Пишу: Растко Мочник и Игор Ж. Жагар
Превод: Срећко Пулиг
Живимо у несигурним и опасним временима. Све је нужније да зауставимо процесе који угрожавају човјечанство и планет, да се одупремо искориштавалачким и затирућим праксама, које нас муче код куће и тлаче народе широм свијета.
Али токове повијести није могуће преусмјеравати, друштвене односе не можемо мијењати не познајемо ли њихову логику и њихове узроке. Томе је намијењена ова конференција коју су приредили Педагошки институт, Филозофски факултет и Институт за радничке студије из Љубљане те Факултет за безбједност и Институт друштвених наука из Београда.
У овоме спису представит ћемо главна питања којима се конференција бави и темељне концепте помоћу којих су се судионице и судионици прихватили тих питања.
Мислити на дуги рок и у свјетским размјерима
Карактеристично је за друштвене процесе да се њихови узроци и учинци разликују, каткад један другога подупиру, али чешће један другоме протуслове. Резултат преплитања повијесних процеса не одговара “програму” нити једног међу њима посебно. Зато анализа мора захватити цјелину свјетских процеса жели ли понудити закључке који могу бити подлога за практичне интервенције у друштвено догађање. И политике у оквиру појединачне државе морају произлазити из анализа свјетскоповијесних процеса.
Нужност да праксу теоријски смјестимо у свјетски обзор није нека новија потреба коју би проузрочила недавна неолиберална глобализација. Сјетимо се само како су се драматично промијениле задаће социјалистичког покрета када након Октобарске револуције у Русији није дошло до револуције у Западној Европи, па су совјетски комунисти почели градити “социјализам у једној земљи”.
Тадашње анализе совјетских теоретичара (нпр. Бухарина, Преображенског, Кондратјева) прихватиле су се проблема како дугорочно осигурати развој националне социјалистичке привреде у оквиру свјетског капитализма.
И садашњи успон Кине темељи се на праксама које произлазе из глобалних анализа и дугорочне стратегије. У почетном раздобљу након установљења народне републике године 1949., Кина се бавила сама собом и затворила се од вањског свијета. Помоћу аграрне реформе вратили су “земљу онима који је обрађују”, развили су индустрију и заосталу, сиромашну сељачку земљу преобразили у модерну развојну државу.
Године 1949. очекивана животна доб била је око 35 година, а 1976. око 67 година. Прије револуције било је писмених око 20 посто одраслих, године 1976. била је неписмена само још трећина. Резултати Маовог раздобља омогућили су да је Кина године 1978. лансирала политику “реформи и отварања”, увела “социјалистичку тржишну привреду” и почела афирмирати “социјализам с кинеским карактеристикама”.
Денг Xиаопинг тада је рекао: “Модернизација знаности и технологије је битна. Без ње не можемо изградити сувремену индустрију, сувремену пољопривреду и сувремену обрану.” Данас је Кина водећа технолошка сила – постигнуће политике коју је дугорочно засновала пред скоро пола стољећа.
Након године 1980. Кина се опрезно и поступно укључивала у свјетску привреду и искористила прилике које је нудила тадашња неолиберална дерегулација међународних привредних односа. Допустила је страна капиталска улагања, али под државним надзором и уз увјет да доносе најновију технологију. Колективни империјализам Запада хтио је помоћу неолибералне глобализације спасити капитализам и своје свјетско господство. Кина је знала глобализацију стваралачки искористити и обрнути њену логику.
Сусрет два испрва неповезана процеса, неолибералне глобализације и кинеске развојне политике, подигао је Кину у другу најмоћнију привреду на свијету, ограничио уплив империјалистичког Запада и навео САД да се повуче на положај националног империјализма, који брани привредним насиљем (санкције, царине итд.) и ратовима.
Сусрет неолибералне глобализације и кинеског домаћег развоја, разнородних процеса са супротним логикама, требало је организирати – и то је успјела кинеска политика јер је планирала дугорочно и у свјетским оквирима. Конференција “Сигурност у Европи и свјетски мир” нешто ће слично направити у теорији: судионице и судионици анализирали су садашњи повијесни тренутак у дугорочној перспективи и у свјетским мјерилима.
