Приповест о ракетном систему коме је додељена улога за коју никада није био намењен осветљава шире изазове са којима се суочава америчка војска
Пише: Кристофер Леонард
Превод: Милош М. Милојевић
Мохамед бин Зајед био је забринут у вези са Ираном – толико забринут да је одлучио да се коцка са будућношћу своје државе. „Живимо у опасном комшилуку“, рекао је у фебруару 2007. године престолонаследник Абу Дабија и де факто лидер Уједињених Емирата високом америчком ваздухопловном генералу. Иранска настојања да прибави нуклеарно оружје, рекао је, морају бити одгођена „свим расположивим средствима“. Али МбЗ, како је престолонаследник познат, био је веома свестан колико би јавно противљење амбицијама његовог много већег суседа – и трговинског партнера са којим су Емирати остваривали размену вредну седам милијарди долара – могло да кошта његову земљу. „Доводим своју земљу у опасност и стављам себе у веома опасан положај“, рекао је генералу Мајклу Мозлију. Због тога је упутио хитан захтев Сједињеним Америчким Државама. Желео је да се до лета 2009. године на располагање стави потпуни вишеслојни ракетни штит, којим би Емирати могли да се заштите од иранске одмазде.
Амерички званичници једва да су могли да сакрију своје одушевљење. Захтев МБЗ-а био је исходиште једногодишње кампање да се УАЕ прикључе америчким напорима да се ограничи ирански нуклеарни програм. Схватили су да је мало вероватно да ће се то догодити уколико Емирати не буду могли да се одбране од иранске ракетне ватре. Током читаве деценије, амерички произвођач наоружања Рејтеон неуспешно је покушавао да убеди Емирате да инвестирају у противваздухопловни систем Патриот, али су емиратски званичници били сумњали у његову ефикасност. Међутим, до 2007, Сједињене Државе су могле да понуде нешто ново – систем који је био толико технолошки напредан да још увек није ни постојао.
Сан о антибалистичком штиту потиче још из времена Реганове администрације и њене „Стратешке одбрамбене иницијативе“ (Strategic Defense Initiative). У то време, идеја испаљивања једне ракете како би се у току лета погодила друга ракета, као да се метак испаљује да би погодио други метак, исмевала се као „Ратови звезда“. Али крајем деведесетих година 20. века, када је замисао о Ратовима звезда потајно напуштена, научници у Локид Мартину доказали су да је заправо могуће погодити метак метком. Своj систем су назвали Систем противракетне одбране на великим висинама у завршној фази лета (Terminal High Altitude Area Defense) или скраћено THAAD [скраћеница се на српском изговара тад, у тексту користимо латиничну верзију скраћенице, прим. прев]. Осмишљен је да буде покретан. Коначни производ био је велики, правоугаони сет лансирних цеви које су биле смештене на задњи део војног транспортног камиона са карактеристично затупљеним предњим делом. Лансирне цеви могле су да се окрећу уназад, попут товарног простора камиона, и да усмере ракете ка небу пре него што их испале. Тешко да је изгледало високотехнолошки.
Раније тог дана 2007. године, техничари из Рејтеона и Локида су објаснили МбЗ-у да, упркос скромној појави лансера, он представља кључну карику најсавременијег система. THAAD је функционисао као део мреже уређаја. Након што би свемирски сателити детектовали лансирање ракете, џиновски радарски системи са копна пратили би ракету у лету. Покретна батерија система THAAD могла је да усмери своје пресретаче и да их испали. Затим би инфрацрвени сензор у предњем конусу ракете играо улогу њених очију, док би уграђени рачунар у делићу секунде прилагођавао путању.
Пентагон је осмислио нови систем, назван Билатерална иницијатива за противваздухопловну одбрану (Bilateral Air Defense Initiative) у којем би THAAD чинио део трослојне одбране, уз подршку система Патриот и система противваздухопловне одбране кратког домета, скраћено SHORAD. Сви би они били повезани са новим радарским системом за рано упозоравање који би уочавао долазеће ракете. THAAD је био на врху овог система јер је могао да погађа ракете у вишим слојевима атмосфере. Патриот би служио да пресретне ракете које су успешно продрле, погађајући их на мањим висинама. Системи кратког домета би пружали заштиту трупама.
