U intervjuu za Žurnal Veljko Đurić Mišina govori o svojoj novoj knjizi „Krunoslav Draganović – mirnodopski spokoj ratnog zločinca“. Čitaocima se pružaju neke nove informacije o toj, među današnjim Hrvatima, vrlo slavljenoj istorijskoj ličnosti.
Razgovor vodio: Aleksandar Živković
Jedna knjiga ugledala je svjetlost dana, ali nećete je naći u knjižarama i bibliotekama. Volimo danas da se obrazujemo podkastima, a ne čitanjem istraživanja. U slučaju Krunoslava Draganovića i monografije o njemu profesora Veljka Đurića Mišine to je višestruka šteta. Prije svega, sa njom je lakše sagledati geopolitičke procese na Balkanu „dugog trajanja“.
Trudio se naš sagovornik da vam približi „srčiku“ svoje knjige. Pa, što reče jedan čovjek, prosudite sami da li je valja čitati.
Aleksandar Ćuković: Vrijedi se boriti za povratak povjerenja u riječ
Profesore Đuriću, Vi ste poznati kao istoričar koji većinu svojih knjiga priređuje na osnovu do njih neobjavljenih izvora. Koji su dokumenti u osnovi ove knjige i koja je arhivska građa u njoj korišćena?
Svojevremeno sam nabavio deo dosijea Krunoslava Draganovića koji se čuva u Beogradu u Vojnoj obaveštajnoj službi. U međuvremenu sam dobavio 1449 strana Draganovićevog dosijea iz Arhiva Hrvatske u Zagrebu. Mene nije toliko interesovala građa o Draganoviću koja se čuva u Sarajevu. Mislim da je arhivska građa iz Beograda i Zagreba kapitalna osnova za izradu ove monografije o Draganoviću, naravno uz konsultovanje literature na više jezika. U početku sam želeo da objavim kompletan Draganovićev dosije, ali nisam našao izdavača za taj poduhvat. Probao sam sa Srbima iz Banjaluke i sa Pala da se tamo objavi ta građa, ali nije bilo razumevanja.
Konačno izašla je monografija, da li je negdje predstavljena?
U međuvremenu dobio sam ponudu da u Zagrebu predstavim knjigu jer je Hrvatima bitno da vide kojom građom raspolažem. Ali daleko, da bih tim povodom, išao do Zagreba.
Ovu knjigu sam prvo predstavio u Bratuncu i Srebrenici. Zašto sam to uradio? Krunoslav Draganović je radio u ustaškom Zavodu za kolonizaciju, što je eufemizam za čišćenje Srba. On je autor projekta čišćenja Podrinja 1942, koje je realizovala Crna legija Jure Francetića. Iz Draganovićevih izveštaja pisanih u Bijeljini vidi se da je njegova ideja čišćenje Srba iz Podrinja i naseljavanje slovenačkog katoličkog stanovništva proteranog iz Rajha. Znači, pravljenje katoličkog zida na Drini. Drina – kako su oni govorili – granica svetova.
Gdje bi još, Draganovićevim tragom, valjalo predstaviti knjigu?
Želeo sam da predstavim knjigu u Bosanskoj Krajini. Krunoslav Draganović je i te kako imao ulogu u operaciji Kozara. Naime, u ustaškom vrhu je postojala ideja da se glavni grad premesti u Banjaluku, a kako to učiniti kad je ona u srpsko-pravoslavnom etničkom okruženju? Plan je i realizacija i ovde bila čišćenje Srba. To je bila ta priča o „kolonizaciji“. Postoji izveštaj iz septembra 1942. u kome je rezimiran „učinak“ na Kozari.
Na osnovu desetak Draganovićevih izveštaja o Srbima u NDH, lako je zaključiti da postoji još veliki broj njegovih izveštaja i oni se čuvaju kod nas u arhivama u Beogradu, ali još nisu dostupni. Pored toga, Draganović je pisao neke tekstove – a to je naročito važno za priču o pacovskim kanalima – u šiframa. Ja imam šifrarnik, ali kada sam se obraćao bivšim službenicima Vojne obaveštajne službe i UDBE, oni su se više pitali otkud to meni, nego što su pružali stručnu pomoć u dešifrovanju.
Kako biste čitaocima Žurnala, ukratko, predstavili Draganovićev profil?
Krunoslav Draganović je Šokac sa sredokraće Brčko – Bijeljina. Završio je katoličko sjemenište, i odatle upućen na Politehničku akademiju u Beču. Na njoj je naučio nekoliko „zanata“ koji su mu kasnije bili korisni u obaveštajnom radu.
Posle toga je vraćen u Sarajevo kod nadbiskupa, zaređen je u sveštenika, dobija ime Krunoslav, i tu stiče dalje veštine za svoj rad.
Potom je poslan u Vatikan i tu radi doktorat o prevođenju Hrvata katolika iz Bosne u pravoslavlje u srednjem veku. O tom doktoratu pisao je prikaz 1937. Stanoje Stanojević naglasivši autorovu averziju prema pravoslavlju.
Taj doktorat objavljen je ponovo pre desetak godina u Zapadnoj Hercegovini, i to je, vidimo, i danas osnova katoličko-hrvatske politike prema Bosni i na Balkanu.
Pređimo na ono što najviše zaokuplja pažnju čitalaca: pacovske kanale?
Draganović je 1944. godine dobio zadatak od Stepinca da uspostavi kontakt preko Vatikana, preko pape i kardinala, sa američkim i britanskim obaveštajcima. Ideja je bila da se NDH prebaci na stranu Angloamerikanaca, pošto se rat bližio kraju, a Crvena armija je silovito napredovala.
