Piše: Julija Fergin
Nobelova nagrada donosi ogroman ugled, ali ponekad i preterano samopouzdanje. Stručnjaci upozoravaju da neki laureati posle najvećeg priznanja počinju da zagovaraju teorije koje nisu potkrepljene naučnim dokazima.
Linus Poling nije dobio jednu, već čak dve Nobelove nagrade. Amerikanac je 1954. dobio Nobelovu nagradu za hemiju na polju istraživanja strukture hemijskih veza, a 1962. i Nobelovu nagradu za mir zbog angažovanja protiv nuklearne trke u naoružanju.
To nisu samo dve Nobelove nagrade, već dve nagrade koje Poling nije morao ni sa kim da deli. Teško da naučnik može da postigne više. Dobitnici Nobelove nagrade preko noći postaju superzvezde, čije reči imaju veliku težinu.
Nobelitis ili Nobelova bolest – megalomanija nakon Nobelove nagrade
Upravo to nosi i određenu opasnost, kaže Nils Hanson, istoričar medicine na Institutu za istoriju, teoriju i etiku medicine Univerziteta „Hajnrih Hajne“ u Diseldorfu. Posebno je problematično „kada se šire lude, nedokazane naučne teorije“, kaže Hanson. Jer, kao dobitniku Nobelove nagrade, ljudi će vam verovati.
To se dogodilo i Linusu Polingu. Od sredine 1960-ih počeo je da tvrdi da je vitamin C lek za gotovo sve – na primer za lečenje raka, kardiovaskularnih i degenerativnih bolesti.
Poling je utemeljio takozvanu ortomolekularnu medicinu, koja u prvi plan stavlja upotrebu vitamina i minerala u lečenju bolesti. Međutim, dokazi za tu metodu lečenja i dalje su nedovoljni.
Linus Poling time ispunjava sve kriterijume za „nobelitis“, odnosno „Nobelovu bolest“. Iako tako zvuči, „nobelitis“ nije zvanična dijagnoza, niti je to bolest. Taj pojam pre opisuje ponašanje koje dobitnici Nobelove nagrade povremeno pokazuju nakon što dobiju najveće priznanje, a koje se može opisati rečju megalomanija. Izraz je skovao Pol Nurse, i sam dobitnik Nobelove nagrade i direktor Instituta „Frensis Krik“ u Londonu.
Kamen nobelovca – zanimljivost iz istorije Instituta za biologiju mora
Nobelovci izvan svoje struke – kada autoritet vara
„Budite skeptični prema svemu, pa i prema sebi i sopstvenim idejama“, kaže Nurse u intervjuu za belgijski Univerzitet KU Leuven, odgovarajući na pitanje šta odlikuje dobre naučnike i naučnice. Kod „nobelitisa“, međutim, upravo je skepticizam prema sebi i sopstvenim idejama ono što prvo nestaje.
To se dogodilo i Liku Montanjeu. Taj virusolog je 1983. otkrio virus humane imunodeficijencije (HIV), zbog čega je 2008. godine, zajedno s koleginicom Fransoa Bare-Sinusi, dobio Nobelovu nagradu za medicinu.
Kasnije je podržavao homeopatiju i u jednom intervjuu tvrdio da bi se prenošenje HIV-a u Africi moglo smanjiti boljom ishranom i higijenom.
Tokom pandemije korona-virusa Montanje je tvrdio da je SARS-CoV-2 virus izmenjen u laboratoriji i da sadrži sekvence HIV-a. Virusolog Kristijan Drosten tada je u podkastu „Coronavirus-Update“ rekao: „Teško je aktivnom naučniku u oblasti virusologije da kaže da dobitnik Nobelove nagrade za virusologiju priča gluposti – ali ovo je potpuna besmislica.“
I kod Džejmsa Votsona, koji ionako nije bio poznat po skromnosti, slava je imala neobične posledice. Godine 1962. dobio je Nobelovu nagradu zajedno s Morisom Vilkinsom i Frensisom Krikom za otkriće strukture dvostruke spirale DNK. Početkom 2000-ih više puta je iznosio rasističke tvrdnje, navodeći da su crnci manje inteligentni od belaca.
Za istoričara medicine Nilsa Hansona, Votson je zbog toga dobar primer da Nobelova nagrada ne znači automatski da je reč o osobi koja može da bude uzor. „Napravili ste veliko otkriće, ali to vas zbog toga ne čini univerzalnim genijem.“
I Nobelovci moraju biti podvrgnuti kritičkom preispitivanju
Moguće je, međutim, da i očekivanja javnosti doprinose razvoju „nobelitisa“. Kao dobitnika Nobelove nagrade, ljudi bi odjednom počeli da ga pitaju o najrazličitijim temama izvan njegove stručne sfere, kaže Pol Nurse u intervjuu za KU Leuven. „Posle nekog vremena počnete da verujete da ste zaista stručnjak za sve.“
I Nils Hanson uočava da mediji željno prenose ono što Nobelovci govore – čak i kada su svojim izjavama odavno izašli izvan područja u kojem su stručni.
„Pacijenti“ oboleli od „nobelitisa“, majstori su svoje struke i upravo su zbog toga dobili Nobelovu nagradu. Ali oni su i dalje samo obični ljudi i nisu imuni na megalomaniju i druge neobične oblike ponašanja. Zato homeopatija, ortomolekularna medicina ili druge pseudonauke ne postaju automatski verodostojnije samo zato što ih podržava neki dobitnik Nobelove nagrade.
Izvor: Dojče Vele