Анализа свјетских система: империјалистичко средиште и овисни руб
Такав поступак омогућава “анализа свјетских система”, коју овдашња јавност већ познаје из пријевода дјела Иммануела Wаллерстеина и Гиованнија Арригхија. Главна идеја те теорије је да се капитализам на подручју на којем влада нужно дијели на средиште и руб (центар и периферију), тако да средиште искориштава рубове.
Самир Амин даље је упозорио да је капитализам нужно и од свога почетка империјалистички. Аминова теорија је на словенском приступачна у зборнику “Сувремени империјализам” (“Содобни империализем”), у пријеводу и с поговором Марка Кржана. По Амину, средиште црпи с руба империјалистичку ренту – истовремено онемогућујући рубним државама да развију органску народну привреду.
Појединачне гране у рубним државама не повезују се између себе у заокружена народна господарства, већ се свака грана посебно повезује с надређеним привредним дјелатностима у средишту, о којем су овисне. Тако привредна дјелатност у рубним државама чува и обнавља њихову привредну, политичку и културну овисност о средишту.
Тиме пак чува и обнавља империјалистичко искориштавање. Доходци радништва у овисним државама су ниски – али не зато што је држава “неразвијена”, већ зато што им средиште одузима већи дио богатства које производе. Овисне државе се “развијају у неразвијеност”, како је написао Андрé Гундер Франк.
Неоколонијализам и компрадорска буржоазија
У прошлости је подређеност руба осигуравао класични колонијализам, да би након побједоносних антиколонијалних борби двадесетог стољећа империјалистичке државе задржале превласт помоћу локалних управљачких класа. За домаће класе, које управљају својом државом у интересу владајућих класа у империјалистичком средишту, још је Коминтерна увела концепт “компрадорске буржоазије”.
Афрички борци за неовисност су након Другог свјетског рата за тај систем овладавања формално неовисних држава увели појам “неоколонијализам”. Арапски социјалист Мехди Бен Барка израдио је политичку платформу за борбу против неоколонијализма, док је прву теорију неоколонијализма предложио панафриканист Кwаме Нкрумах.
Теорија овисности
Средином двадесетог стољећа у Латинској су Америци развили теорију овисности. Она је подупирала латинскоамеричке државе које су још од тридесетих година прошлог стољећа настојале да се отресу империјализма САД-а и покрену самосталан капиталистички развој. Из тих расправа произашла је револуционарна марксистичка теорија, чије је значајно достигнуће “Дијалектика овисности” Руyа Маура Маринија (пријевод с попратном ријечи Маје Брезник објављен је у ревији “Борец”, бр. 817-819, 2023.).
Марини је израдио концепт вишка искориштавања, када надница не покрива егзистенцијални минимум. Тај концепт је актуалан јер капитал сада практицира вишак искориштавања и код нас, како уопће на свјетском Југу, тако и на унутрашњем и вањском рубу ЕУ-а, па чак и у средишту ЕУ-а.
Марини је предлагао и концепт субимперијализма. На примјеру Бразила је закључио да може и иначе подређена држава у ограниченом опсегу империјалистички искориштавати рубне државе у околици. Локална буржоазија помаже средишњем капиталу да се шири по околној регији и у транснационалне продукцијске ланце улаже и свој капитал. Ову политику домаће компрадорске буржоазије Марини је захватио концептом “антагонистичке кооперације”.
Антагонистичка кооперација између компрадора и средишта
Политику антагонистичке кооперације је нпр. примјењивао некадашњи мађарски премијер Виктор Орбáн: код куће је помоћу државног насиља створио локалну капиталистичку класу и подредио је транснационалном (претежно њемачком) капиталу, истовремено преузевши енергетску индустрију у Хрватској и банкарски систем у Словенији.
Ту и тамо би се завадио с бирокрацијом ЕУ-а зато што она заступа неоколонијалне интересе западноевропског капитала и не трпи локалне готоване. Али је у основи Орбáн остајао у оквиру политике ЕУ-а, која се традиционално креће у распону између либерализма и конзервативизма. Орбáн је био авангарда све јачег радикалног конзервативизма.