Америчке дипломате и војни врх наглашавали су да је систем тек одобрен за производњу. Прве ракете система THAAD не би биле испоручене све до 2011. године. Али МБЗ је био заинтересован. Било је потребно само четрдесет шест секунди да иранска ракета долети до Уједињених Арапских Емирата, а THAAD је могао да заштити рафинерије, облакодере, музеје и аеродроме у овој земљи. Емирати су убрзо прогласили америчке системе противракетне одбране „главним приоритетом“ у својим војним расходима, према депешама Стејт департмента. „За Емирате је Иран праисконска опсесија“, наводи се у једној депеши упућеној 2009. године. УАЕ ће постати прва страна земља која је купила и распоредила THAAD.
Адам Туз: Борба на ивици свемира – геовојни радикализам Израелско-иранског рата
Вредност ове погодбе показала се 2022. године када је пресретач THAAD пресрео хутску ракету испаљену на УАЕ. До тада је већ и Саудијска Арабија, 2017. године, купила THAAD. Две године касније, 2019, Израел је учествовао у пробним вежбама у које је био укључен систем THAAD, а 2023. године позајмио је једну америчку батерију овог система. До почетка 2026. године THAAD је био противракетни кишобран који је штитио америчке интересе и савезнике широм Блиског истока. Чинило се да осигурава безбедност.
Али рат са Ираном открио је ману ове замисли. Систем THAAD никада није био осмишљен да штити целу земљу. Колико год да су капацитети система били напредни, он је осмишљен да изврши уско дефинисани задатак: да штити америчке трупе у борби током изузетно ограниченог времена. Копнена војска, која је надгледала системе противваздухопловне одбране попут THAAD, желела је систем који би могао да одбије први талас противничких ракетних напада довољно дуго да амерички борбени авиони и ратни разарачи у потпуности реагују. „Све што је требало да урадимо јесте да преживимо први салво, зар не? Да заштитимо наша вредна војна постројења, луке, од првог напада, а да [противничке снаге] једноставно уништимо и рат би био готов“, рекао је Џон Ферари, пензионисани генерал-мајор војске који је надгледао систем THAAD док је био заповедник ракетног полигона Вајт Сендс.
У рату са Ираном, THAAD је радио управо онако како је пројектован – али ни приближно онолико добро колико је обећано. У првим данима сукоба систем је добро функционисао, и са импресивном прецизношћу пресретао је иранске балистичке ракете. Али САД нису уништиле много иранских ракетних лансера, и рат је далеко од завршетка. Иако су пуне две деценије планирале управо овакав сукоб, САД нису предузеле кораке да претворе систем THAAD у систем који би могао да пружа заштиту онолико дуго колико је потребно у дуготрајном сукобу.
САД нису нагомилале довољне залихе пресретача THAAD да потрају у дуготрајном рату, нити су успеле да их довољно брзо производе како би их замениле након испаљивања. То није усамљен случај неуспеха у америчким оружаним снагама. У целом америчком војном сектору, како рат са Ираном и даље траје, изузетно прецизно конструисани системи остају без муниције неопходне за њихово функционисање. Али нигде ти неуспеси нису толико очигледни, нити имају веће последице, као када је посреди систем THAAD.
До 2024. години, након скоро 20 година набавки, Сједињене Државе су имале залихе од највише 534 пресретача за систем THAAD, према подацима из расположивих докумената Пентагона. Емирати су имали између 190 и 290 ракета, према обавештењима о продаји оружја и евиденцији Пентагона. Саудијци, који су управо пустили у рад своју прву батерију THAAD, имали су на располагању залихе непознате величине. Ове залихе показале су се као драгоцен национални ресурс за све три земље. Међутим, током протекле године оне су се брзо смањивале.
Потрошња муниције нагло је скочила прошлог лета, када су Израел и САД напали Иран, што је изазвало таласе узвратних ракетних напада који су црпели пресретаче. Потрошња је убрзана ове године, када су обе земље свом снагом напале Иран и започеле рат исцрпљивањем залиха муниције. Током десет месеци сукоба на Блиском истоку, САД су потрошиле залихе ракета система THAAD за чије је набављање било потребно отприлике девет година. Скоро осамдесет одсто ових залиха је испражњено. То је изазвало панику. Копнена војска је ротирала системе THAAD из Јужне Кореје како би допунила своје блискоисточне залихе, док се Пентагон нада да ће бити уложене милијарде долара у хитно повећање производње нових ракета THAAD – што је пројекат који ће, у најбољем случају, бити завршен 2030. године.
