Kада је човјек болестан узме лијек и пије га док не сузбије болест. Kада болест прође, обољели престане мислити о лијеку. За болести политике постоји више врста љекова које никада не треба сметнути с ума.
Пише: РАНКО РАЈКОВИЋ
Некада се од болести политике треба спасавати изолацијом и карантином. Најједоставније је остати по страни и не бити упућен у дешавања. Некада се пак ваља свјесно заразити политиком, односно, ући у крдо и прихватити болест као друштвену нужност. Kада болест преовлада, када постане општа појава мање су шансе да ће обољели схватити да су се заразили политиком. Свако ће подржавати свог клицоношу док се евентуално не освијести или стекне неки вид имунитета у односу на теме и тврдње које политика пласира.
Kада се човјек заражен политиком разболи у медицинском смислу, односно, када му се поремете физиолошка збивања у организму, он почиње да се удаљује од политике. Политика му постаје напорна и бесмислена. Није му ни до чега. Ни до скупштинских засиједања, ни до партијских саопштења, ни до вечерњег Дневника ни до јутарњих новина, ни до непроболне 1918. године, ни до световне, ни до духовне власти, ни до Устава, ни до ко зна чијих Уставних овлашћења.
Посматрајући полтичку свакодневност и оно што је прати можемо запазити да постоје два правила.
Прво правило: Што је човјек медицински болеснији политички је здравији. Друго правило: Што је човјек медицински здравији, то је више подложан болестима политике.
Политика у Црној Гори је изванмедицинска болест али је ипак широко распрострањена болест. Има разне узрочнике.
Следећа листа приказује који су најчешћи окидачи политичких обољевања у Црној Гори.
- Агресивно незнање, несхватање и погрешна тумачења историје
- Убјеђење да нам је најближи род највећи непријатељ.
- Снисходљивост и слуганство према властима које нам угађају својим мегаломанским, нарцисоидним и нереалним политикама у чијем центру је наше велико Ми.
- Патетичне манифестације размажене, неодрасле и неспособне државе која никако да одбаци политичке абнормалности и стане на своје ноге ни послије 16. година од проглашења независности.
- Доколица и наша пословична љеност која нас гура ка болестима политике.
- Склоност Црне Горе да објеручке прихвата нераднике и бесједнике у своју част као и потреба да штанцује нове нераднике о трошку државе.
С обзиром да нас одавно бије глас да смо нерадници јасно је зашто се у политици осјећамо као своји на своме. Први симптоми обољеле политике су тешке ријечи. Око одређених ријечи се шире таласи као кругови око камена који пљусне у воду. Болести политике се надмеће ријечима које с треском падају у мирну воду. Циљ је да се изаберу што теже ријечи које ће изазвати замашно таласање и произвести што већи број кругова. Што снажније зафрљачена ријеч то бољи политички ефекат.
Тешке ријечи бачене у воду изроњавју млади политичари у једном душку. Скачу за њима не дозвољавајући им да потону на дно, ни да се вода изнад њих смири. Не задржавају дах под водом већ одмах почну испуштати мјехуриће. Брбоћућим мјехурићима политички подмладак најављује да ће извадити бачене ријечи, да ће их оснажити дисањем уста на уста а онда још јаче пљуснути њима по води како би новим круговима раширили болест.
За најтеже врсте болести политике решења су парадоксално једноставна. Не треба реаговати на њих. Сходно томе паметно је да остатнемо глуви на пљускања по води, на ширење кругова, на брбоћање политичког подмлатка.
Најтеже последице у малој држави могу изазвати ријечи које позивају на масовне протесте и побуне. Јединка се најбезбједније осјећа у маси због чега протести и побуне имају јак заразни потенцијал. Пошто су протести и побуне дио одрастања друштва односно она фаза кроз коју наша држава још није прошла и за протесте и за побуне треба имати разумијевања.
Први корак ка разумијевању наших протеста и побуна је упознавање са њиховом сврхом и позадином.
Евидентно је да су наше побуне и протести различити од побуна и протеста у другим друштвима и државама.
Док друге народе неправде уједињују у протестима и побунама, нама неправде производе и учвршћују пођеле. Kод нас се половина народа радује када се оној другој половини народа која се национално различито изјашњава наносе неправде и понижења. Kод нас је половина народа увијек спремна за протесте на којима од власти захтијева да она друга половина народа буде дискриминисана. Ми се очигледним неправдама радујемо уколико су усмјерене против наших неистомишљеника.
Не мотивишу нас неправде да се сукобљавамо са носиоцима неправди већ једни с другима. Од 2006. године наша држава преко неправди његује и одржава дух неслоге као гаранцију продуженог једноумља и несмењивости власти.
Зависно од неправди и репресија усмјерених према супротној страни ми или величамо или оптужујемо државу. Kада држава наноси неправде нашим неистомишљеницима ми је величамо. Kада престане с неправдама према нашим противницима ми је ружимо.
Ни не помишљамо да се због неправди зближимо, прожмемо, видимо једни у другима људе са свим својим потребама од породичних историја и успомена до сопствених идентитета. Не пада нам на памет да погледамо у лице деценијским тлачитељима и упозоримо их престану с неправдама.
Умјесто да саосјећамо са онима који предуго трпе неправде у Црној Гори ми журимо да обезбиједимо четврти, пети, шести, седми, осми мандат политичком вођи, самодршцу, који управља црногорском политиком у континуитету још од времена прије него је пао Берлински зид. Умјесто да осудимо поруку коју шаље једној половини грађана Црне Горе обећавајући им да ће их задовољити тако што ће застрашивати и угњетавати ону другу половину грађана Црне Горе ми његову поруку сматрамо љековитом за државу.
Болести политике су тешки проблем Црне Горе. Неправде које црногорска политика пропагира као љекове смртни су непријатељ Црне Горе.