Судимо ли по расправама на задњем Бледском стратешком форуму “Тхе Поwер то Схапе тхе Футуре” (“Моћ обликовања будућности”, 31. аугуста и 1. септембра 2026.), сви се локални компрадори “Средње Европе” заузимају за антагонистичку кооперацију, без обзира на своју иначе конзервативну или либералну реторику. Ријечима љубљанског Дела: “Средња Европа шаље поруку Бриселу.”
Геополитичка економија: неуједначени и комбинирани развој
Примјер постсоцијалистичких држава отвара даљња питања. Мађарско, хрватско, словенско друштво, узмимо, смјештају се на крижање, гдје се комбинирају разнородни и неједнакомјерни повијесни процеси и конфликтне класне праксе.
Сва три друштва су под ударом неоколонијалне политике ЕУ-а; уједно заједно с ЕУ-ом клизе на свјетску (полу)периферију, притишћу их амерички милитаристички империјализам и конкуренција источне Азије; бирокрација ЕУ-а потиснула их је у посреднички рат с Руском Федерацијом и од њих захтијева још већу милитаризацију – док истовремено домаће масе неће рат, а хоће натраг социјалну државу и организирају се у борби за радничка права.
Ту комбинацију разнородних локалних и глобалних процеса анализира геополитичка економија с концептом неједнаког и комбинираног развоја. Концепт је увео Лав Троцки, када је у “Повијести руске револуције” анализирао “амалгам архаичних и најсувременијих облика” у царској Русији. Као увод у конференцију предавала је Радхика Десаи, значајна представница геополитичке економије.
Фракције у владајућој класи
Положај се још више заплиће због фракцијских борби унутар владајућих класа у ЕУ-у и компрадорских управљачких класа у рубним државама. Садашња политика бирокрације ЕУ-а на први поглед није разумна – али она није разумна са становишта становништва, ни са стајалишта неких фракција европског капитала. Покушајмо спознати у чему је смисао политике ЕУ-а.
Када се ЕУ придружила рату САД-а против Руске Федерације, одрекла се своје дотадашње политике помоћу које је неоколонијално подредила Русију. Из Русије је добивала јефтину енергију и сировине, а тамо извозила технолошки захтјевну робу и робу широке потрошње. Када је ЕУ раскинула профитабилне односе с Русијом, европски су производи поскупјели.
Државе ЕУ-а од САД-а купују скупи и еколошки катастрофалан укапљени плин те тако уништавају конкурентност европске индустрије. Поскупљење производа и европска технолошка заосталост проузроковали су да се ЕУ више не може натјецати с Кином на свјетским тржиштима, а поготово не на великом кинеском тржишту.
САД је претекао ЕУ у привредном освајању и подређивању Украјине. САД више није заинтересиран за рат у Украјини, јер си је већ обезбиједио оно што жели (ријетке и драгоцјене сировине, надзор над инвестицијама и послијератном обновом итд.). Зато ЕУ сада наставља рат и покушава надомјестити оно што је изгубила у натјецању са САД-ом. Кредитира украјинску државу и зајмовима гура Украјину у кредитну овисност.
Иако, наставак рата поновно више користи САД-у него ЕУ-у. ЕУ купује оружје од САД-а за Украјину, уједно се убрзано наоружавајући за сукоб с Руском Федерацијом. “До године 2029. или 2030. могао би се Путин наоружати до те мјере да би Русија била способна напасти НАТО”, рекао је њемачки министар обране Борис Писториус у интервјуу од 22. децембра 2024. и додао: “Морамо очекивати и да би Путин у сљедећих неколико година могао искушати колико је НАТО заиста јединствен, тако што ће напредовати на једном или другом мјесту на територију савеза.”
У западној Европи је сада већ фолклор да обавјештајне службе, војни функционери и политичари прогнозирају када ће доћи до сукоба с Руском Федерацијом. Прогнозе се њишу око године 2030. Можемо замислити да западноевропска војно-политичка бирокрација очекује да ће тада бити способна напасти Русију и да припрема становништво на рат.