Залихе муниције дуго су биле занемарени аспект америчке војне стратегије. Планери буџета у Пентагону више воле упечатљивије ставке, као што су нови борбени авиони и разарачи. Набавке муниције ослањају се на крхку америчку индустријску базу која је обремењена многим слабим тачкама. Муницију производе велики амерички војни добављачи – попут компаније Локид Мартин, произвођача ракета за систем THAAD – чији их пословни модел спречава да повећају производњу чак и када је недостатак ракета очигледан.
Недостатак муниције за систем THAAD део је шире кризне ситуације, која одражава обрасце распрострањене широм америчког система снабдевања муницијом. Сједињене Државе и њихови савезници такође су потрошили велики део пресретача за систем Патриот, који се често испаљује у комбинацији са ракетама система THAAD. Томахавк, офанзивна крстарећа ракета, коришћена је толико интензивно да се предратне залихе неће обновити за наредне четири године, према подацима Центра за стратешке и међународне студије. Залихе других офанзивних ракета, као што су JASSM и PrSM, такође су толико исцрпљене да ће попуна залиха потрајати месецима.
Исцрпљивање арсенала расположивих ракета има ефекат на читаву мрежу америчких војних савезништава. Сврха многих продаја америчког наоружања, како ми је рекао бивши помоћник државног секретара Џон Хилен, јесте да повеже војске савезника САД са америчким снагама. „Део нашег дипломатског оквира јесте да осигурамо бољу сарадњу у ситуацијама које захтевају реаговање у реалном времену“, рекао је Хилен, који је одиграо кључну улогу у убеђивању УАЕ да купе THAAD. „Корисно је да, како би Британци рекли, људи користе исту опрему“. Продајом THAAD-а и других система компатибилних са наоружањем америчке војске кључним савезницима, САД су се надале да ће их још снажније увући у своју орбиту.
Међутим, земље које су се придружиле клубу сада откривају да им чланство не гарантује брз приступ америчким ракетама. Швајцарска је наручила пакет пресретача Патриот након што је Русија 2022. године напала Украјину, али јој је недавно речено да може да очекује кашњење испорука од четири до пет година. Пољска војска је недавно одбила захтев САД да пошаље своје пресретаче на Блиски исток, како би САД попуниле своје залихе. Данска је одустала од наруџбине вредне 8,5 милијарди долара за Патриоте након што је одлучила да приоритизује брзину набавке, одабравши други систем произведен у Европи. Убрзо након што су САД у фебруару покренуле операцију „Епски бес“ против Ирана, Саудијска Арабија најавила је нови безбедносни пакт са Украјином ради приступа јефтинијем кијевском оружју за пресретање дронова. Многи амерички савезници сада трагају за алтернативним решењима.
Сваки пресретач THAAD суштински се ручно склапа, комад по комад, у производној хали компаније Локид Мартин у граду Троју, у Алабами. Локид је одбио да допусти обилазак фабрике, правдајући се разлозима националне безбедности, али доступне фотографије унутрашњости објекта показују због чега је производња толико временски захтевна и скупа. Редови наслаганих делимично склопљених ракета постављени су по поду, а њихова полуотворена унутрашњост открива лавиринт цеви, кола, жица и сензора. Радници седе на колицима поред ракета и пажљиво повезују нове компоненте. Ако је једна веза неисправна или је једна штампана плоча дефектна, последица је гора од бескорисног производа – пресретач који промаши не представља само расипање средстава већ и пропуштену прилику да се спасу животи. Свака ракета кошта око дванаест милиона долара.
Колико год завршно склапање било сложено, Локидово постројење у Троју је заправо једна од једноставнијих карика у ланцу снабдевања за производњу THAAD-а. Индустријска основа која стоји иза овог система почива на стотинама добављача који обезбеђују микрочипове, инфрацрвене сензоре, ракетне моторе и специјализовано погонско гориво. Изградња овог индустријског екосистема била је готово подједнако компликована као и осмишљавање ракете која може да погоди ракету; сложеност је годинама ометала производњу THAAD-а. На пример, 2016. године, само један спољни добављач је променио производњу конектора који се уграђују у THAAD, а да о томе није обавестио Локид Мартин. То је изазвало проблеме због којих је производња THAAD-а била обустављена на неколико месеци.
