Piše: Filip Dragović
Region bruji o nesvakidašnjem zastarevanju kazne Svetozaru Maroviću, koji cijelu deceniju nije bio dostupan institucijama Crne Gore. Ova tzv. zastara, jedan je od bitnih dokaza administrativne nemoći crnogorske države, ali i velike magle na relaciji Crna Gora – Srbija. Dio ovdašnje, mahom opozicione (one okupljene oko DPS) javnosti, akcenat odgovornosti stavlja na državnu upravu, pogotovo onu od 2020. pa na ovamo. Drugi, ideološki blizak sadašnjem mentalnom stanju DPS-a, akcentuje nekorektan odnos Srbije prema Crnoj Gori, i dominantno komentariše Vučićevo ponašanje po ovom pitanju.
Međutim, najmanje se čuje ono najbitnije: otkud crnogorski optuženik Marović u Srbiji? Koja ga je „lansirna rampa“ tamo poslala? I pod kojim okolnostima?
Neko će reći: nije ga Milo tamo pustio, jer ga je on uhapsio i javno uneredio. Ali nemojmo biti naivni. Milova vlast je čitavom predstavom istrgovala tako što je Zapadu isporučila hapšenje, a „srpskom svetu“ puštanje za Srbiju. I ne samo „srpskom svetu“, nego i sopstvenom mirnom snu. Jer, DPS-u više odgovara Marović koji ćuti u „beogradskoj pustinji“, nego Marović kome se javno sudi i koji odgovara na pitanja i potpitanja, ma kako njegov narativ bio dvosmislen do karikaturalnosti.
Dakle, prava i prva adresa odgovornosti za „slučaj Marović“ jeste bivša a i do danas trajuća, jasna i glasna, koalicija DPS-SNS. Ova „zastara“ je plod njihove kontinuirane i uspješne saradnje, i nije pogrešno u ovoj aferi vidjeti spomenik njenog desetogodišnjeg jubileja. Pa ajmo da to proslavimo kako valja…
