Mafijaški imunitet se zasnivao na kapilarnim odnosima glavara Koze nostre sa političarima, tužiocima, sudijama, policijom. To je otišlo toliko daleko da su mafija i bosovi na Siciliji poprimili obrise mitova. Falkoneov i Borselinov uspeh je izgrađen na rušenju tog lažnog mita. „Ljudi od časti“ iza rešetaka i osuđeni na doživotne ili višedecenijske kazne zatvora postali su i u očima običnih ljudi ono što su uvek bili: kriminalci, ubice, silovatelji, razbojnici, zlo u ljudskom obliku.
Ljudi prolaze, ideje ostaju. Nastavljaju da hodaju koristeći noge drugih ljudi“, poručio je Đovani Falkone, ukorenitelj ideje među Sicilijancima, Italijanima i svim poštenim ljudima da mafija, ili bilo koja organizovana kriminalna grupa, može da se pobedi. U maju se navršava 30 godina od ubistva Falkonea, njegove supruge i policajaca koji su obezbeđivali najpoznatijeg borca protiv mafije. Par nedelja kasnije pada i godišnjica smrti Falkoneovog saborca Paola Borselina.
Đovani je ubijen sa koktelom eksploziva snage 500 kilograma TNT-a, postavljenog na izlazu za Kapaći na autoputu od aerodroma do Palerma; Paolo sa 90 kilograma plastičnog eksploziva. Da bismo shvatili značaj Falkonea i Borselina i važnost saradnje između tužilaštva, policije (karabinjera), sudija, političara i medija u borbi protiv mafije, dovoljno je nekoliko činjenica. Od momenta kada se Garibaldi iskrcao sa svojih hiljadu pustolova na Siciliju pre 160 i kusur godina pa do kraja 1991, više od 99 odsto sudskih postupaka protiv mafijaških bosova i njihovih ubica i pomagača završeno je sa oslobađajućim ili veoma blagim presudama za trećerazredne članove mafije. U preko 10 hiljada postupaka u kojima su bili optuženi pripadnici Koze nostre, do kraja 1991. godine izrečeno je samo deset doživotnih zatvorskih kazni. Od 1992. pa do 2006. godine, 430 mafijaša je osuđeno na doživotne robije.
Istorijski „Maksi proces“ koji je u prvom i drugom stepenu vodio Đovani Falkone završio se u januaru 1992. godine sa 19 izvršnih doživotnih zatvorskih kazni i 2.665 godina zatvora za nekoliko stotina mafijaša. To objašnjava brutalnu reakciju korleonskog bosa Koze nostre Totoa Rine zvanog „Zver“ i mafijinu objavu rata Italiji.
Kriminal+IQ+Omerta
Do Falkonea i Borselina mafija se smatrala nekažnjivom i sa večnim imunitetom. I pored toga što je nastala pre ujedinjenja Italije, Rim je priznao da mafija postoji tek 1962. godine kada je parlament imenovao komisiju sa zadatkom da ispita fenomen organizovanog kriminala na Siciliji. Tomazo Bušeta, prvi „svedok-saradnik“ visokog mafijaškog ranga dao je najprecizniji opis mafije: „Mafijaški kriminal nije običan, policija dobro poznaje običan kriminal i prilično efikasno ga suzbija. Mafijaški fenomen je mnogo više: to je kriminal plus inteligencija, plus omerta (zakon ćutanja)“.
Odvažnost, lucidnost, upornost, doslednost, pronicljivost, marljivost i pedantnost Đovanija Falkonea, Paola Borselina i njihovih saradnika, srušila je „ledeni zid“, nekažnjivosti nepisanog imuniteta bosova Koze nostre, mafijaških familija i armije mafijaša građenih vek i po. Falkone je na svojim leđima izneo najveću revoluciju u istoriji italijanskog pravosuđa. Bilo je tužilaca i sudija pre njega, koji su u prvom ili drugom stepenu sudskih procesa donosili presude protiv mafijaških glavešina, ali su redovno gubili u trećem, kasacionom postupku. Koliko je to bio važan korak za borbu protiv organizovanog kriminala govori činjenica da se nekažnjivost mafijaša pretvorila u efektivan imunitet. Štaviše, čitava konstrukcija o mafijaškim bosovima kao o „ljudima od časti“ bazirala se na tome što nisu bili nikada osuđivani.