Да ствари буду још компликованије, THAAD је настао у онаквом бирократском лавиринту какав, чини се, само Пентагон може да створи. Сам ракетни систем је развио и набавио један огранак Пентагона, основан да убрза високотехнолошке иновације у ракетној технологији, а који је администрација Џорџа Буша 2002. године преименовала у Агенцију за противракетну одбрану. Али чим је агенција конструисала и набавила пресретаче THAAD, предала их је војсци на коришћење. То је од самог почетка довело до тињајућег сукоба око располагања системом THAAD који је ограничавао стварање залиха: Агенција за противракетну одбрану била је навикнута на рад са великим буџетом, док је војска, пак, навикла да штеди сваки долар.
Волстрит џурнал: Високотехнолошко америчко наоружање делује против Русије – све док не престане
Генерал-мајор Ферари, који је надгледао набавку система THAAD за Копнену војску, рекао ми је да се војска успротивила улагању у програм THAAD због његове високе цене. Он се наљутио када је Агенција за противракетну одбрану предочила војсци рачуне за нове THAAD-ове: „То је било као: ‘Човече, знаш, ја овде једем у Мекдоналду, а ти тамо у ресторану са три Мишленове звездице, је л’ тако? Као, не могу ја то себи да приуштим, зар не?’ И то је стварало напетост“, рекао је Ферари. Војска се од тада мучи да подмири високе трошкове THAAD-а. Радови на одржавању THAAD батерије распоређене на пацифичком острву Гуам извршени су под церадом уместо у адекватним хангарима, према извештају Канцеларије за одговорност владе (Government Accountability Office).
Куповина ракета пресретача такође је годинама била отежана основним стратешким задатком система THAAD, у складу са којим је овај систем требало да буде намењен само за заштиту од првих испаљених салви. Ова краткорочна употреба није оправдавала чување огромних залиха у резервама. Концепт одбране од почетног удара одлучујуће је утицао на набавку THAAD-а када је Пентагон утврдио основне параметре програма набавке ракета, иако је THAAD промовисан страним земљама као кључни елеменат националне одбране. Основни параметри програма могу се преиспитивати током каснијих година употребе, али обично постоји снажна инерција стечена на самом почетку.
Куповина система THAAD била је додатно ограничена после 2011. године, када су Конгрес и Обамина Бела кућа сукобили око буџета. Конгрес је осмислио план за смањење буџета, назван „секвестрација“, који је требало да буде радикалан преговарачки алат [у односима са председничком администрацијом], намећући резове у трошковима Пентагона које је Бела кућа сматрала неприхватљивим. Али преговори су пропали и секвестрација је ступила на снагу.
Френк Кендал је надгледао набавку наоружања у Пентагону током периода секвестрације. Сваке године је неколико месеци проводио у тешким преговорима о расподели средстава између различитих родова војске и разних одељења у оквиру Министарства одбране који су се борили за новац у оквирима годишњег буџета. Сваки род војске је у јуну предлагао свој идеално замишљени буџет. Свака служба имала је списак жеља, али никада није било довољно новца за све. Родови војске су се обично борили за своје омиљене системе наоружања, као што су борбени авиони, тенкови или разарачи. У најбољем случају, залихе ракета су третиране као приоритет нижег реда. Чешће служиле као буџетске ставке најпогодније за резање трошкова како би се осигурала средства за скупље платформе. Било је лакше повећати или смањити број купљених ракета у датој години, па је то било погодно за штеловање трошкова.
„Можеш помало да срежеш. То је као сецкање саламе, зар не? Исечеш мало, узмеш мало пара“, рекао је Кендал. „Муниција је оно што људи обично не бране жестоко [у оваквим расправама]“.
Америчке залихе пресретача за систем THAAD прикупљане су полако током много година. До 2014. године, Сједињене Државе су имале 48 пресретача, према Пентагоновим документима о набавкама. У фискалној 2015. години, испоручене су Агенцији за противракетну одбрану само три ракете за систем THAAD. Следеће године испоручене су још 43 ракете. До 2022. године Сједињене Државе су нагомилале залихе од 460 пресретача, према наводима докумената о набавкама у којима је назначено колико је пресретача заправо испоручено (наручено је 573 комада).
У фебруару те године руски председник Владимир Путин је напао Украјину.
Ракете су озбиљније почеле да се упућују у Украјину крајем 2021. године, када су америчке обавештајне агенције наслутиле да Путин можда прикупља снаге за инвазију. У наредним годинама, Сједињене Државе су у ову земљу послале ракете Џавелин, пресретаче Патриот, ракете TOW, Стингер и друге типове муниције. Системи THAAD никада нису достављени Украјинцима, али су током рата смањене залихе пресретача за систем Патриот, који је саставни део истог вишеслојног одбрамбеног штита.
