У времену када је писана ријеч постала опасна, а друштво у страху од суочавања побјегло у неутрална, безбојна пространства, писац и политиколог др Александар Ћуковић за Журнал говори о наличју савременог тренутка, о култури која је постала талац подјела, политици без визије, ерозији дијалога и свијету који је пристао на цивилизацију без писца.
Разговарао: Милорад Дурутовић
Како данас видите стање црногорске културе? Да ли она успијева да отвори важна друштвена питања или је и сама постала талац политичких и идеолошких подјела?
Често помишљам да смо у овој располућености и свеприсутном страху да се коме не замјеримо успјели да изгубимо и свијест о томе шта култура заправо јесте. У страху од кенселовања, колективно и самовољно избјегли смо у неутрална, безбојна и плитка пространства у којима се задовољавамо улогом статисте у свеопштем перформансу. Текст је постао опасан и зато смо упртили стикере, боје и облике и неуморно плешући и ћутећи грабимо да му побјегнемо. Међутим, овдје текст није вук, али ми јесмо Аска. Није тешко погодити коме. Тешко је, готово немогуће, вратити ријечима њихово значење. Историјски, што смо даље од себе све брже плешемо. Нема сумње да ће се ова игра у коју смо упали завршити једним добрим ватрометом јер језик ватромета јесте lingua franca.
Да ли црногорска политика данас има јасну визију будућности или се углавном своди на дневнополитичке сукобе, идентитетска питања и борбу за власт?
Не само да не можемо уочити визију, него ни визионара нема на видику. Све је инстант, притом лично и сујетно. Замислите када бисмо у овом глобалном вртлогу, овако мали били сложни и настојали да енергију коју употребљавамо за разједињавање, сплетке и ситносопственичке побједе, употребимо за нешто што је суштина. Примијетићете да је све мање ствари које остављају посљедицу. Фокус је увијек на неким исцрпљујућим ставкама које не остављају траг, сем финансијски. Популарне агенде у политици своде се на расипање пажње и енергије, изналажење непријатеља и одржавање крупног капитала. У паузама, наравно, смијемо се истини, правди, слободи, достојанству, поштењу, скромности. У том и таквом свеопштем весељу, ко може мислити о визији будућности? Излаз не постоји све док мислимо да се озбиљна држава гради од избора до избора. Нама је пријеко потребна вишедеценијска стратегија; надпартијски и надстраначки консензус који би обухватио образовање, културу, економију, демографију и зелени развој. Стање перманентног почетка ком су Црногорци иначе склони дјелује паралишуће. Када бисмо имали дугорочну визију и стратегију која је толико снажна да мора надживјети политичке циклусе, политичари би морали да буду само оператери једног ширег циља, а не често непромишљени господари судбине овог друштва. Без тог темељног плана, чији услов су дијалог и консензус, плашим се да ћемо остати само гледаоци у сопственом филму, док нам вријеме и људи неповратно истичу.
Колико писац може да утиче на друштво и јавно мњење? Има ли књижевност снагу да превазиђе подјеле које политика често продубљује?
Писац више не може мијењати друштво. Неко ће рећи да није никада ни могао, али са тим нијесам сагласан. Онај који је демистификовао све ауторитете, који је приземљио све цареве и краљеве, уздигао сељаке и просјаке до звијезда, створио најљепше свјетове, сачувао прошлост боље од било ког научника и дао снагу и смисао онима што зуре у понор, избачен је из игре јер је свијет престао да вјерује у ријеч. Пиксели су показали да се без писца игра може наставити и цивилизација је пристала на такав „дар”.
ТВ колумна Александра Ћуковића: Да се разумијемо – Крава, кого и поморци
Да ли је Европска унија за Црну Гору и даље визија друштва којем тежимо или је, усљед разочарања, политичких компромиса и спорости реформи, све више постала предмет скепсе? Гдје се завршава европски идеализам, а гдје почиње политички реализам?
-Европска унија у коју улазимо, није она Европска унија с почетка наше европске приче. Увијек ваља бити рационалан и можда захваљујући баш тој рационалности, уз уважавање свих мана, тренутно не постоји бољи механизам за остварење услова за какав-такав бољитак. Такође, ЕУ није ливада на коју се може упасти и са ње узети шта коме треба и колико коме треба. Само од нас зависи како ћемо искористити шансе које нуди учлањење. Плашим се да се наш традиционални немар према себи самима не испријечи као суштинска препрека. Уколико тако буде, биће нам сасвим свеједно што смо у ЕУ. Дакле, ЕУ у нашем домаћем контексту не треба доживјети као неки бирократски циљ или „бриселску шаргарепу”, већ као катализатор суштинске унутрашње трансформације, као тачку сабирања у односу на коју би ваљало да се позабавимо собом у виду дугорочне националне стратегије.
С друге стране, Европа, дакле не само ЕУ, налази се пред значајним изазовима. Изгледа да сви други континенти „знају шта хоће” (културно, политички, демографски, економски), па стога на Европу, како давно примијети један наш писац, и гледају као на „прочитану библиотеку”. Европска мисао мора се вратити себи. Црна Гора нарочито.
Када погледате политичке и културне токове у Црној Гори, шта Вам се чини извјеснијим: да идемо ка зрелом, плуралистичком друштву или да се вртимо у кругу истих спорова, само са новим политичким актерима?
Изгледа да је ипак ријеч о кругу истих спорова са новим политичким актерима, јер смо ми посве изгубили способност да будемо у дијалогу. Жао ми је што политичари мисле да се друштво сукобима и полемиком држи будним, а не дијалогом. То је наша грозна заблуда. Међутим, вриједи се борити за друштво у којем човјек не мора да бира између истине и припадности, између достојанства и користи, између сопственог мишљења и страха да ће због њега бити одбачен; за културу која не служи да потврђује наше предрасуде, него да их доводи у питање; за политику која ће мислити даље од сљедећих избора; за образовање које неће производити послушност. Прије свега, вриједи се борити за повратак повјерења у ријеч и у могућност да са другим човјеком разговарамо, а да га не морамо поразити. За право да стварност посматрамо изван унапријед задатих подјела, да сумњамо у сопствене извјесности и да у другом човјеку препознамо саговорника, без обзира на разлику. Наша највећа опасност није то што смо друштво подјела, него што су нас убиједили и навикли да више ништа друго није могуће.
