Пише: Иван Радановић
Док се на Западу еколошка криза преводи у језик тржишта, технологије и „природног капитала“, кинеска иницијатива „Еколошка цивилизација“ нуди фундаменталну обнову односа између природе и људи. Њен успех зависиће од капацитета да промени логику трајне економске експанзије.
Замислимо председника САД који на инаугурацији позове на изградњу цивилизације у којој ће људи обновити склад са природом; који каже да морамо „поштовати природу, ићи њеним стазама и штитити је“, обећа „једноставне, зелене и нискоугљеничне начине живота“ и супротстави се расипништву и прекомерној потрошњи. Такав мисаони експеримент тешко је извести, чак и ако замислимо прогресивније политичаре Европе.
Но управо такве поруке изнео је Си Ђинпинг на 19. конгресу Комунистичке партије Кине 2017. године. Позвавши на очување и обнову екосистема, штедљивију употребу ресурса и промену начина производње и потрошње, представио је изградњу еколошке цивилизације као задатак који треба да обезбеди бољи свет будућим генерацијама. Мање запажена од пројеката као што је „Појас и пут“, иницијатива „Еколошка цивилизација“ отвара могућност дубоког преображаја односа између друштва и природе. Али није без противречности.
Више од еколошке агенде
Опредељење за еколошку цивилизацију подразумева интеграцију екологије у процес економског, политичког, културног и друштвеног развоја. Замисао је да се до 2035. године успостави нискоугљенична и циркуларна економија, а до 2060. оствари потпуна декарбонизација привреде. Ови стратешки циљеви обухватају и обнову најмање 30 одсто деградираних копнених и водених екосистема, те изградњу највећег система националних паркова на свету, укупне површине 1,1 милион квадратних километара – што одговара територији Француске, Немачке и Велике Британије заједно.
Џон Белами Фостер, аутор књиге „Дијалектика екологије“, читаву иницијативу повезује са превазилажењем производње оријентисане на профит и потчињавања људи и природе које такав аранжман подразумева. Њена реализација, у овом тумачењу, захтева одбацивање привредног раста као врховног мерила људског напретка. Политичко руковођење привредом, које се у Кини ни не скрива, требало би да омогући усмеравање производње према друштвеним потребама, поштујући еколошке предуслове њиховог задовољавања.
То би и била суштина економије, као друштвене организације задовољавања потреба. У тако одређеној економији напредак би се вредновао према очувању и унапређивању услова живота. Но званични програм, Фостерово читање његовог потенцијала и резултати у пракси захтевају засебну процену. Тачно је да планирање омогућава дугорочне промене, али само по себи не одређује њихов смер.
Пре свега, кинеска економска политика ослања се и на тржишне механизме. Смернице о природним ресурсима из 2019. године предвиђале су унапређивање својинских права, евидентирање природних добара и значајну улогу тржишта у расподели ресурса. Новчано исказана цена, мада може учинити трошкове видљивим, не одређује по себи шта треба очувати и које су последице неприхватљиве. У еколошкој цивилизацији, услови живота морају поставити границе економском вредновању.
Да ли је Кина „озеленела“ Маркса?
Фостерово тумачење ослања се на еколошку димензију Марксове критике политичке економије. Видевши у Капиталу земљу и раднике као „изворе свег богатства“, Маркс је рад људи видео као процес размене материје и енергије са природом. Производња је начин организације тог метаболизма. Мада људи могу мењати природу (тиме и себе саме) и развијати технологију, природни процеси имају својства и временске скале независне од њихових намера.
На том трагу Фостер развија идеју о метаболичком расколу између друштва и природе, узрокованом производњом за профит. Међу првима који су тај раскол описали био је немачки хемичар, утемељивач модерне агрохемије Јустус фон Либиг (1803-1873), и то кроз пример града и села. Према његовом виђењу, узгој хране за потребе градског становништва извлачи више хранљивих материја из сеоског пољопривредног земљишта него што се земљишту враћа, тако да се у дугом року – упркос вештачким ђубривима – прекида циклус нутријената којим би земља очувала плодност.