Хавијер Блас: Емиратско напуштање ОПЕК-а је егзистенцијална криза нафтног картела
Бајденова администрација је организовала достављање ракета Украјини користећи нови механизам назван Председничко овлашћење за повлачење наоружања (Presidential Drawdown Authority), слабо познат закон о преносу оружја донесен шездесетих година 20. века. Овај законски механизам је првобитно осмишљен за пребацивање малих количина опреме из САД у савезничке земље, и био је ограничен на годишњи пренос материјала у вредности од око 100 милиона долара. Године 2022. Конгрес је повећао тај лимит на 11 милијарди долара, а затим га је следеће године поново повећао на 14,5 милијарди долара.
Председничка овлашћења била су несавршен механизам за масовни трансфер наоружања. Механизам није садржао формално одређење којим би се обезбедило да се залихе ракета допуњују истом брзином којом се троше. Пентагон је журно формирао нови комитет за надзор испорука оружја Украјини, назваn Међуодељенска радна група (Cross Department Working Group). Када је Канцеларија за одговорност владе затражила од Пентагона да достави формалне смернице за испоруке ракета Украјини, уместо детаљног политичког документа, заменик Министра одбране задужен за политику доставио је сет од четири слајда.
До септембра 2023. године званичници Пентагона били су забринути због брзине којом су се америчке залихе смањивале. Међуресорна радна група је истог месеца усвојила нову политику, у којој је захтевала од планера у Пентагону да размотре да ли је Конгрес обезбедио довољно средстава да се допуне залихе пре него што нове пошиљке буду послате у Украјину, према наводу Канцеларије за одговорност владе. У јануару 2024. године, Пентагон је зауставио испоруке одобрене у складу са председничким овлашћењима све док Конгрес не обезбеди средства за замену онога што је било послато. Конгрес је на крају у априлу одобрио 13,4 милијарде долара за допуну залиха, па је слање пошиљки по програму Председничких овлашћења за повлачење наоружања настављено.
У међувремену, у октобру 2023. године почело је слање додатне муниције у Израел, након што је Хамас извео бруталан напад на ту земљу, узевши више од 200 талаца, после чега је Израел одговорио нападом на Газу. Бајденова администрација је установила нови механизам за пренос оружја у Израел, углавном заобилазећи специјална председничка овлашћења. Током првих шест месеци те иницијативе, Сједињене Државе су у 42 испоруке послале укупно око четири милиона комада различитих типова муниције у Израел, према подацима Канцеларије генералног инспектора Пентагона. То је обухватало све, од артиљеријских граната до вођених ракета.
Године 2024. млада потпуковница Резервног састава војске Сандра Томас стигла је у Вашингтон да ступи на нову дужност начелнице за одбрамбену индустријску базу у канцеларији начелника Здруженог генералштаба. Исцрпљивање залиха ракета и муниције већ до тада је постало ургентно питање. „Формиране су радне групе за муницију. О томе су различити генерали извештавани једном дневно“, рекла ми је Томас.
Томас воли ланце снабдевања. Студирала је на факултету као стипендиста Корпуса за обуку резервних официра (ROTC) и преусмерила се на логистику чим је ступила на официрску дужност. Када је напустила активну службу 2015. године, постала је менаџер ланца снабдевања Мишленове фабрике у Јужној Каролини, што је био интензиван курс корпоративне логистике на постдипломском нивоу. Координисала је проток кључних минерала, жица за стопе гума и других компоненти које су улазиле у фабрику, и помагала је у организовању глобалне доставе готових гума. Затим се вратила у активну службу и до 2020. године била је интендант задужен за америчку ваздухопловну базу у Ербилу, у Ираку. Била је нешто попут градоначелника, пошто је надгледала насеобину од више хиљада становника на месту у ком летње температуре могу прећи четрдесет три степена.
Чак иза некога попут Сандре Томас амерички ланац снабдевања ракетама показао се изузетно фрустрирајућим. Додељена је тиму који је покушавао да размотри како Пентагон може да набави све ракете које ће му бити потребне у будућности. Међутим, ракете су производиле неке од највећих и најуноснијих одбрамбених компанија које просто нису биле у могућности да повећају производњу. „Оне немају куд. Немају где да повећају производњу“, рекла је Томас.
