Руска војна моћ након Украјине
Пише: Мајкл Кофман
Превод: Милош М. Милојевић
Рат у Украјини, који је сада већ у петој години, дошао је до још једне преломне тачке. Руске снаге видно посрћу на бојном пољу пошто кијевска стратегија – усмерена на обесмишљавање руских ратних напора – даје опипљиве резултате. Но, будућност европске безбедности не зависи само од исхода овог рата. Све и да претрпи пораз, Русија ће и наредних година бити главна претња Европи. Упркос привредном застоју, слабим демографским приликама и окошталом аутократском режиму, Русија остаје велика сила способна и посвећена да поремети безбедносну архитектуру континента. Штавише, није питање хоће ли, већ колико брзо ће руска војска после рата бити обновљена.
Планери одбране и аналитичари оштро су подељени око тога колика је стварна претња коју руска војска представља и колико ће брзо та претња изнова нарасти. Једни страхују да ће Москва, чим се рат у Украјини стиша, бити способна за нове нападе. Други, пак, верују да ће јој бити потребне године за обнову своје ослабљене и деградиране војске. Не без разлога, истиче се да су огромни губици у људству и техници темељно уздрмали руске снаге, те да војска која није способна за значајне продоре у Украјини не може да озбиљно прети остатку Европе.
Међутим, данашњи трендови указују да би Русија могла да опорави своје оружане снаге до нивоа озбиљне претње много брже него што су аналитичари предвиђали 2022. године. По свему судећи, за то ће јој бити потребно пет до седам година, уз то да би Русија била способна да ограниченим ударом угрози неку чланицу НАТО-а или Украјину врло брзо након окончања текућег рата. Чак и ако јој за пуну реконструкцију војних снага буде било потребно нешто више времена, у календарима војних планера то је и даље прилично кратак период. Русија ће тада располагати бројнијом армијом опремљеном са више беспилотних летелица, моћнијим системима за далекометне ударе и са више војника него што је имала пре инвазије. Војни буџет и даље ће бити приоритет, а војноиндустријски комплекс наставиће да ради у високим обртајима. Историјски посматрано, развој руских војних капацитета био је вазда обремењен трулим компромисима, претерано амбициозним замислима, лошом алокацијом средстава и слабом изведбом. То је, по правилу, ход у којем се после два корака напред прави један корак уназад.
Док су Сједињене Државе и многе европске земље усредсређене на то да Украјини обезбеде победу, оне морају усмерити свој поглед и на време после овог сукоба, те започети припреме за стално искушење које Русија носи собом. Руска војска ће остати довољно снажна да угрози територије чланица НАТО-а и уруши јединство савеза, посебно буде ли америчка приврженост алијанси доведена у питање. Наместо рата какав је водила последње две године у Украјини, где је бојиште било одређено утврђеним одбрамбеним положајима и позиционим борбама, Москва ће настојати да обнови своју способност за извођење широких офанзивних маневара. Она ће традиционално задржати ослонац на сирову ватрену моћ, укључујући артиљерију и системе за прецизне ударе, уз истовремено увођење бројних јединица наоружаних дроновима. НАТО снаге јесу, укупно посматрано, надмоћне, али морају тек да се прилагоде овим променама – у противном, у почетним данима неког будућег рата против Русије могле би да претрпе далеко теже жртве.
Руска војска је војна сила која је у транзицији. У наредним годинама, она ће и даље бити у раскораку: једном ногом већ у будућности, другом стамено у прошлости. Сукоб између НАТО-а и Русије несумњиво би се другачије одиграо него рат са Украјином, али скромни руски оперативни учинци и уочљиве слабости на бојишту не би смели да буду разлог за лажни осећај сигурности чланица НАТО-а. Истрајна претња Москве није нешто што би Вашингтон могао олако да одбаци или једноставно да препусти Европљанима. Сједињеним Државама и европским савезницима је потребна трезвена расправа о будућности руске војне претње и томе како је одвратити.