Uz tu ideju bilo je i visokih hrvatskih oficira, ministar Lorković itd.
Pošto se u međuvremenu desio trojni sastanak saveznika, Staljin je sprečio prelazak NDH na stranu Angloamerikanaca.
No, jednom uspostavljeni kontakti sa američkom i britanskom obaveštajnom službom iskorišćeni su u novoj situaciji i Draganović ih je vrlo organizovano koordinirao posle kraja rata 1945. godine.
Amerikanci i Britanci su smatrali da će bivše naciste, ustaše, banderovci i ostali kolaboracionisti koristiti u borbi protiv komunizma. Govorili su da će oni biti prvi ešalon budućeg rata.
Pacovske kanale je finansirao Vatikan i još neki lokalni izvori, recimo ustaško zlato, a bili su pod nadzorom američke i britanske obaveštajne službe. Oni su znali šta se radi, ko gde ide.
Draganović je koordinisao fiktivne priče, fotografije i potpise, za dokumente Međunarodnog odbora Crvenog krsta u Ženevi, a potom za legalne vize za Južnu Ameriku, Argentinu posebno, Čile… I oni su sa legalnim papirima putovali. Tako je otišao Mengele, tako je otišao Ante Pavelić, Klaus Branbi i mnogi drugi.
Draganović vodi pacovske kanale do 1948. godine. A posle?
Kada je završena ta uloga 1948. godine, Draganović dobija novo zaduženje: da sagleda stanje hrvatske i ustaške emigracije, kao i da razmotri mogućnost obnove NDH u sukobu Tito – Staljin. Međunarodne prilike to nisu dozvoljavale.
Ali ustaška emigracija ne miruje.U Dosijeu iz Arhiva Hrvatske u Zagrebu nalazi se mnogo dokumenata o njihovoj delatnosti.
1961. u Švajcarskoj našli su se Andrija Artuković iz SAD (znači, američka obaveštajna služba), Krunoslav Draganović (vatikanska obaveštajna služba), braća Jelić iz Nemačke (BND) i Vjekoslav Maks Luburić iz Španije (znači, britanska i španska obaveštajna služba). Oni su raspravljali o tome kako izvršiti pomirenje u hrvatskom narodu, onom u Jugoslaviji i onom u emigraciji. Zbog stanja u svetu nisu mogli odmah da krenu sa ostvarivanjem glavnog cilja –uspostavljanje NDH 2 – ali su doneli zaključak da treba naći komuniste na koje se ustaše mogu osloniti. Izbor je pao na Franju Tuđmana i gradonačelnika Zagreba, Vjekoslava Holjevca.
Franji Tuđmanu se pravi antikomunistička biografija, sa njegovom knjigom o broju žrtava u Jasenovcu i smenjivanjem sa mesta direktora Instituta za istoriju međunarodnog radničkog pokreta u Zagrebu. Tako da su mogli da ga već 1965. rado dočekaju u Austriji; njega i gradonačelnika Holjevca. Tu se dešava prva „pomirba“, priprema Deklaracija o položaju hrvatskog književnog jezika… Dolazi „masovni pokret“ 1971. koji rezultira Ustavom SFRJ iz 1974.
Između 1965. i 1990. je dvadeset pet godina ljudskog života u kojima su oni svoje ciljeve postigli.
Predrag Komatina: Porfirogenit je zabeležio usmeno pamćenje najstarije srpske istorije
Vratimo se, izgleda neizbježnom, Krunoslavu Draganoviću. On se septembra 1967. vraća u Jugoslaviju…
1966.Simon Vizental i njegov Centar u Beču kreću u prikupljanje širih informacija o istaknutim nacistima, među kojima je Krunoslav Draganović. Vizental je shvatio kolika je bila Draganovićeva uloga u sklanjanju nacista i njihovih saradnika, i planirao je operaciju protiv njega. Prilikom boravka u Beču Draganović saznaje za to, povlači se u Vatikan, ali ni tu se ne oseća sigurno. Septembra 1967. već su prekinuti odnosi SFRJ i Izraela, a uspostavljeni sa Vatikanom. Pravi se sporazum kojim se garantuje bezbednost Draganoviću. Bosansko-hercegovačka SDB ga sa velikom arhivom iz Trsta prevozi u Beograd, gde je saslušavan četrdeset dana. Imamo sve te zapisnike. Kroz njih prolaze hiljade ljudi sa kojima je sarađivao i njihove funkcije.
Potom je za stalno smešten u Sarajevu, ali je posećivao i Zagreb, Split… držao predavanja, istina, uvek praćen od SDB. Posle šesnaest godina, 1983, umro je u Sarajevu.
Aktivno je radio na razaranju pravoslavlja. Posebno se istakao u zalaganju za rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu. Njegov blizak drug, nadbiskup skopski Smiljan Čokada, izveštavao je Vatikan 1967. o procesu proglašenja autokefalije crkve u Makedoniji, a spoljni saradnik Draganovićev, Antonio Jerkov, pisao je ustav te crkve.
I na kraju, šta bi mogao da bude zaključak ovog našeg razgovora?
Krunoslav Draganović imao je veliku podršku američkih i drugih kardinala, ali i uticajne veze izvan Vatikana. Koristio ih je za izgradnju etnički čiste, nezavisne Hrvatske. Kao čovek koji dobro poznaje arhive, nesrećan sam što još nije dostupna sva arhivska građa iz dosijea naše službe. A tvrdim, da bi ta građa zahtevala da se ponovo istraže značajne teme iz istorije poslednjih osamdeset godina.