Канцеларија Здруженог генералштаба месецима је изучавала ово питање, а резултати су били забрињавајући. Аналитичари Пентагона поставили су хипотетичке циљеве за повећање производње ракета као што су Патриот, THAAD и JASSM. Идеја је била да се утврди шта је потребно за проширење монтажних линија, допуну залиха и обезбеђивање муниције за слање савезницима. За многе типове ракета удвостручење производње или чак повећање за 60 одсто коштало би десетине милијарди долара које би морале унапред да се исплате. Штавише, чак и да су средства доступна, за достизање тог повећаног темпа производње за неке ракете било би потребно од три до шест и по година.
Волстрит џурнал: Најбоље ново америчко оружје у Ирану је дрон – копија иранског дрона
Студија Пентагона из 2018. године помогла је да се разјасни зашто је то тако. Америчка одбрамбена индустрија суочила се са „невиђеним низом изазова“, стоји у закључку студије. Ракете су биле моћне али је одбрамбено-индустријска база која их је производила била крхка. Индустрија се толико консолидовала да су само две компаније добијале 97 одсто средстава за ракете. Ако би те компаније наишле на проблеме, то би постали проблеми Пентагона.
Ти главни произвођачи ослањали су се, са своје стране, на мале подизвођаче који су били погођени економским последицама деиндустријализације. Само једна компанија у Сједињеним Државама производила је виталну хемикалију за ракетно гориво, амонијум перхлорат, стварајући опасно уско грло у које је могло доћи до слома производње. Ако би Пентагон желео да повећа производњу морао би да се на неки начин поново укључи у ланац снабдевања како би решио ове проблеме.
Сандра Томас и њен тим састали су се са званичницима одбрамбене индустрије и питали их о њиховим ланцима снабдевања. Највећи произвођачи били су свесни проблема у производњи ракета; о њима су отворено говорили годинама. „Трагедија Украјине открила је неке проблеме и слабости нашег националног одбрамбено-индустријског комплекса у ширем смислу“, рекао је извршни директор Локид Мартина Џејмс Тајклет инвестиционим аналитичарима током конференцијског позива 2023. године. У каснијем позиву упоредио је ситуацију са филмом о „Прљавом Харију“, у којем јунак ризикује да остане без метака. Тајклет је инвеститорима 2024. године рекао да Локид покушава да реши „крхкост“ у систему производње ракета. „Приступили смо решавању проблема потпуно отворено према свима, пошто смо видели да проблеми постају све тежи“, рекао је.
Сандра Томас није била одушевљена њиховим напорима. Често се сусретала са произвођачима наоружања на разрађивању ратних сценарија и конференцијама. Када би притиснула одбрамбене компаније у вези са плановима за проширење њихових фабрика, углавном је наилазила на препреке. Наводили су, на пример, да не могу да деле лиценцну технологију са подизвођачима и да не могу да приуште изградњу нове производне линије осим ако не потпишу дугорочне уговоре како би осигурали потражњу или ако им се унапред не исплате средства за проширења. Али исте компаније су истовремено издвајале издашна средства за своје акционаре у настојању да одрже високе цене акција. Локид Мартин је, на пример, само у 2024. години, вратио акционарима 6,8 милијарди долара у виду дивиденди и откупа сопствених акција, док је компанија Рејтеон својим деоничарима исте године исплатила 3,7 милијарди долара.
У јулу 2025. године Сандра Томас је напустила своју дужност у канцеларији Здруженог штаба. Била је обесхрабрена. Упркос великим проблемима у производњи ракета, систем је деловао као да је закочен. „Мислим да смо успешно идентификовали проблем, али дефинитивно не смемо престати“, рекла ми је у то време. Али, додала је, колико год да је било лоше, то и даље није био најгори могући сценарио: „Мислим да још увек нисмо дотакли дно“.
Седам месеци касније, председник Доналд Трамп покренуо је операцију „Епски бес“.
На свету постоји једанаест батерија система THAAD. Сједињене Државе располажу са осам, Уједињени Арапски Емирати са две, док су Саудијци активирали једну, према наводима Саудијске новинске агенције. (Саудијска Арабија купила је додатне батерије, али се у извештајима само једна помиње као активна.)