Криза обнове
Обнављање војне моћи није нешто што се дешава тек када се окончају најтеже борбе. Снаге једне државе пролазе кроз сталне преображаје. Како је војни аналитичар Дара Масикот објаснила, реконституисање не би требало сагледавати „само кроз обнављање предратне бројности људства и опреме“. Заправо, то је „процес стицања борбених функција, вештина и капацитета“ ради вршења борбених мисија. Поврх тога, војна моћ се не може разматрати у апстрактним категоријама: њено разумевање зависи од разматраних сценарија. Када чланице НАТО-а износе опречне процене о времену потребном за обнављање руске војске, оне их вероватно заснивају на различитим сценаријима. Снаге потребне за ограничени руски упад преко границе неке од балтичких земаља могу се знатно разликовати од оних које би биле неопходне за напад на Пољску.
Полазиште за анализирање обнове руских оружаних снага требало би да буде извођење операција великих размера зато што оне представљају највећу претњу за НАТО и највећи изазов за америчке снаге у Европи. Да би изводила операције оваквог обима, руска војска неће морати само да обнови своје људство и технику већ и способност да командује великим формацијама – као што су армије, корпуси и дивизије – и обезбеђује им логистичку потпору, али и да интегрише различите родове војске. Способност да се изводе сложеније операције је једна од средишњих дистинкција међу савременим војскама и нешто у чему је Русија поклекла у почетним фазама рата у Украјини. У исто време, НАТО мора да размотри друге претње које Русија представља, укључујући знатно ограниченију копнену кампању подржану интензивним ракетним ударима и налетима дронова.
Аналитичари такође морају да увиде да руска војска неће бити реконституисана у предратном обиму и по предратној структури. Она ће спровести опсежно реконфигурисање како би оформила веће снаге од традиционалне артиљерије, моторизованих и тенковских јединица и нових јединица беспилотних летелица. Будућа руска војска ће имати више пешадије – чиме ће бити поништена нека ранија кресања бројног стања – и више јединица дронова за пружање ватрене подршке и извођење прецизних напада. Она ће и убудуће бити снага која настоји да уравнотежи борбене могућности, квантитет и борбену готовост, и уједно бити зависна од мешавине регрута, војног особља ангажованог по уговору и делимично мобилисаних резервиста. Један део сталног састава моћи ће да се распореди брзо без ангажовања регрута, зависно од сценарија, док ће другим јединицама, ради остваривања пуне борбене готовости, бити потребно позивање резервиста. Да ли ће руска војска бити принуђена да задржи велике копнене снаге дуж хиљаду двеста километара дугог ратишта са Украјином чак и после окончања рата, пресудно ће одредити које ће јединице моћи да распореди на другим бојиштима.
Један од извора неизвесности у погледу будућег развоја руских оружаних снага јесте то што припадници старије генерације војног врха, попут начелника Генералштаба Валерија Герасимова, и даље задају њихов курс. Из почетних неуспеха које је руска војска претрпела у рату у Украјини Герасимов је закључио да војска није довољно совјетска – односно да не располаже довољним бројем војника, опремом, резервама и формацијама способним да воде дуготрајни рат исцрпљивањем. Крајем 2022. године, пре многих помака који су преломно утицали на ток рата у Украјини, између осталог и пре масовније употребе дронова, војно руководство је објавило да ће знатно увећати руске снаге. Оно је такође настојало да поништи раније реформе и уклони командне структуре које су омогућавале боље извођење здружених операција различитих родова војске, што је у појединим случајевима представљало очигледно погрешну дијагнозу проблема. Међутим, ови генерали неће бити будућност руске војске. Визија како би требало да изгледа будућа руска војска могла би се променити како се буду успињали уз хијерархијску лествицу они са свежим борбеним искуством.
Квантитет пречи од квалитета
Војни аналитичари требало би пажљиво да преиспитају уверење да је руска војска овим ратом озбиљно истрошена и да ће јој бити потребно много времена да се опорави. Иако су претрпеле тешке губитке, руске оружане снаге су повећане током трајања рата, а увећана је и производња кључних типова муниције и борбених система. Руска војска је у неким аспектима битно деградирана, посебно у погледу квалитета свог официрског кадра и целокупног састава, али је такође показала способност да се прилагоди и мења.
Најмање 400.000 руских војника је погинуло у борбама у Украјини – британска обавештајна процена објављена крајем маја наводи 500.000 страдалих – и још 600 до 800 хиљада војника је тешко рањено. Упркос многобројним жртвама, величина војних снага је порасла са отприлике 850.000 припадника активног борбеног састава на садашњих 1,3 милиона. Величина многих јединица је удвостручена или утростручена, и већини су придодати тимови за руковођење дроновима, извиђачке, јуришне и јединице за електронско ратовање. Водећи се украјинским примером, Русија је такође увела нови род војске посвећен ратовању дроновима назван Снаге беспилотних система (Unmanned Systems Forces). Иако ће многе садашње јединице бити смањене након краја рата, и јуришне групе и резервни састав ће бити распуштени, војска се по свој прилици неће вратити на ранију, предратну величину.
