Piše: dr Vladan S. Bojić
Toliko je naizgled beskrajnog vremena na ovome svetu. Toliko noći i dana, jeseni i leta, zima koje smo jedva dočekali da prođu. Toliko širina, visina i meridijana pod kojima ljudi celog svoga života žive uvereni da se upravo tu, tačno tu i baš sada, događa ono nešto – ono odlučujuće. Toliko dokolice i preterane nasumične žurbe, i dosade i zanosa, nemirnih godina i velikih revolucija, i krvi i plača, i smeha i sreće u zabludama, i suza očaja i onih radosnica. I svaka je, bar nekome, obećavala da će iznova započeti novi i lepši svet.
U tom obilju trošimo i ono svoje poslednje vreme opušteno ili grčevito ali uvek rasipnički. Na potrebno i na nepotrebno, na svrhe i bez svrhe, na dokazivanja nelega čiji ćemo povod zaboraviti pre nego što im izbledi gorčina. Ponekad čitave godine predamo nečemu što nije zasluživalo ni jedno popodne, ni jedan minut. Ali to obično saznamo isuviše kasno: dok traje, gotovo sve što traje ume da izgleda važno, da ima privide i najznačajnijeg.
I mi tada sebi izgledamo kudikamo veći od onoga stvarnog što jesmo i šta mislimo da definitivno i sigurno nismo. Uvereni da su sva vrata i prozori zaključani, dvaput provereni. I sopstvenom nemiru pripisujemo značaj velike istorije, svojim pobedama večnu trajnost, svojim teškim porazima pridajemo konačnost. Ni u pobedama ni u porazima ne uviđamo, ne sagledavamo epilog – proveru vremena. Epologe mešamo sa etapama. Vredna rešenja i vredne ideje nam onako tek – prolaze usput. Učini nam se (i to zna da potraje celi jedan život) da direktno od nas nešto ključno počinje i da se bez nas neće nastaviti. Teško razaznajemo koliko u onome što gradimo ima vrednosti, a koliko potrebe da poverujemo u sopstvenu važnost.
A negde, potajno, gotovo neprimetno, neznatan deo proživljenog prelazi u nešto što ostaje. U delo koje će nekome služiti. U misao koju će drugi nastaviti. U postupak čiju će meru neko poneti kroz život. Vremenom se možda zaborave ime, okolnosti, čak i poreklo onoga što je ostalo. A ono i dalje deluje, tiho i jasno, i počne da se podrazumeva da se od njega polazi i njemu po prirodi stvari dolazi.
To je trajno vreme. Ono nastavlja da živi u vrednosti onoga što smo učinili, i onda kada našeg prisustva više nema. Ne možemo ga sami proglasiti, niti unapred znati koliko smo ga stvorili. Ponekad se sabere u jednom času ono čega nije bilo ni u godinama ni u decenijama. Vekovima.
U njemu najviše vlada oskudica, a jedino njega zaista objektivno možemo imati. Sve ostalo prolazi i dok ga čuvamo na najsigurnijem mestu. Ovo ostaje upravo zato što smo ga dali: delu, čoveku, nečemu što će vredeti i izvan našeg života, nadvladati smrt.
Zato poslednju reč o našim delima ima samo i isključivo vreme. Ono će pokazati šta je bilo samo naše ubeđenje, a šta je dobilo onu presudnu snagu da opstane i traje.
Trajno vreme je u svojoj suštini samo ono što od nas ostane — a da vredi.
