Пише: Војислав Милованчевић
Илији Срдановићу, првом на Студентској листи, режимска пропагандна машинерија недељама покушава да пронађе Мила Ђукановића у биографији. Кад га није пронашла тамо, пронашла га је у „Скај преписци“ насталој годину дана након што је апликација угашена. Председник Србије пожурио је да објасни како је „све истина“. Само годину дана раније, подгоричке „Вијести“ објавиле су, на основу материјала Еуропола, стварну Скај комуникацију из 2020. године у којој Радоје Звицер пише: „Вучић и Мило су топ.“ О тој реченици није било потребе за ванредним телевизијским анализама.
У Србији, по свему судећи, важе два потпуно различита аршина за Скај преписке.
Једне су толико поуздане да им не смета ни то што су настале након „смрти“ саме апликације. Друге су толико незанимљиве да у њима Радоје Звицер може у истој реченици да помене Александра Вучића и тадашњег председника Црне Горе Мила Ђукановића, а да се фабрикована медијска индустрија, која иначе од једне речи прави тродневне специјалне емисије, понаша као да је нестало струје.
Илија Срдановић је у ову кампању ушао као кардиолог и први кандидат Студентске листе, да би убрзо, у насловима медија наклоњених режиму, постао мешавина црногорског сепаратисте, хрватског пројекта, Миловог човека, насилника и завереника против државе.
Колеге из Истиномера документовале су читаву серију таквих напада: од дигитално измењених фотографија и наводне приступнице СНС-у, преко тврдњи да је Срдановић „Милов доктор“, па до приче да иза Студентске листе заправо стоје Бојан Пајтић, Душан Петровић и структуре бивше власти.
Није то нарочито оригиналан метод. Мењају се само имена на потерници.
Пре Срдановића кроз сличну машину пролазили су Саша Јанковић, Драган Ђилас, Мирослав Алексић, Срђан Миливојевић, ректор Владан Ђокић, Дејан Бодирога, Мило Ломпар…
Свако у своје време.
Свако је морао да прође кроз медијског „топлог зеца“ у одређеном тренутку, нарочито ако је процењено да може бити претња.
Свакоме је требало пронаћи „газду“, страну амбасаду, тајкуна, криминалца, бившу власт или државу која га је наводно послала да уништи Србију. Данас је на реду Срдановић, а њему је додељен Мило Ђукановић.
Ђорђе Вукадиновић: Вучић је поделио Србе како ни Ђукановић никад није успео
Логика којом се воде режимски кербери прилично је јасна и гледамо је годинама, ма колико се трудили да у сваком новом покушају буду вулгарнији и баналнији него у претходном.
Ако противник сам по себи није довољно страшан, пронађеш му страшнијег власника који наводно стоји иза њега и кога он доводи „на мала врата“. Ако тренутно најопаснији политички противник није бивша власт, прогласиш га бившом влашћу. Ако Срдановић нема везе с Милом, пронађеш Мила иза Срдановића. Ако нема доказа, појавиће се фотографија. Ако фотографија не одговара истини, мало се доради у Фотошопу. Ако нема преписке, направиће се и преписка.
Проблем настаје кад медијски спин-доктори и израелски саветници, у силној жељи да произведу непријатеља, забораве да погледају у календар.
Подсећања ради, Информер је објавио наводну преписку Весне Меденице, некадашње председнице Врховног суда Црне Горе, у којој она у марту 2022. говори о „доктору што Мила лијечи“ и помиње Срдановића као „нашег од повјерења“.
Медији наклоњени власти добили су оно што им је требало, а то је наводни доказ да је долијао „Милов доктор“ и материјал за нову медијску хајку.
Међутим, постоји један кључни проблем: Скај ЕЦЦ је званично угашен у марту 2021. године, док је наводна преписка која је требало да послужи као крунски доказ против Срдановића датирана пуних годину дана касније. На овај податак указала је и анализа црногорског Раскринкавања и текст који је објавио портал Нова.рс.
То није спречило Ало, Политику, Курир, Б92, Новости и друге режимске медије да причу масовно преносе. Доказ аутентичности није понуђен, а сам датум руши тврдњу о наводној Скај комуникацији.
А онда се у причу укључио Александар Вучић.
„Иначе је све истина, све што пише о тој комуникацији“, изјавио је председник Србије 18. септембра.
И тако је прича са таблоидног терена прешла директно у врх државе. Председник није рекао да би аутентичност требало проверити, нити је сачекао да неко објасни како је могуће дописивати се преко апликације која је угашена годину дана раније.
„Све је истина“, тврдио је председник.
Чак и да је та логика примењива, вредело би погледати шта пише у неким другим препискама, онима које нису произведене за потребе текуће кампање и које су настале много пре него што је шира јавност чула за Срдановића.