Када до раскида реципроцитета дође у бројним привредним делатностима, наступа еколошка криза. Тада треба преиспитати начине на који су организоване производња, потрошња и расподела. Решење еколошке кризе подразумевало би свесно преуређење друштвеног метаболизма: од начина на који се хранимо, превозимо и на који градимо, преко коришћења енергије до расподеле користи и штете. Овај спој критике друштва и анализе природе, потиснут у делу западног марксизма, одржаван је и обнављан у другим марксистичким традицијама.
Порекло концепта „Еколошке цивилизације“ сеже до совјетских расправа о екологији током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. У средишту тих расправа су били однос организације производње, науке и природних основа живота. У текстовима и рефератима истакнутих филозофа, социолога и политичких радника попут Пјотра Федосејева, Ивана Фролова и Виктора Андрејевича Лоса, Фостер препознаје захтев за превазилажењем постојећег уз очување досадашњих цивилизацијских достигнућа. Интелигенција из Кремља уочила је потребу за новом еколошком и научном културом, која ће одустати од идеализације прошлости и технократске утопије.
Хроничне геополитичке тензије, Горбачовљева „Перестројка“ и касније „раздруживање“ Совјетског савеза ставили су ове идеје у запећак. Друкчије тешко да је и могло бити, у земљи опадајуће продуктивности и систему са слабим системом подстицаја, нарочито у поређењу са Западом. Ипак, основна замисао је озбиљно схваћена у Кини. Како бележи Маурицио Маринели, аграрни економиста Је Ћенђи је 1987. године, на националној конференцији о еколошкој пољопривреди, позвао на „изградњу еколошке цивилизације широм Кине“. Суштина тог позива била је у узајамности тако да људи, користећи и преображавајући природу, истовремено делују у њену корист.
Британски научник Џозеф Нидем (1900-1995) ову интеграцију није сматрао случајном. Према овом историчару науке и синологу, постоји сродност Марксовог материјализма и органског натурализма у кинеској мисли – превасходно таоизму и конфучијанском интересовању за праведност. Ради се о сусрету традиција које су делиле слику човека као неотуђивог дела природе. Добробит једног неостварива је без добробити другог. Ипак, колико год то наслађе звучало лепо, његово остварење зависиће од материјалних односа и политичких избора.
Еколошка цивилизација на делу
Један од таквих избора била је забрана комерцијалног риболова, која се од 2021. спроводи у кључним водама слива Јангцеа. Једно овогодишње истраживање, засновано на праћењу рибљих заједница у периоду 2018-2023, показује да се, након ступања забране на снагу, уочава повећање рибље биомасе, диверзитета врста и полагани опоравак угрожених врста.
Блумберг: Због чега су у погледу вештачке интелигенције Кинези много оптимистичнији од Американаца
Али куд ће риболовци без пецаљки? Ограничавање привредних активности оставља екосистему време за обнову, али и рибарска домаћинства без сталног извора прихода. Закон о заштити Јангцеа предвиђа накнаде, помоћ при запошљавању и социјалну заштиту. Истраживање 389 бивших рибарских домаћинстава у Хубеју и Хунану указује на неједнаке могућности зараде: бољи исходи у пољопривреди повезани су са здрављем и приступом земљи, а у другим делатностима са образовањем и претходним искуством изван риболова. За обе групе важни су обука и јавна подршка, јер обнова природе и сигурност погођених становника морају постати делови истог подухвата, уз њихово учешће у одлучивању.
Енергетика показује другу страну пројекта, у земљи која троши 30% више угља него све остале земље заједно. Према Међународној агенцији за енергију, производња струје из угља у Кини опала је у 2025. години за око 1,5 одсто. Раст потражње покривен је ширењем енергије сунца и ветра, уз нешто мањи допринос хидроенергије и нуклеарне енергије. Ипак, овај пад надокнадио је раст употребе у другим делатностима, па је укупна потрошња угља остала практично иста (раст од 0,1%). У рад су пуштени и нови капацитети електрана на угаљ, укупне снаге од готово 80 гигавата.
