Аутор: Ранко Павићевић
Мој сусрет са великим свјетским редитељем Емиром Кустурицом у Будви протекао је овога пута поред неформалног разговора у причи о трагичној судбини Југославије, о рату који жести поново на овим несрећним просторима, покушају да се рат избјегне, о смрти његовог оца и немогућности да га сахрани у Сарајеву.
Нажалост, најмање смо разговарали о филму колико год то било апсурдно када је у питању филмски маестро Кустурица.
Пошто Вас знам као човјека који са великим емоцијама и трагиком доживљава све ово што се дешава у бившој и у овој садашњој Југославији, да ли је, господине Кустурица, трагична ситуација дио ових наших простора и како је Ви видите?
То је једна трагедија која траје већ пар година. Та трагедија траје од оног момента када је демократија закуцала на наша врата. Ово је једина земља на свијету којој је демократија донијела невољу, што не говори о томе да једнога дана и тај еволуциони процес неће захватити и ове крајеве. То је једна невоља која се котрља снагом више силе, колико ја видим, иако она има своје реалне репере.
Цветко Лаиновић у разговору са Ранком Павићевићем: Бјелина помрачине
Већ шест година живите на Западу, носећи са собом своју Југославију коју сте, мислим, нажалост изгубили. Да ли сте у прилици са из те перспективе сазнајете посредством западних медија сву трагедију која се дешава код нас?
Иако сам већ дуже на западу, увијек ме фасцинира количина лажи коју је западна цивилизација у стању да апсорбује када је у питању кокетерија малих марионетских словенских државица са Западом.
Када на СИ-ЕН-ЕН-У гледам стотине хиљада Бугара како са уздигнута два прста поздрављају америчког предсједника, ја знам да сто хиљада људи ове сељачке земље лаже, што у мом стомаку изазива повраћање. Када гледам господина Туђмана како посредством најмоћнијих америчких медија оптужује Србе за сва зла, мени се такође повраћа од његове лажи. Јер оно што не зна амерички конгресмен — не зна или неће — ја знам да зна. Питао сам се, да ли западна демократија преко плаћања може толико да лаже. Исто као што сам се питао, да ли је моја Југославија празна кућа без врата и прозора у коју неки улазе и излазе кад хоће. Када сам ту малу земљу носио по свијету у срцу чинило ми се да је никада нећу изгубити, а изгубио сам је. Увијек ме је занимало да ли је довољно бити католик и придобити повјерење Запада? Ја сам знао да нисам имао шансе јер сам у срцу носио паганску Југославију, бунтовничку, малу, избраздану ратним ожиљцима, али увијек некако довољно велику.
Има ли краја овом хаосу за све нас?
Ја се бојим да је тај проблем, колико год он изнутра постоји, инициран извана и да губи снагу аутентичног проблема. Све је, нажалост, видљивије како и колико далеко допиру одређене интересне сфере.
Без обзира на то што сте све чешће удаљени од своје земље и свега што се у њој дешава, као да не можете без тог усуда и судбине да сте ту?
Не могу. Ја сам учествовао у посљедњем покушају да се избјегне рат. Била је то проклета, прогнана партија Анте Марковића. Не због њега, јер он и није неки човјек, већ је та идеја била племенита. У моменту када је та идеја била исцрпљена и на њу извршен атентат са свих страна, показало се да без снажних националних импулса ови људи овдје не могу да живе. Међутим, после тог покушаја да се избјегне рат и Бреговић и Неле Карајлић и сви они из Сарајева Југословени, тј. сви ми смо схватили да рат не може да избјегне нико, јер ти људи једноставно хоће да ратују. Тако да је то на једном нивоу на оном на којем се људи позивају на народе. Пошто ја немам превише смисла за народе, ја имам смисла за живот, за људе, за љубав. Јер иза народа се скрива свашта, и гамад и гмазови и добри и поштени људи, итд. Тако да ја видим ово као завршавање неких процеса XIX вијека. Као нешто што је закашњело и што нема паралелну вриједност са оним докле сам ја свој индивидуални развој довео. Тако да ја једноставно за то немам смисла, а видим да је то било тако како јесте било, крваво и тешко. Сада једино што остаје јесте да тај проблем, ако се дође до мира, буде аутентичан. Да не буде подложан, као што је та Југославија за несрећу два пута већ била, један компромис између не знам колико сила. Нажалост, ова руска више не постоји, иако ја мислим да то још увијек није све готово, али волио бих да тај мир, ако га буде, буде аутентичан мир.
Јадранка Јовановић у разговору са Ранком Павићевићем: Служим умјетности
Ваше и наше Сарајево преживљава трагичну судбину, а том судбином баве се данас многи и европски и свјетски мангупи. Да ли ће та судбина, по Вашем мишљењу, успјешно бити ријешена и има ли модела за то?