„Мада су Вучић и Мило топ“
Подгоричке „Вијести“ су још 4. септембра 2025. године објавилекомуникацију коју, према материјалу Еуропола, воде одбегли црногорски полицајац Љубо Миловић и Радоје Звицер, означен као вођа кавачког клана. Сама преписка датира из 2020. године, из времена кад је Скај нормално функционисао.
Миловић и Звицер у тим порукама не расправљају о временској прогнози. Говоре о политичким и безбедносним приликама у Србији и Црној Гори, о БИА, Братиславу Гашићу, Златибору Лончару, Александру Вулину, али и о људима из криминалног миљеа и полиције. У једном делу Миловић пита Звицера може ли се „прићи“ Гашићу, на шта овај одговара: „Нисмо ништа ни покушавали.“
Крајем новембра исте године Миловић преноси Звицеру детаље телевизијског гостовања Миодрага Даке Давидовића, у ком су поменути Вучић и Гашић.
„Нисам гледао, мада су Вучић и Мило топ.“
Да овде применимо метод Информера, сада бисмо могли да напишемо свашта.
Могли бисмо да направимо наслов преко целе стране, да позовемо пет аналитичара, једног видовњака и два „независна“ стручњака за Скај, па да из једне Звицерове реченице изведемо закључак о Вучићу, Милу, мафији, држави и историји Балкана.
нећемо.
Не зато што Вучића треба штедети, већ зато што једна реченица Радоја Звицера није доказ да су Вучић и Ђукановић имали криминални однос са њим.
Новинарство има ту незгодну особину да чињеница мора да значи оно што заиста значи, а не оно што би аутор волео да значи.
Али ако прихватимо правила игре која је власт сама поставила Срдановићу, ствар постаје крајње непријатна. Ако је наводна порука Весне Меденице, датирана годину дана након гашења Скаја, довољна да се Илија Срдановић прогласи Ђукановићевим човеком, шта ћемо са поруком из материјала Еуропола у којој Радоје Звицер дословно пише „Вучић и Мило топ“? Ако је она прва „доказ“, шта је онда ова друга?
За озбиљно новинарство, то је само једна порука коју треба ставити у контекст без учитавања онога што она не доказује. За пропаганду, по њеним сопственим аршинима, то би морала да буде атомска бомба. Само што је пала на погрешну страну. Зато нема тродневних специјалних емисија, графика, великих слова и наслова „ЕКСКЛУЗИВНО“.
И ту се разоткрива највећи проблем овдашње пропагандне машинерије: она ни сама не верује у сопствене „доказе“, већ искључиво у њихову тренутну употребљивост. Ако служе за обрачун, истинити су; ако кваре причу, нису тема.
Мада, сад искрено, ако пратите вести и информишете се редовно (нпр. путем Нова.рс), да ли би вам Звицерова реч била довољна да посумњате у савезништво Ђукановића и Вучића? Нисте ли о томе чули много раније и за то видели конкретније доказе од једне преписке?
Мило је страшан, осим кад његов човек живи у Београду
И ту долазимо до Светозара Маровића.
Ту више нема наводних преписки, фотошопираних фотографија, лекара, тајних веза и откривања ко је чији човек. Све је јавно.
Посматрајући провладине медије последњих недеља, могао би се стећи утисак да Србији из Црне Горе прети политичка инвазија. Срдановић је „Милов“, Мило стоји иза Студентске листе, а некадашња црногорска власт преко студената покушава да се ушуња у Београд.
Истовремено, управо у том Београду годинама мирно живи човек за чију припадност Ђукановићевом политичком систему није потребна никаква истрага, Светозар Маровић. Некадашњи потпредседник ДПС-а, некадашњи председник државне заједнице Србија и Црна Гора и човек правоснажно осуђен у Црној Гори за организовани криминал.
Подгорица годинама тражи његово изручење, а Србија га до данас није изручила. Апсолутна застара извршења његове затворске казне наступа 10. октобра 2026. године, чиме долазимо до најпрецизније слике ове политичке гротеске: Илији Срдановићу се измишља Мило Ђукановић да би био дискредитован, док човек који је заиста седео у самом врху Ђукановићевог ДПС-а мирно чека застару у Београду. За Срдановића се фабрикује Скај, док за Маровића не треба правити ништа, јер је његова биографија сасвим довољна.
Зато хајка на Илију Срдановића не говори о њему, нити режимске фабрике лажи могу променити фактографију. Она само огољује механизам у ком је свака чињеница потрошна ако не служи господару.
Можда је зато ово једна од последњих прилика да вам сасвим директно кажемо ко вас и како лаже. Остало је на вама, као што је 25. октобра на свакоме од нас да своју одлуку донесе на основу чињеница, а не фабрикованих „истина“.
Извор: Нова.рс
