Пише: Имран Халид
Доналд Трамп, човјек који се никада није устручавао од смјелих изјава, поново је претворио глобалну сцену у позорницу економског надмудривања. Његова мета: БРИКС коалиција, блок земаља у успону који чине Кина, Бразил, Индија, Русија и Јужна Африка (сада и Иран, УАЕ, Етиопија и Египат). Са више од 30 земаља које показују интересовање, БРИКС постепено поставља изазов традиционалном економском поретку.
Трамп је, у свом препознатљивом стилу, објавио на „Трут Соушал“ платформи да би земље БРИКС-а могле да се суоче са царинама од 100 одсто уколико се усуде да успоставе јединствену валуту или поткопају амерички долар. „Идеја да земље БРИКС-а покушавају да се одмакну од долара док ми стојимо са стране и само посматрамо је ЗАВРШЕНА“, послао је упозорење прожето пркосом који је обиљежио његов предсједнички мандат.
Оваква реторика, оштра и борбена, открива дубоку нелагоду у Вашингтону због раста економске моћи ове коалиције. Иако је идеја о БРИКС валути привлачна, она се суочава са озбиљним препрекама: економским разликама, политичким тензијама и изазовом усклађивања различитих националних интереса. Ипак, коришћење алтернативних финансијских система од стране БРИКС-а, како би се заобишле западне санкције—посебно за Русију и Иран—сигнализира помак који би могао угрозити доминацију долара.
Трампова ултимативна порука наглашава важност улога у овој ситуацији, али њена ефикасност остаје неизвјесна. Да ли ће означити одлучујућу промјену политике или је само још једна у низу његових оштрих изјава? Једно је сигурно: свијет посматра како се економски пејзаж мијења, док Сједињене Државе стоје на раскршћу између снаге и изолације. Посљедице овог сукоба могле би одјекивати деценијама.
Доналд Трамп се поново прихватио грубог инструмента економске принуде, а овај пут мета је БРИКС. Његова пријетња да ће увести царине од 100% за чланице БРИКС-а ако наставе са идејом уједињене валуте или траже алтернативе америчком долару долази само неколико дана након што је предложио драстичне царине на увоз из Мексика, Канаде и Кине, које би ступиле на снагу већ првог дана његовог мандата. Своје пријетње сусједним државама оправдава борбом против „криминала и дроге“ који прелазе границу и покушајем да обузда илегалну имиграцију. Његов ултиматум и БРИКС-у и кључним трговинским партнерима уклапа се у познати образац: економски ултиматум као инструмент моћи, обогаћен дозом самоуверености и национализма.
Критичари предвиђају одговорну реакцију—више цијене за потрошаче, нарушени трговински споразуми и могуће тензије са дугогодишњим савезницима. Ипак, Трамп остаје непоколебљив, вјерујући да су агресивни потези, упаковани у популистичку реторику, лијек против наводног слабљења америчког суверенитета. Да ли ће ова стратегија бити преломни тренутак или увод у дубљу економску кризу—то је питање дана. Трампов приступ, мјешавина принуде и заштитничког момента, одјекује мантром „Америка на првом мјесту“ која га је довела на власт.
Ипак, иза његове бучне реторике крије се сложен економски прорачун са потенцијално далекосежним посљедицама. Национална трговинска федерација (НРФ) недавно је представила црну прогнозу: амерички потрошачи могли би изгубити 78 милијарди куповне моћи долара годишње. Посљедице овог помака нису само апстрактне. Свакодневне потребе—одјећа, играчке, кућни апарати, па чак и кофер за дуго одлагани одмор—постали би скупљи, што би се осјетило у џеповима готово свих потрошача. Царине, како би вам сваки економиста рекао, нису непремостиве баријере, већ помични терети. Иако увозници у почетку сносе највећи удар, ти трошкови ријетко остају у оквиру корпорација.
Неминовно се преливају на потрошаче, који их осјећају у виду већих цијена на каси. Стручњаци такође упозоравају да би мјере одмазде могле нашкодити индустријама далеко изван оних које Трамп тврди да брани, остављајући америчке раднике још рањивијима.
Трампова тврдња да царине циљају стране извознике занемарује нијансирану стварност глобалне трговине. Нека производња би могла апсорбовати трошкове или пребацити пословање како би избјегла царине, али многи увозници, ухваћени у средини, преносе те трошкове на потрошаче. Упркос Трамповим причама о економској чврстини, амерички потрошачи ће се, као и раније, наћи у средишту олује. Царине, што Трамп добро зна, шаљу поруку—пркос, прилагођавање—али су груби инструменти који одзвањају популистичким позивом на праведност, али по високој цијени.
Ове царинске политике замагљују дубље проблеме код куће. Пад америчке производње није посљедица само стране конкуренције, већ и деценија занемаривања: неспособности да се модернизује радна снага и одговори на глобалне промјене. Окривљавање спољашњих сила можда доноси политичке поене на кратак рок, али не рјешава суштинске проблеме.
Пад производње у Сједињеним Државама одражава неуспјех улагања у обуку радне снаге, иновације и прилагодљивост у свијету који је све повезанији. Док окривљавање спољашњих фактора можда доноси краткорочне политичке користи, оно не нуди смислене реформе. За обнову своје производне базе, Сједињене Државе морају се одмакнути од оваквих кратковидих мјера и прихватити стратегије усмјерене ка истинској, дугорочној обнови.
Имран Халид је геостратешки аналитичар и колумниста за међународне односе. Његови радови су објављени у угледним међународним новинским организацијама и публикацијама.
Извор: Counterpunch
