Ова цртица доноси лични поглед биолога-истраживача и рониоца на пут од површине мора до његовог дна, као и на разноврсност живота који се у том свијету открива.
Пут од плаве пучине до морског дна за биолога-истраживача није нимало лак. Потребно је савладати технику аутономног роњења, а понекад и превазићи сопствене страхове. На мору није увијек бонаца, нити се свако истраживање обавља током љета, када је море топло и пријатно. Вјетар зна снажно да шиба, а таласи да љуљају брод чак и усред љета. Понекад се јави и морска болест, па су потребни велика снага и воља да се све то савлада и да се, са комплетном истраживачком и ронилачком опремом, крене према морским дубинама. Међутим, чим заронимо, око нас почиње да се отвара нови свијет. Како се спуштамо према дну, живот постаје све бујнији, живописнији и узбудљивији.
Када стигнемо на морско дно, сав труд се исплати. Заборављају се потешкоће које су претходиле зарону, тежина ронилачке опреме и неријетко хладноћа, док нас љепота подводног пејзажа одводи у неку другу димензију. На морском дну постоји десетине различитих типова станишта. Нека од њих обилују живим свијетом, док друга дјелују монотоно и готово пусто.
Најмање гостољубиво често изгледају пјесковита морска дна. Она су под сталним утицајем кретања морске воде, што сесилним организмима отежава да се трајно учврсте. Ипак, испод наизглед једноличног горњег слоја пијеска крије се обиље живота. У њему се укопавају бројне шкољке, пужеви, црви, рибе, ракови и бодљокошци. На површини њихово присуство понекад откривају само љуштуре, кућице и други остаци угинулих јединки.
Насупрот њима, бујне ливаде морске цвјетнице Posidonia oceanica представљају подручја велике биолошке продукције. Оне су својеврсне шуме морског екосистема, у којима настају органска материја и кисеоник. Бројне економски значајне врсте у њима се размножавају, хране и скривају од предатора. Унутар ливада посидоније живе и бројне друге врсте фитобентоса и зообентоса. Као што шуме на копну стабилизују земљиште и ублажавају ерозију, тако посидонија својом мрежом ризома и коријена учвршћује морско дно и доприноси заштити обале.
Нарочито је лијепо заронити у свијет коралигених станишта, због раскошне палете боја и безброј облика испреплетаних у склад који је природа стварала хиљадама година. Сваки педаљ стијене крије неки нови организам и нову причу. Бројне врсте толико су међусобно испреплетане да је понекад готово немогуће разазнати гдје престаје биљни, а почиње животињски свијет. Боје и облици могу збунити чак и искусне посматраче, па се оно што је до тада изгледало као сигурно знање одједном претвара у низ нових питања.
На овим стаништима живе и бројне ријетке, угрожене и заштићене врсте. Међу њима се истичу сунђери, корали, бодљокошци, ракови и мекушци, који заједно граде сложене заједнице. Њихова љепота оставља без даха, али нас истовремено подсјећа на одговорност да их проучавамо и очувамо.
У таквом амбијенту дубина мами да се спустимо још мало ниже, док вријеме губи свој уобичајени ток. Зарон се увијек чини прекратким. На већој дубини залихе ваздуха троше се знатно брже, па нас поглед на инструменте упозорава да је вријеме за повратак на површину. Израњамо са осјећајем да смо тек започели неку нову причу, али море захтијева дисциплину и поштовање правила.
Након одмора на површини, током којег се организам постепено ослобађа вишка азота накупљеног током претходног зарона, припремамо се за нови силазак. Подводни свијет увијек чува неку нову тајну за оне који му се стрпљиво враћају.
Извор: УЦГ
