Piše: Ivan Radanović
Dok se na Zapadu ekološka kriza prevodi u jezik tržišta, tehnologije i „prirodnog kapitala“, kineska inicijativa „Ekološka civilizacija“ nudi fundamentalnu obnovu odnosa između prirode i ljudi. Njen uspeh zavisiće od kapaciteta da promeni logiku trajne ekonomske ekspanzije.
Zamislimo predsednika SAD koji na inauguraciji pozove na izgradnju civilizacije u kojoj će ljudi obnoviti sklad sa prirodom; koji kaže da moramo „poštovati prirodu, ići njenim stazama i štititi je“, obeća „jednostavne, zelene i niskougljenične načine života“ i suprotstavi se rasipništvu i prekomernoj potrošnji. Takav misaoni eksperiment teško je izvesti, čak i ako zamislimo progresivnije političare Evrope.
No upravo takve poruke izneo je Si Đinping na 19. kongresu Komunističke partije Kine 2017. godine. Pozvavši na očuvanje i obnovu ekosistema, štedljiviju upotrebu resursa i promenu načina proizvodnje i potrošnje, predstavio je izgradnju ekološke civilizacije kao zadatak koji treba da obezbedi bolji svet budućim generacijama. Manje zapažena od projekata kao što je „Pojas i put“, inicijativa „Ekološka civilizacija“ otvara mogućnost dubokog preobražaja odnosa između društva i prirode. Ali nije bez protivrečnosti.
Više od ekološke agende
Opredeljenje za ekološku civilizaciju podrazumeva integraciju ekologije u proces ekonomskog, političkog, kulturnog i društvenog razvoja. Zamisao je da se do 2035. godine uspostavi niskougljenična i cirkularna ekonomija, a do 2060. ostvari potpuna dekarbonizacija privrede. Ovi strateški ciljevi obuhvataju i obnovu najmanje 30 odsto degradiranih kopnenih i vodenih ekosistema, te izgradnju najvećeg sistema nacionalnih parkova na svetu, ukupne površine 1,1 milion kvadratnih kilometara – što odgovara teritoriji Francuske, Nemačke i Velike Britanije zajedno.
Džon Belami Foster, autor knjige „Dijalektika ekologije“, čitavu inicijativu povezuje sa prevazilaženjem proizvodnje orijentisane na profit i potčinjavanja ljudi i prirode koje takav aranžman podrazumeva. Njena realizacija, u ovom tumačenju, zahteva odbacivanje privrednog rasta kao vrhovnog merila ljudskog napretka. Političko rukovođenje privredom, koje se u Kini ni ne skriva, trebalo bi da omogući usmeravanje proizvodnje prema društvenim potrebama, poštujući ekološke preduslove njihovog zadovoljavanja.
To bi i bila suština ekonomije, kao društvene organizacije zadovoljavanja potreba. U tako određenoj ekonomiji napredak bi se vrednovao prema očuvanju i unapređivanju uslova života. No zvanični program, Fosterovo čitanje njegovog potencijala i rezultati u praksi zahtevaju zasebnu procenu. Tačno je da planiranje omogućava dugoročne promene, ali samo po sebi ne određuje njihov smer.
Pre svega, kineska ekonomska politika oslanja se i na tržišne mehanizme. Smernice o prirodnim resursima iz 2019. godine predviđale su unapređivanje svojinskih prava, evidentiranje prirodnih dobara i značajnu ulogu tržišta u raspodeli resursa. Novčano iskazana cena, mada može učiniti troškove vidljivim, ne određuje po sebi šta treba očuvati i koje su posledice neprihvatljive. U ekološkoj civilizaciji, uslovi života moraju postaviti granice ekonomskom vrednovanju.
Da li je Kina „ozelenela“ Marksa?
Fosterovo tumačenje oslanja se na ekološku dimenziju Marksove kritike političke ekonomije. Videvši u Kapitalu zemlju i radnike kao „izvore sveg bogatstva“, Marks je rad ljudi video kao proces razmene materije i energije sa prirodom. Proizvodnja je način organizacije tog metabolizma. Mada ljudi mogu menjati prirodu (time i sebe same) i razvijati tehnologiju, prirodni procesi imaju svojstva i vremenske skale nezavisne od njihovih namera.
Na tom tragu Foster razvija ideju o metaboličkom raskolu između društva i prirode, uzrokovanom proizvodnjom za profit. Među prvima koji su taj raskol opisali bio je nemački hemičar, utemeljivač moderne agrohemije Justus fon Libig (1803-1873), i to kroz primer grada i sela. Prema njegovom viđenju, uzgoj hrane za potrebe gradskog stanovništva izvlači više hranljivih materija iz seoskog poljoprivrednog zemljišta nego što se zemljištu vraća, tako da se u dugom roku – uprkos veštačkim đubrivima – prekida ciklus nutrijenata kojim bi zemlja očuvala plodnost.