Mafijaški imunitet se zasnivao na kapilarnim odnosima glavara Koze nostre sa političarima, tužiocima, sudijama, policijom. To je otišlo toliko daleko da su mafija i bosovi na Siciliji poprimili obrise mitova. Falkoneov i Borselinov uspeh je izgrađen na rušenju tog lažnog mita. „Ljudi od časti“ iza rešetaka i osuđeni na doživotne ili višedecenijske kazne zatvora postali su i u očima običnih ljudi ono što su uvek bili: kriminalci, ubice, silovatelji, razbojnici, zlo u ljudskom obliku.
Istorija manjka dokaza
Danas izgleda neverovatan broj tužilaca, sudija, prefekta, političara, od gradonačelnika do parlamentaraca, ministara i premijera koji su sarađivali, imali reči hvale, razumevanja ili su svesno minimizirali opasnost od Koze nostre. U tek ujedinjenoj Italiji u izveštaju parlamentarne komisije, čiji je zadatak bio da ispita socijalno i ekonomsko stanje na Siciliji 1875. godine, konstatovano je da počinioci krivičnih dela po pravilu, čak i kada budu izvedeni pred lice pravde, bivaju oslobođeni u odsustvu dokaza. Kada je 1876. godine komesar policije u Palermu Ermano Sanđorđi pokušao da se obračuna sa mafijom pronašao je najvećeg neprijatelja u glavnom tužiocu Karlu Moreni koji je tvrdio da mafija ne postoji. Istovremeno, mafijaški bos Antonino Đamona je išao redovno u lov sa predsednikom Apelacionog suda u Palermu. Dve decenije kasnije glavni tužilac u Palermu Vinčenco Kosenca je konstatovao u svom izveštaju poslatom u Rim da on tokom njegove službe nije primetio tragove postojanja i delovanja mafije na Siciliji.
U najsramnije stranice italijanske istorije spada govor italijanskog premijera Vitorija Emanuela Orlanda između dva svetska rata u Palermu: „Ako se pod mafijom podrazumeva osećanje časti, nepodnošenje bahatosti, darežljivost s kojom se suprotstavlja jakima i pokazuje milost prema slabima, prijateljska odanost do krajnjih granica, čak i do smrti; ako se pod mafijom podrazumevaju ova osećanja čak i u njihovim ekstremnim varijantama, onda je tu reč o obeležijima sicilijanske duše i ja vam onda kažem da sam i ja mafijaš i da sam ponosan na to“. Ništa bolje nije bilo ni posle Drugog svetskog rata. Ministar unutrašnjih poslova Mario Šelba je uspeo da zaustavi u parlamentu sve pokušaje da se pruži zakonski okvir i podrška u borbi protiv mafije. „Ovde se priča o mafiji u hiljadu soseva, ali dragi moji poslanci, to su samo preterivanja“, argumentovao je svoju poziciju ministar Šelba koji je mafijaške zločine podvodio pod lokalni mikro-kriminalitet.
Pet godina kasnije sudija Kasacionog suda Gvido Lo Skjavo u izjavi za jednu lokalnu reviju povodom smrti mafijaškog bosa Kalođera Vicinija neće se libiti da saopšti: „Kaže se da mafija prezire policiju i pravosuđe: to nije tačno. Mafija je uvek poštovala tužioce i pravdu, poštovala je presude. Štaviše, u gonjenju bandita i kriminalaca često je pomagala policiji“. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina mogla su se čitati obrazloženja za odbacivanje pokretanja postupaka protiv mafijaša za ilegalnu trgovinu drogom u kojima se tvrdilo da unutrašnji kodeks sicilijanskim kriminalcima ne dozvoljava da trguju drogom! Prošla je tek 31 godina od obrazloženja presude Luiđija Rusa, sudije iz Katanije, koji je pravdao mafijaški reket bez pardona: „Može da se odbije plaćanje, ali onaj ko ne plati mora da zna šta ga čeka pre ili kasnije.“
Nastanak antimafije
Osnivač „pula antimafija“ Roko Kiniči i glavni tužilac u Palermu Vinčenco Pajno su godinama, kad god bi imali nešto važno da kažu jedan drugome vezano za Kozu nostru, razgovarali u liftu koji je spajao njihove dve kancelarije kako mafija preko svojih infiltriranih ljudi ne bi saznala šta znaju i šta spremaju.
Šta tek reći o Đuliju Andreotiju, sedmostrukom premijeru, ministru u 30 i nešto vlada, nominovanom „doživotnom senatoru“ koji je do osamdesetih godina prošlog veka (što je dokazano), a postoje brojne indicije i dokazi i posle osamdesetih, gledao, eufemistički rečeno, blagonaklono na saradnju sicilijanskih lidera Hrišćanske demokratije sa Koza nostrom. Čak je sa pojedinim mafijaškim bosovima bio u veoma bliskim kontaktima.