Искрено речено, не знам. Прво, ја сам се хтио вратити у Сарајево кад је почео рат. Међутим, то мени није било дозвољено. Ја мислим да је то управо због тога што је та нека снага рата генерисана из оних центара који су га хтјели. Парадоксално је да се тамо залијећу сви могући свјетски интелектуалци као на неку врсту сафарија да би продали више књига на западу, а ови несрећници у Сарајеву, пошто су затворени стварно и пошто се пате и живе као у концентрационом логору, наравно, што је знак за читав рат у Босни и у Хрватској… Али, они живе тако и они се хватају тих бјелосвјетских мангупа као за сламку спаса, а људима који чине Сарајево практично није дозвољено чак да закопавају своје мртве. Мој отац је умро у Херцег Новом. Једна од мојих кривица је и та што је гроб мог оца у Херцег Новом и што ја већ трећи, четврти пут долазим на завршавање тог гроба. У томе је тај југословенски гријех као један од највећих гријеха који се може имати другдје. Ја, наравно, не покушавам да оправдам ни рушење Сарајева, ни рушење нити једног града јер моја судбина је некако изван тога, иако ја патим због тога. Међутим, изгледа да је југословенски гријех дио наше свијести, јер се показало практично да се, поред грчевитог неког руског панславизма и српског условно речено југославизма, сви ови други хватали док је то било потребно за једну раку. А ми који стварно дубоко живимо у коријену ове културе, мултикултуре, једино што нам остаје, изгледа, јесте да живимо са тим гријехом. Ми, дакле, не заслужујемо само да будемо четници, како нас зову, иако ја не видим да је то гријех.
Због тог југословенског гријеха многи су Вам забранили или пријетили да се нећете или не смијете вратити у Сарајево. Да ли се плашите тога и да ли ћете се ипак вратити?
– Ма, нису они мене ни питали бих ли ја хтио. Према томе, ја да сам хтио, ја бих отишао у Сарајево. Међу тим, ја нећу да идем тамо гдје се стварају ти концентрични кругови лажи. Они се стварају и пласирани су веома вјешто. Јер, кад се погледа у прошлост, може се видјети да је мој једини гријех – југославизам. Ако сам ја 1988. и 1989. године изјављивао неке ствари које су процјене неке историјске, то је, дакле, мој, лични, вербални став, тако да реалне кривице нема.
Међутим, постоји измјена вриједносног система. Рат доноси нови вриједносни систем. У Сарајеву је сада и посљедњи чаршијски миш, како смо га ми звали, заправо онај коме ми који смо раније били у систему вриједности не одговарамо, јер ми њима не требамо. Ја том граду никад ништа ружно нисам учинио. Ја сам међу првима свијету покушао да објасним да се на тај град бацају гранате, тако да ја с тиме немам ништа заједничко. Ја, наравно, имам и против једне, и против друге, и против треће националне опције, јер је мој индивидуални разлог, као што сам рекао, изван тога. Ја сам учинио колико могу хуманитарно за све три стране. Сада сам добитак од филма који сам урадио одвојио за УНИЦЕФ и то је ствар која је јасна. Међутим, ту се не пика. Тако да је моја одлука да се тамо не враћам.
Ја сам, прије него што је тај рат кренуо, исцрпио своју љубав у великој мјери, јер сам видио да то што се у том граду дешава иде у провалију и у катастрофу. Тако да је то лично питање, а не њихово, хоће ли ми дати да одем. Јер, ја сам каубој. Ако се мени зажели да одем тамо, ја ћу тамо отићи.
Милош Шобајић у разговору са Ранком Павићевићем: Париз није инспирација
Вечерас сте у Црној Гори. Били сте овдје у Будви и прије петнаестак дана. Након тога сте скокнули до Париза и Прага. Да ли се зна Ваше ново одредиште и Ваш нови пројекат?
Зна наравно. У Прагу почињем да снимам филм првог новембра и тамо ћу да будем најмање седам мјесеци. Ја и Душан Ковачевић смо заједно направили неки текст на основу једне идеје из његове драме, мада то неће бити драма него једна потпуно нова прича.
Шта након Прага? Треба ли се плашити да ћеш остати у Америци гдје си посљедњих година боравио, а зна се да имаш таквих понуда?
Не вјерујем да таква бојазан постоји. Јер, никад нећу радити у Холивуду. Никад нећу бити глупи индустријски редитељ. Не интересује ме да будем богат нити да будем звијезда. Моје умјетничке жеље су другачије. У Холивуду је важан само успјех. Ја се иначе сваког дана све више осјећам као Циганин који путује с краја на крај свијета. Зато ћу други дио овог филма радити код нас, на свом језику, мада рат чини све то веома сложеним.
Знам да на то немам право, али можете ли открити тематику Вашег новог филма који радите?
Тешко је говорити о томе. Ипак, бавићу се Југославијом из једног историјског угла. Хоћу дубоко да уђем у суштину зла, јер ми је доста тих западних хуманиста који глуме идеологе, који тему Југославије и прилике у Босни користе за своју личну промоцију. Боље да не причам више.
Зна ли се бар радни наслов те приче, тј. Вашег новог филма?
Мислим да ће се звати Била једном једна земља. Тако је бар за сада.
Емире, желим Вам пуно успјеха у раду и, ако Бог да, још једну велику свјетску награду за пројекат који радите.
Надајмо се да ће дати. Хвала Вам.
У Будви, августа 1993. године
Извор: РТ Будва