Kada do raskida reciprociteta dođe u brojnim privrednim delatnostima, nastupa ekološka kriza. Tada treba preispitati načine na koji su organizovane proizvodnja, potrošnja i raspodela. Rešenje ekološke krize podrazumevalo bi svesno preuređenje društvenog metabolizma: od načina na koji se hranimo, prevozimo i na koji gradimo, preko korišćenja energije do raspodele koristi i štete. Ovaj spoj kritike društva i analize prirode, potisnut u delu zapadnog marksizma, održavan je i obnavljan u drugim marksističkim tradicijama.
Poreklo koncepta „Ekološke civilizacije“ seže do sovjetskih rasprava o ekologiji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. U središtu tih rasprava su bili odnos organizacije proizvodnje, nauke i prirodnih osnova života. U tekstovima i referatima istaknutih filozofa, sociologa i političkih radnika poput Pjotra Fedosejeva, Ivana Frolova i Viktora Andrejeviča Losa, Foster prepoznaje zahtev za prevazilaženjem postojećeg uz očuvanje dosadašnjih civilizacijskih dostignuća. Inteligencija iz Kremlja uočila je potrebu za novom ekološkom i naučnom kulturom, koja će odustati od idealizacije prošlosti i tehnokratske utopije.
Hronične geopolitičke tenzije, Gorbačovljeva „Perestrojka“ i kasnije „razdruživanje“ Sovjetskog saveza stavili su ove ideje u zapećak. Drukčije teško da je i moglo biti, u zemlji opadajuće produktivnosti i sistemu sa slabim sistemom podsticaja, naročito u poređenju sa Zapadom. Ipak, osnovna zamisao je ozbiljno shvaćena u Kini. Kako beleži Mauricio Marineli, agrarni ekonomista Je Ćenđi je 1987. godine, na nacionalnoj konferenciji o ekološkoj poljoprivredi, pozvao na „izgradnju ekološke civilizacije širom Kine“. Suština tog poziva bila je u uzajamnosti tako da ljudi, koristeći i preobražavajući prirodu, istovremeno deluju u njenu korist.
Britanski naučnik Džozef Nidem (1900-1995) ovu integraciju nije smatrao slučajnom. Prema ovom istoričaru nauke i sinologu, postoji srodnost Marksovog materijalizma i organskog naturalizma u kineskoj misli – prevashodno taoizmu i konfučijanskom interesovanju za pravednost. Radi se o susretu tradicija koje su delile sliku čoveka kao neotuđivog dela prirode. Dobrobit jednog neostvariva je bez dobrobiti drugog. Ipak, koliko god to naslađe zvučalo lepo, njegovo ostvarenje zavisiće od materijalnih odnosa i političkih izbora.
Ekološka civilizacija na delu
Jedan od takvih izbora bila je zabrana komercijalnog ribolova, koja se od 2021. sprovodi u ključnim vodama sliva Jangcea. Jedno ovogodišnje istraživanje, zasnovano na praćenju ribljih zajednica u periodu 2018-2023, pokazuje da se, nakon stupanja zabrane na snagu, uočava povećanje riblje biomase, diverziteta vrsta i polagani oporavak ugroženih vrsta.
Blumberg: Zbog čega su u pogledu veštačke inteligencije Kinezi mnogo optimističniji od Amerikanaca
Ali kud će ribolovci bez pecaljki? Ograničavanje privrednih aktivnosti ostavlja ekosistemu vreme za obnovu, ali i ribarska domaćinstva bez stalnog izvora prihoda. Zakon o zaštiti Jangcea predviđa naknade, pomoć pri zapošljavanju i socijalnu zaštitu. Istraživanje 389 bivših ribarskih domaćinstava u Hubeju i Hunanu ukazuje na nejednake mogućnosti zarade: bolji ishodi u poljoprivredi povezani su sa zdravljem i pristupom zemlji, a u drugim delatnostima sa obrazovanjem i prethodnim iskustvom izvan ribolova. Za obe grupe važni su obuka i javna podrška, jer obnova prirode i sigurnost pogođenih stanovnika moraju postati delovi istog poduhvata, uz njihovo učešće u odlučivanju.
Energetika pokazuje drugu stranu projekta, u zemlji koja troši 30% više uglja nego sve ostale zemlje zajedno. Prema Međunarodnoj agenciji za energiju, proizvodnja struje iz uglja u Kini opala je u 2025. godini za oko 1,5 odsto. Rast potražnje pokriven je širenjem energije sunca i vetra, uz nešto manji doprinos hidroenergije i nuklearne energije. Ipak, ovaj pad nadoknadio je rast upotrebe u drugim delatnostima, pa je ukupna potrošnja uglja ostala praktično ista (rast od 0,1%). U rad su pušteni i novi kapaciteti elektrana na ugalj, ukupne snage od gotovo 80 gigavata.