Falkone je pre svih, valjda zato što je Sicilijanac i jer je odrastao na ulici igrajući se i stasavajući u čoveka sa vršnjacima među kojima su mnogi završili u redovima mafije, shvatio da je i mit o mafiji ipak samo ljudska kreacija: „Mafija nije nepobediva. Mafiju su stvorili ljudi i kao i sve što je stvorio čovek, i mafija ima svoj početak i svoj kraj. Iznad svega treba shvatiti da je mafija zastrašujuće opasan fenomen koji ne može da se pobedi tražeći od običnih građana da budu heroji, već tako što će država u prvu liniju borbe staviti najbolje ljude koje ima u institucijama“.
Trag novca
Ključni period za borbu protiv sicilijanske mafije bio je na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine. U leto 1979. mafija ubija Borisa Đulijana, šefa interventne jedinice u Palermu. Đulijano je okupio ekipu veoma sposobnih policajaca koja je otkrila veze sicilijanske i američke mafije i veze koje su vodile direktno do Totoa Rine. U septembru iste godine likvidiran je tužilac Čezare Teranova.
On je bio prvi tužilac koji je uspeo da izvede pred lice pravde pripadnike Koze nostre iz Korleonea i napisao je izveštaj sa kolegama Pijom La Toreom i Emanueleom Makaluzom u kojem su izneli dokaze o sprezi politike i mafije. Falkone je pre svih, valjda zato što je Sicilijanac i jer je odrastao na ulici igrajući se i stasavajući u čoveka sa vršnjacima među kojima su mnogi završili u redovima mafije, shvatio da je i mit o mafiji ipak samo ljudska kreacija: „Mafija nije nepobediva.
Mafiju su stvorili ljudi i kao i sve što je stvorio čovek, i mafija ima svoj početak i svoj kraj. Iznad svega treba shvatiti da je mafija zastrašujuće opasan fenomen koji ne može da se pobedi tražeći od običnih građana da budu heroji, već tako što će država u prvu liniju borbe staviti najbolje ljude koje ima u institucijama“.
Falkoneova teorema
Danas se Italijani nerado sećaju prljave kampanje koja je vođena protiv Falkonea godinu dana pre atentata. Mnogi su zaboravili da su Falkonea praktično primorali da napusti tužilaštvo preferirajući nesposobne i neefikasne kadrove u Palermu i Rimu, rasformirali su pul koji je izneo „Maksi proces“, a pojedine novine, političari i tužioci su sipali drvlje, kamenje i blato mesecima na Falkonea optužujući ga za sve i svašta. Još uvek ima onih koji se stide i kriju kao zmija noge da su se sprdali sa Falkoneovom bespoštednom borbom protiv mafije nazivajući je „Bušetinom teoremom“ ili „Falkoneovom teoremom“.
Kada je mafija postavili 50 kilograma eksploziva ispod Falkoneove kuće u Adauri – otkrivenih sticajem srećnih okolnosti – malo ko je verovao da se radilo o pokušaju atentata. Naprotiv, ponižavali su ga da je sam sebi postavio eksploziv kako bi privukao pažnju javnosti. A Tomazo Bušeta je bio u pravu. Mafijaš-pokajnik mu je na prvom ispitivanju doslovce rekao: „Upozoravam vas, gospodine tužioče. Posle ovog ispitivanja postaćete slavna ličnost, ali vaš život će biti obeležen. Pokušaće da vas unište fizički i profesionalno. Ne zaboravite da račun sa Koza nostrom nikada neće biti zatvoren. Da li i dalje želite da me ispitujete?“
Falkone je verovao Bušeti, ali Falkoneu nisu verovali ni oni koji su trebali, a ni oni koji su morali. „Mi smo leševi koji hodaju“, govorio je zamenik komesara policije u Palermu Nini Kasara pre nego što je i sam ubijen u proleće 1982. godine. Od 1979. godine i ubistva Borisa Đulijanija pa do dizanja u vazduh automobila Đovanija Falkonea i Paola Borselina, mafija je ubila više od pet hiljada ljudi. Na kraju se može reći da su Falkone i Borselino mrtvi pobedili mafiju. Njihove smrti su bili kap koja je konačno prelila čašu trpljenja Sicilijanaca i Italijana, dajući im dovoljno hrabrosti da razbiju mit o mafiji i vide je onakva kakva jeste – iskonski zla.
Franko Belmonte
Izvor: RTS OKO
