Пише: Лидија Глишић
У давно вријеме, када се поезија учила напамет, школама су кружиле пјесничке легенде из наших лектира и читанки као дио ђачке свакодневице. Узбуђење је било као да је међу нас крочио омиљени филмски глумац кога смо сви жељели да додирнемо и чију смо посвету-аутограм жељели да имамо на првој бијелој страници књиге пјесама коју би нам дијелио, као мрвице по којима ћемо, много година касније, моћи да пронађемо пут кући.
Одлазак подгоричког пјесника за дјецу Слободана Бећа Дошљака и дирљив опроштај бивших ђака који су се генерацијама са њим сретали, подсјетили су ме на стихове једног другог пјесника, Љубомира Симовића: „Кад пјесник умре смрт му донесе правду коју му живот ускраћује“.
Поезија је, заправо, први сусрет дјетета са сопственим језиком, његовим звуком и ритмом. Откада смо први пут запљескали „Таши таши танана“, ми смо упловили у ту матерњу мелодију која нас је запљускивала из стихова пјесника уз које смо одрастали.
Нијесам, наравно, тада могла знати да у мојој омиљеној књизи „Родила ме тетка коза“ Рајка Петрова Нога дјечак из његових пјесама заправо и није дијете, него пјесник сам. Нити да је тај човјек густих бркова до краја живота својом поезијом заправо бдио над мелодијом свог матерњег језика, онога којим су говорили сви његови Рашовићи из племена Марка Миљанова.
Брату сам, када је већ добио и своју дјецу, купила ново издање поеме Бранка Ћопића „Јежева кућица“, јер смо обоје као дјеца вољели тог љупког јежа, за којег ће управо Ного рећи: „Ко прочита ову поему, не може срести јежа, а да се не осмјехне Ћопићевим осмјехом“. И цијелу смо је знали напамет.
Посјете пјесника су ми биле занимљиве и зато што сам несметано могла да посматрам читаву њихову појаву, не само да слушам шта су имали да кажу. Тако се сјећам да је Добрица Ерић обично носио вунени џемпер и да су му шаке биле снажне попут шака његовог оца Милоша, шумадијског сељака, а нимало пјесничке, како сам ја тада замишљала руке пјесника. Умио је да на свом поетском рингишпилу спретно заврти пасторалне призоре насељене живописним људима, а његови стихови нашли су се и у кафанском евергрину „Девојка из града“. Влада Дивљан и Гиле су Добрицину пјесму „Заљуби се принц у Цицу“ уврстили на албум „Рокенрол за децу“, уз пјесме Драгана Лаковића, Љубивоја Ршумовића и Јована Јовановића Змаја.
Знали смо да одрастамо када смо почели да читамо Мику Антића, иако ће наше искуство којим се он враћао у своје прве љубави тек услиједити. Али мени се чинило да ћу учењем његових пјесама некако убрзати тај пут, а заправо сам, стижући то животно искуство, само дубље закорачила у његову поезију.
Још чувам „Плави чуперак“ који је 1979. објавила сарајевска „Свјетлост“, књигу из које сам учила латиницу много прије него што сам схватила да читам најљепшу поезију.
Смрт пјесника „скине маглу са његових стихова“, такође каже Симовић, а ових дана је скинула и заборав са једног пјесника који је отишао тамо гдје му, као ни његовој ласти у прољеће, неће требати пасош. Ипак, мало памјати није наодмет.
Извор: РТЦГ