Otvaranje ovih elektrana može se opravdavati energetskom sigurnošću u slučaju nestašica, a samo po sebi ne znači rast ukupne proizvodnje struje iz uglja. Ipak, širenje fosilnih kapaciteta odvija se uporedo sa ulaganjima u obnovljive izvore. Kineski rezultati pokazuju mogućnost ekološke obnove, dok pitanje civilizacijskog preobražaja ostaje otvoreno.
Protivrečnosti trajnog rasta
Kineski ekološki zaokret otvara pitanje koje seže do same razvojne strategije: kakav je odnos između zaštite uslova života i trajnog povećavanja ekonomskog proizvoda? Izveštaj o radu vlade za 2026. postavlja cilj rasta BDP-a u opsegu 4,5-5 odsto, uz smanjenje emisija ugljen-dioksida po jedinici BDP-a za oko 3,8 odsto. To znači da su ekonomska ekspanzija i ekološko poboljšanje istovremeni zadaci.
Oni se ne moraju potirati. Ekološka modernizacija može zahtevati porast proizvodnje (na primer, vetrogeneratora), ali ni smanjivanje emisija po jedinici BDP-a ne garantuje pad ukupnih emisija. Ako privreda raste brže nego što njen emisioni intenzitet opada, ukupne emisije mogu nastaviti da rastu. Kineski program predviđa i dostizanje vrhunca emisija i ugljeničnu neutralnost, pa njegova ambicija prevazilazi puko povećanje efikasnosti. Ipak, ostvarenje te ambicije treba procenjivati prema ukupnim rezultatima. Uz klimatske pokazatelje, važni su stanje voda i zemljišta, očuvanje staništa i pritisak na resurse. Uspeh u jednoj oblasti ne dokazuje preobražaj celokupnog odnosa prema prirodi.
To zahteva pažljiviju kritiku rasta. Rast BDP-a, povećavanje materijalne potrošnje i širenje mogućnosti za dobar život nisu isto. Izgradnja vodovoda, razvoj zdravstvene zaštite ili obezbeđivanje odgovarajućeg stanovanja mogu zahtevati novu proizvodnju (infrastrukture). Zato se njihov značaj mora razmatrati prema potrebama koje zadovoljavaju, raspoloživim alternativama i posledicama po ekosisteme. Ukoliko to nije slučaj, rizikujemo opasnost od onoga što politički ekonomista Džejson Hikel naziva rastizam: načinom vrednovanja različitih aktivnosti, sposobnosti i ciljeva prema jedinstvenom merilu – doprinosu ekonomskom rastu.
Jednom uznapredovala, racionalnost rastizma počinje da prilagođava uslove života potrebama ekonomije, umesto obrnuto. Tako bi zahtev za umerenijom potrošnjom, koji Si Đinping pominje, podrazumevao i slabljenje pritisaka povezanih s oglašavanjem, koji reprodukuju nejednakosti, teskobu i statusno nadmetanje. Otud kritika takve prakse zahteva da se preispita gde se ulaže, koji se rad podstiče, kakve se sposobnosti razvijaju i koji se troškovi smatraju prihvatljivim. Da u takav ćorsokak ne bi zapala, „Ekološka civilizacija“ treba da uspostavi hijerarhiju razvojnih ciljeva, naročito kada se neki od njih mogu međusobno isključivati.
Da ekonomska ekspanzija ima i svoju geografiju, jezgrovito je pokazao francuski mislilac Bruno Latur rekavši da „Danska nije u Danskoj“. Pod time je mislio na činjenicu da način života ove malene zemlje ne zavisi samo od uspeha njenih korporacija kao što su Maersk, Novo Nordisk ili Lego, već od polja, rudnika, izvora energije i ljudi u drugim delovima sveta. Drugim rečima, svetska privreda sastoji se od zemalja čija je politička teritorija daleko manja od prostranstava sa kojih crpi resurse za svoj prosperitet. Mada je ogromna, jedna od takvih je i Kina.
I Kina može imati čistije gradove i očuvane ekosisteme dok se deo troškova njenog razvoja – zagađenje, rizici i iscrpljivanje resursa – prevaljuje na druge. U Srbiji se deo javnosti protivi širenju Ziđinovih operacija u istočnim delovima zemlje. Zato opštem pitanju koliko privreda raste treba pridružiti pitanja šta raste, za koga, ko će plaćati račun i koliko će dugo to morati da radi.
Foster s pravom ekološkoj politici Kine pripisuje revolucionarni potencijal. Prva ekološka civilizacija postaće ona koja uspe da povrati reciprocitet između društva i prirode. Bila to zapadna ili kineska, završni test nastupiće kada zaštita života bude zahtevala odustajanje od ekspanzije profita kao cilja po sebi, a to je srž kapitalističkog načina proizvodnje. Mada je najambicioznije što svet trenutno ima, projekat „Ekološka civilizacija“ ovaj test tek treba da položi.
Izvor: RTS OKO