Најмање пет батерија система THAAD било је распоређено на Блиском истоку у фебруару 2026. године. Три од ових пет батерија припадале су Емираћанима и Саудијцима. У априлу 2025. године, израелски медији су потврдили да је друга батерија система THAAD испоручена Израелу. Још једна америчка батерија THAAD премештена је у Јордан где се налазе главне јорданске базе у којима су размештене америчке снаге. Свака батерија располаже са 48 пресретача. Америчка влада није открила локације батерија система THAAD, нити колико резервних пресретача држи у складиштима у региону.
Сједињене Државе и Израел покренуле су заједнички напад на Иран 28. фебруара, и погодиле више од 7.000 мета током првих неколико недеља. САД нису објавиле прецизне бројеве колико комада муниције су искористиле пре априлског примирја, нити податке о попуњености преосталих залиха. Међутим, спољни аналитичари изнели су сопствене процене. САД су употребиле више од 11.000 комада муниције, вредне 26 милијарди долара у првих шеснаест дана сукоба, према наводима Краљевског института за одбрамбене и безбедносне студије (Royal United Services Institute for Defence and Security Studies), британског истраживачког центра. Центар за стратешке и међународне студије процењује да су САД испалиле између 1.060 и 1.430 пресретача система Патриот пре примирја, што је нешто више од половине предратних залиха. На основу извештавања Њујорк тајмса и Волстрит џурнала Центар је израчунао да су САД испалиле 1.000 ракета Томахавк и отприлике 1.100 JASSM ракета, чиме су ове залихе смањене за трећину, односно четвртину од укупног броја расположивих ракета.
Ракете система THAAD биле су један од најважнијих америчких и савезничких типова муниције, али су се неразборито трошиле. Према процени Центра за одбрамбене и безбедносне студије више од 150 ракета испаљено је током Дванаестодневног рата 2025, док их је између 190 и 290 употребљено током операције „Епски бес“. Центар процењује да су на почетку операције САД на располагању имале само 452 пресретача. Ове године ће, по свему судећи, бити испоручено више пресретача. Центар процењује да садашње америчке залихе садрже отприлике 250 пресретача система THAAD.
Ове године потврђена је и једна чињеница о THAAD-у – да систем ради прилично добро. Систем је са импресивном прецизношћу успешно пресретао балистичке ракете у горњим слојевима атмосфере. Међутим, друга чињеница која је откривена о систему била је да се суочио са ситуацијом за коју није био осмишљен. Иранци су применили нови концепт ратовања који су војни аналитичари назвали „прецизном масовношћу“ – комбинацијом претње ограниченим бројем прецизних ракета (технологија коју су Сједињене Државе усавршиле и у којој доминирају још од Хладног рата) и моћи масовне употребе јефтиних дронова и балистичких ракета.
Пресретачи система THAAD, који по комаду коштају 12 милиона долара, коришћени су да пресретну иранске ракете попут оних типа Гадр чија је процењена цена 5 милиона долара. Иран је годинама производио ове ракете, и могао је да их испаљује у таласима, црпећи резерве пресретача. Иран је такође испаљивао новије генерације ракета назване Хорамшахр-4, које могу да маневришу дуж завршног дела своје путање, што отежава систему THAAD њихово пресретање.
Док су се из виших слојева атмосфере обрушавале ове ракете, Иран је истовремено лансирао велики број дронова Шахед, који по комаду коштају између 20.000 и 50.000 долара. THAAD је бескористан против Шахеда, а ракете Патриот су превише скупе да би се трошиле на њихово обарање. Земље попут УАЕ журиле су да оборе Шахеде нападним хеликоптерима и скупим ракетама ваздух-ваздух испаљеним из авиона.
Иран је посебно жестоко напао Уједињене Арапске Емирате. Према извештају Аксиоса, 3. марта Иран је ка Емиратима лансирао 186 балистичких ракета и 812 нападних дронова. Неколико десетина дронова и само једна балистичка ракета су се пробили кроз одбрану, према наводима званичника УАЕ, али је напад оптеретио одбрану засновану на пресретачима система THAAD и Патриот, чија концепција датира још од 2007. године.
На почетку рата, остаци иранских дронова погодили су међународни аеродром у Абу Дабију и луксузни хотел Фермонт у Дубаију. Слике пламена и дима дељење су на друштвеним мрежама, нарушавајући тешко стечену репутацију Емирата као оазе мира и просперитета. Међународни аеродром у Дубаију, глобално транзитно чвориште, такође је погођен тог дана, а нападнут је поново 7. и 11. марта. Десетог марта ирански дронови су погодили велику рафинерију нафте у удаљеном граду Рувајсу, а пошто је избио пожар производња је обустављена. У Емиратима су у првим данима рата погинула најмање тројица страних радника. Једног од њих, пакистанског возача по имену Муриб Заман убили су, према извештајима, остаци пресретнуте ракете.
