто за европским столом, као равноправној, демократској и поштованој држави. Без стабилне, демократске и европске Србије ни Балкан не може бити потпуно стабилан, а ни Европа потпуно снажна, сигурна и цјеловита.
Црна Гора не треба да ликује над проблемима Србије нити да јој држи лекције. Треба да јој пружи руку, подијели своја искуства из процеса европских интеграција и покаже да успјех једне државе није пораз друге. Напредак Србије био би добра вијест за Црну Гору, као што би чланство Црне Горе у Европској унији требало да буде подстицај и охрабрење Србији.
Наша будућност не мора бити такмичење у томе ко ће први стићи. Она може бити заједнички пут према простору мира, слободе, економског развоја и сигурности за све наше грађане.
Зато су избори заказани за 25. октобар тачка на којој ће се одређивати будући правац Србије. Тога дана неће се гласати само о претходним годинама. Гласаће се о деценијама које долазе.
Србија је показала да има младост, енергију, знање и храброст. Њени млади људи показали су да нијесу равнодушни, да умију да мисле својом главом и да су спремни да се боре за друштво у којем ће њихово знање, рад и достојанство нешто значити. Показали су да патриотизам може имати насмијано лице, чисте руке и поглед усмјерен према будућности.
Управо због своје храбрости могу очекивати побједу.
Не зато што ће им неко побједу поклонити, већ зато што су је заслужили истрајношћу. Не зато што је противник слаб, већ зато што је њихова идеја снажнија од страха. Не зато што иза њих стоје тајкуни и центри моћи, већ зато што иза њих стоје грађани који желе нормалну, уређену и праведну државу.
Иза те побједе неће стајати ни страх, ни мржња, ни освета. Стајаће чисто срце, вјера у боље сјутра и одлучност једне генерације да јој будућност више не одређују они који су потрошили њену прошлост.
Стајаће родитељи који желе да њихова дјеца остану у Србији. Стајаће студенти који вјерују да диплома мора вриједити више од партијске књижице. Стајаће радници који желе да живе од свога рада, пољопривредници који траже поштовање, пензионери који заслужују мирну старост и сви они грађани који знају да Србија може боље.
Стајаће Србија која се не боји Европе, не окреће леђа својим пријатељима и не пристаје да буде ничији плијен. Србија која своје сусједе не посматра као непријатеље, већ као партнере. Србија која ће своју величину показивати снагом својих институција, успјехом своје економије, образовањем своје дјеце и квалитетом живота својих грађана.
Највеће побједе нијесу оне у којима је неко поражен. Највеће побједе су оне послије којих читаво друштво добије прилику да буде боље.
Зато 25. октобар може постати много више од датума избора. Може постати дан када је Србија изабрала наду умјесто страха, будућност умјесто повратка у старе подјеле и слободне институције умјесто власти привилегованих појединаца.
Може постати дан када су младост и нова енергија доказале да ниједна власт није јача од грађана и да ниједан систем није вјечан када људи престану да га се плаше.
Јер 25. октобра неће се бирати само власт.
Бираће се пут.
Бираће се будућност.
Бираће се каква Србија жели да буде.