Милитаризам ЕУ-а може нам изгледати неразуман само ако не узмемо у обзир састав капитала у Европи. Барем пола, ако не и већина капитала у ЕУ-у у власништву је америчких мировних и инвестицијских фондова. Тиме се у ЕУ-у обликовала “евроамеричка” или “атлантистичка” фракција буржоазије.
Она сада овладава институцијама ЕУ-а и води политику Уније. Што више ослабе ЕУ и Руску Федерацију, сматрају, бит ће боље за империјалистички амерички капитал. Ако се ЕУ непосредно сукоби с Руском Федерацијом, бит ће то за амерички капитал само добродошло ширење садашњег рата у Украјини.
Исланд рекао „не“ ЕУ баш када је Брисел очекивао супротно: Шта овај потез говори о Европи
Од савеза између менаџера и радника према савезништву између менаџера и дионичара
Садашњи састав капитала у ЕУ-у настао је промјеном стратегије капитала због кризе капиталске уносности у седамдесетим годинама двадесетог стољећа. Пријашње савезништво између менаџера и радника замијенили су савезништвом између дионичара и менаџмента. Некадашње савезништво скрбило је за развој подузећа и било је темељ капиталистичке државе благостања – циљ новог савезништва су што више дивиденде и што боље котирање на бурзи.
Водећу улогу у новом савезништву преузели су посредници између улагача (међу њима су били и радници и раднице, који су улагали у мировинске фондове) и менаџмента, тј. мировинских фондова, инвестицијских фондова, управљачи инвестицијама.
Посредници су поткупљивали менаџере (екстравагантно високим дохоцима, могућношћу повољне купње дионица) или су их, још боље, уцјењивали, а све да би прискрбили што веће исплате дивиденди и што боље котирање на бурзи.
Добро управљање је било само оно ако су подузећа досегла изнадпросјечни профит. То је многе менаџере “присилило” да варају, јер сва подузећа не могу истовремено досећи надпросјечан профит. С друге стране, систем је аутоматски потицао финанцијске шпекулације и стварао фиктивни капитал.
Систем се сломио стечајем америчког енергетског подузећа Енрон године 2001. (преваре при исказивању пословних резултата) и у годинама 2006. и 2007. с крахом шпекулативног трговања с некретнинским хипотекама, које није било могуће уновчити. Западни капитализам је након тога у дуготрајној депресији.
Западноевропски капитал морао је промијенити и неоколонијалну политику спрам рубне Европе: с кризом европске индустрије рубна јефтина радна снага не производи више довољно вишка вриједности – сада траже од овисних држава да империјалистичку ренту плаћају још куповањем оружја.
Ауторитарни етатизам
С преласком од савезништва између менаџера и радништва у оквиру капиталистичког подузећа према савезништву између менаџера и дионичара у цјелокупном систему који уређује такмичење међу подузећима на бурзи, дошло је и до промјене у буржоаској држави.
У пријашњој капиталистичког држави благостања странке су заступале разне друштвене групе и класе, у име њих су се повезивале или сукобљавале – те помоћу сплетки у буржоаском парламенту чувале и обнављале капиталистички друштвени систем.
С новим савезништвом између менаџера и дионичара буржоаски парламентаризам није више систем “представништва” у оквиру којега крпају протурјечја капитализма и спашавају систем – већ је апарат легитимације владавине капитала и извршитељ исхода сукоба међу фракцијама капитала, које се суочавају у наднационалним институцијама какве су Свјетска банка, Међународни монетарни фонд, разни међународни судови или, на крају крајева, ЕУ.
Страначки систем одвојио се од становништва, које по правној фикцији и идеолошкој предоџби ваљда “заступа” и сада се у њему ломе сукоби међу фракцијама капитала и конфликти међу фракцијама владајућих група.
Зато у парламентарним државама ЕУ-а и у парламенту ЕУ-а више нема лијевих странака, зато се службена политичка сфера затворила у супротност између либерала и конзервативаца, зато се у европском буржоаском парламентаризму више не може чути глас радних маса.