Слични напади одвијали су се широм региона, у Саудијској Арабији, Кувајту, Бахреину, Катару и Израелу. У израелским градовима Араду и Димони, иранске балистичке ракете пробиле су се кроз противваздухопловну одбрану 21. марта, у време када је израелска војска прераспоређивала малобројне пресретаче, према наводима аналитичара.
Када су критичари осамдесетих година 20. века нападали Реганов програм „Звездани ратови“ тврдили су да идеја противракетног штита почива на заблуди: штит би морао да ради савршено, стално, иначе би у пракси било исто као да никада не функционише. Ако би само једна или две ракете са нуклеарним бојевим главама прошле кроз одбрану, вредност целог подухвата би била доведена у питање. Штит не би учинио много више од тога да пружи лажни осећај сигурности.
Слична логика ове године важила је и на Блиском истоку. Када је Мохамед бин Зајед разматрао куповину система THAAD, он је ту одлуку окарактерисао готово као питање од егзистенцијалног значаја, према резимеу његових коментара које је саставио Стејт департмент. „МБЗ признаје да је партнерство са САД од суштинског значаја за континуирани успех УАЕ“, наводи се у депеши Стејт департмента из 2009. године, „али он такође зна да је тај однос контроверзан међу његовим народом и да ће, ако се САД доживљавају као непоуздан заштитник, бити поткопан темељ на којем почива његова моћ.“
Ова сурова рачуница сада покреће стратешка преиспитивања широм региона. Америчке војне базе, некада сматране штитом, сада више личе на мете. Велика улагања у америчке оружане системе поново се преиспитују у погледу своје делотворности у случају масовног напада прецизним средствима. Савези грађени годинама доводе се у питање – у мају су Уједињени Арапски Емирати напустили нафтни картел ОПЕК тежећи већој независности, задавши тако ударац регионалним савезима.
Неспособност Сједињених Држава да брзо нанесу пораз Ирану или да у потпуности заштите своје савезнике могла би имати далекосежне последице по положај САД на Блиском истоку, рекао је Стивен Вертхајм, виши сарадник у Карнегијевој фондацији за међународни мир. Блиски исток је играо кључну улогу у економском систему под доминацијом САД који постоји од Другог светског рата. Примарни стратешки интерес САД у региону био је да обезбеде непрекидан проток нафте на светска тржишта, који покреће светску економију. Америчке војне базе и интервенције осигурале су опстанак тог система, рекао је Вертхајм. Ако те базе буду напуштене или се амерички савезници удаље од САД, читав систем би могао бити угрожен. „Можда се удаљавамо од оног Блиског истока који се донедавно сасвим оправдано описивао као регион под америчком доминацијом“, рекао је Вертхајм.
И штета по америчку репутацију тешко да ће бити ограничена само на тај регион. „Отприлике до краја Трампове администрације спроводићемо експеримент у којем ће Сједињене Државе имати знатно мање одбрамбене капацитете на светском нивоу“, рекао је Вертхајм, док залихе муниције настављају да се смањују.
Након затишја у мају, Сједињене Државе и Иран су овог лета наставили непријатељства. Иранска ракета је 17. јула пробила америчку противракетну одбрану и убила тројицу америчких војника стационираних у ваздухопловној бази Мувафак Салти у Јордану. Сва тројица војника били су распоређени у јединице противваздухопловне одбране, а у бази се налазила и америчка батерија система THAAD. Није јасно да ли је THAAD уопште био распоређен током напада. Иранци су усвојили тактику коју су Руси развили у рату у Украјини, исцрпљујући америчку противваздухопловну одбрану мешавином дронова и ракета. Сет Џонс, аналитичар из Центра за стратешке и међународне студије, објавио је чланак у Вострит џурналу у којем упозорава да САД „споро усвајају“ лекције ратовања у доба масовне прецизности (precision mass).
Џонс је предложио да америчка војска почне да делује више као украјинска. Она поставља мреже против дронова и бетонске баријере, инсталира уређаје за ометање дронова и копа подземне бункере. То је далеко од научне фантастике, за разлику од THAAD-а. Али то би могло сачувати животе војника.
Извор: The Atlantic