Отварање ових електрана може се оправдавати енергетском сигурношћу у случају несташица, а само по себи не значи раст укупне производње струје из угља. Ипак, ширење фосилних капацитета одвија се упоредо са улагањима у обновљиве изворе. Кинески резултати показују могућност еколошке обнове, док питање цивилизацијског преображаја остаје отворено.
Противречности трајног раста
Кинески еколошки заокрет отвара питање које сеже до саме развојне стратегије: какав је однос између заштите услова живота и трајног повећавања економског производа? Извештај о раду владе за 2026. поставља циљ раста БДП-а у опсегу 4,5-5 одсто, уз смањење емисија угљен-диоксида по јединици БДП-а за око 3,8 одсто. То значи да су економска експанзија и еколошко побољшање истовремени задаци.
Они се не морају потирати. Еколошка модернизација може захтевати пораст производње (на пример, ветрогенератора), али ни смањивање емисија по јединици БДП-а не гарантује пад укупних емисија. Ако привреда расте брже него што њен емисиони интензитет опада, укупне емисије могу наставити да расту. Кинески програм предвиђа и достизање врхунца емисија и угљеничну неутралност, па његова амбиција превазилази пуко повећање ефикасности. Ипак, остварење те амбиције треба процењивати према укупним резултатима. Уз климатске показатеље, важни су стање вода и земљишта, очување станишта и притисак на ресурсе. Успех у једној области не доказује преображај целокупног односа према природи.
То захтева пажљивију критику раста. Раст БДП-а, повећавање материјалне потрошње и ширење могућности за добар живот нису исто. Изградња водовода, развој здравствене заштите или обезбеђивање одговарајућег становања могу захтевати нову производњу (инфраструктуре). Зато се њихов значај мора разматрати према потребама које задовољавају, расположивим алтернативама и последицама по екосистеме. Уколико то није случај, ризикујемо опасност од онога што политички економиста Џејсон Хикел назива растизам: начином вредновања различитих активности, способности и циљева према јединственом мерилу – доприносу економском расту.
Једном узнапредовала, рационалност растизма почиње да прилагођава услове живота потребама економије, уместо обрнуто. Тако би захтев за умеренијом потрошњом, који Си Ђинпинг помиње, подразумевао и слабљење притисака повезаних с оглашавањем, који репродукују неједнакости, тескобу и статусно надметање. Отуд критика такве праксе захтева да се преиспита где се улаже, који се рад подстиче, какве се способности развијају и који се трошкови сматрају прихватљивим. Да у такав ћорсокак не би запала, „Еколошка цивилизација“ треба да успостави хијерархију развојних циљева, нарочито када се неки од њих могу међусобно искључивати.
Да економска експанзија има и своју географију, језгровито је показао француски мислилац Бруно Латур рекавши да „Данска није у Данској“. Под тиме је мислио на чињеницу да начин живота ове малене земље не зависи само од успеха њених корпорација као што су Маерск, Ново Нордиск или Лего, већ од поља, рудника, извора енергије и људи у другим деловима света. Другим речима, светска привреда састоји се од земаља чија је политичка територија далеко мања од пространстaва са којих црпи ресурсе за свој просперитет. Мада је огромна, једна од таквих је и Кина.
И Кина може имати чистије градове и очуване екосистеме док се део трошкова њеног развоја – загађење, ризици и исцрпљивање ресурса – преваљује на друге. У Србији се део јавности противи ширењу Зиђинових операција у источним деловима земље. Зато општем питању колико привреда расте треба придружити питања шта расте, за кога, ко ће плаћати рачун и колико ће дуго то морати да ради.
Фостер с правом еколошкој политици Кине приписује револуционарни потенцијал. Прва еколошка цивилизација постаће она која успе да поврати реципроцитет између друштва и природе. Била то западна или кинеска, завршни тест наступиће када заштита живота буде захтевала одустајање од експанзије профита као циља по себи, а то је срж капиталистичког начина производње. Мада је најамбициозније што свет тренутно има, пројекат „Еколошка цивилизација“ овај тест тек треба да положи.
Извор: РТС ОКО