Будући да је либерализам елитистички, малограђански и не хаје за тешкоће и патњу већине, реалне проблеме искориштаваних и затираних политички и идеолошки искориштавају све радикалније конзервативне и фашистоидне странке. Изабиру их они који највише трпе због њихове политике.
Ницос Поулантзас је још на крају седамдесетих година двадесетог стољећа анализирао тај нови политички облик и ново дјеловање политичких апарата у капиталистичким државама: захватио га је концептом ауторитарног етатизма.
Јавни издаци за образовање у Европи: Србија скоро па највећи штедиша
Ауторитарни етатизам на рубу
Супротно опћенитом обичају ЕУ политичара и новинара да за ауторитарце проглашавају оне “који их не воле” (као што је написао Бранко Милановић), анализе инспириране Поулантзасом констатирају да је ауторитарни етатизам опћа форма сувремених буржоаских парламентаризама.
У том политичком облику владају “државне странке”, које могу номинално наступати као двије, које се измјењују на власти (као конзервативци и лабуристи у Уједињеном Краљевству, републиканци и демократи у САД-у, кршћански демократи и социјалдемократи у Њемачкој) – а могу бити само једна странка, какав је ХДЗ у Хрватској, или какав је био Фидесз у Мађарској (сада исто структурно подручје заузима Тисза).
У Словенији је државна странка номинално подвојена иако реално постоји само СДС, док је други дио државне странке “виртуалан”, постоји између гласача и гласачица, али не и у државном апарату – утјеловљују га сваки пут “нова лица”, која у једном мандату остаре и изгубе потпору гласача, па их надомјештају нова “нова лица” итд. у мртвом протоку локалне словенске политике.
На постсоцијалистичком рубу ЕУ-а обликовала се домаћа компрадорска буржоазија, састављена од локалних капиталиста, политичке бирокрације и идеолошке (школске, културњачке и медијске) бирокрације.
Она мора организирати овисни капитализам у својој држави, осигуравати пристанак маса на искориштавање и затирање – док је истовремено средишња бирокрација све вријеме дисциплинира замјеркама да су локалци коруптивни, да не допуштају слободу медија, да им правна држава не функционира.
Као да би било могуће развластити народ, спровести првобитну акумулацију капитала и увести партитокрацију без корупције, масовног насиља и прања мозгова. Притом све владе заступају само неке фракције компрадорске буржоазије у борби за плијен, који је донијела обнова капитализма.
Више је фронти и није их могуће све у исти мах умирити: основно протурјечје је класна борба између рада и капитала, другоразредна протурјечја су она између транснационалног капитала и локалног капитала, локални капитал је расцијепљен на међународно конкурентни и неконкурентни, међународно конкурентни се на различитим ступњевима технолошке захтјевности укључује у свјетске производне ланце, транснационални капитал је амерички, кинески или ЕУ-овски, ЕУ-овски је њемачки или француски или талијански или мађарски итд.
Странке ту протурјечну комплексност представљају (или чак и мисле) кроз либералне или конзервативне клишеје, који могу бити учинковито реторичко средство за придобивање масовне потпоре – али су истовремено неучинковити у сукобу с реалним проблемима овисних друштава.
Због системске неадекватности политичких апарата буржоаског парламентаризма и начелне неспособности компрадорске буржоазије да се сукоби са стварним протурјечјима овисних друштава, страначки театар сјена на крају само у локални околиш преводи диктате бирокрације ЕУ-а и захтјеве западног империјализма.
Зато је на рубу, гдје живимо, можда и јасније видљиво да се можемо поуздано “осигурати” пред опасним процесима и уништавалачким праксама ако се организирамо за излазак из капитализма. Теоријске анализе нам говоре да отправљањем садашњег система можемо осигурати и свјетски мир, преживљавање човјечанства и спас планета.
Томе жели допринијети конференција “Сигурност у Европи и свјетски мир”, одржана на Филозофском факултету у Љубљани од 16. до 18. септембра 2026.
Извор: Портал Новости