Истовремено, губици руске опреме у рату били су запањујући. Према праћењу јавно доступних извора, до почетка маја 2026. године руска војска је изгубила више од 14.000 оклопних борбених возила, 1.200 артиљеријских оруђа и хиљаде комада других типова оруђа и возила. Због све успешнијих украјинских напада, Русија сада губи противваздухопловне системе у много већем броју него раније током рата, што намеће питања како ће надокнадити скупље системе које није лако заменити. Када се у обзир узму губици авиона и противваздушне и ракетне одбране, рат знатно деградира руске оружане снаге. У блиској будућности, ово их може учинити рањивијим на ваздушну моћ НАТО-а и његове надмоћне способности наношења далекометних прецизних удара.
Без обзира на то, у последње четири године, руска војска је из складишта извукла хиљаде возила и артиљеријских оруђа. Ремонтовала је или произвела хиљаде возила, а Северна Кореја јој је доставила преко триста артиљеријских оруђа. Данас, руска војска по свој прилици располаже са много, можда чак са нешто више, оклопних борбених возила, укључујући тенкове него што их је имала на почетку рата. Ова возила можда нису модерна колико она из 2022. године, али Русија наставља да повећава производњу нових возила. Процене указују да сада годишње производи више од 200 тенкова Т-90М, најнапреднијег тенка у свом арсеналу; по овој стопи, за седам година, половина тенкова у руским оклопним снагама могу бити тенкови Т-90М. Русија такође наставља да брзо производи системе противваздухопловне одбране и вероватно ће модификовати будућа решења противваздухопловне одбране на основу онога што је научили из рата у Украјини.
Русија сада производи милионе тактичких дронова годишње, и може да произведе далеко више крстарећих и балистичких ракета него што је то могла да учини на почетку рата. Повећање производње великих дронова-камиказа, којих просечно на Украјину лансира 6.500 сваког месеца, је посебно велика: године 2025. Русија је производила више од 70.000 ових оруђа, а за 2026. је уговорила набавку барем још 100.000 комада. Капацитети ових оруђа настављају да расту. Руска војска побољшала је своју способност да изводи нападе и решава тешкоће које је имала на почетку рата, као што је временски јаз између уочавања и напада на мету. Могла би на крају да заврши рат са сличном количином опреме, више људства и повећаним капацитетима за нападе дроновима и прецизне ударе него што је имала у тренутку када је напала Украјину. И по садашњој стопи производње Русија може за неколико година да ускладишти милионе тактичких дронова и стотине хиљада већих дронова-камиказа након што се рат заврши. Процена руских војних капацитета мора да узме у обзир ово велико проширење њихових капацитета да изводе далекометне нападе и претњу коју они представљају по јединице, базе и критичну инфраструктуру.
Два корака напред, један корак назад
Иако је количина материјала можда најједноставнији показатељ за процену, подједнако је важно у обзир узети квалитет оружаних снага приликом процене будуће руске војне претње. Као што војни историчар Стивен Бидл дуго тврди, начин на који војска користи своје снаге је важнији за одређивање борбене ефикасности него број војника и количина оружја коју има у свом арсеналу.
Руска војска јесте, а то ће остати и убудуће, шаролика сила неуједначена по квалитету и способностима. Током рата у Украјини, оружане снаге су постале много боље у динамичном циљању, прецизним ударима и интегрисању дронова у борбене операције, као и у коришћењу прецизно вођеног оружја дугог домета. Способност руске војске да спроводи концепте као што су извиђачко-ватрени систем [руски концепт разведывательно-огневой контур, дословно контуре извиђачких удара или извиђачка ватра], који укључују интеграцију прецизних извиђачких система са артиљеријом и прецизним ударима у реалном времену, такође је сазрела. Борбено искуство, улагање у организационе капацитете и прилагођавање структури снага учинили су руске оружане снаге способнијим за употребу дронова и прецизно вођеног оружја у великим размерама.
Руска војска се прилагодила да се боље носи са појединим западним капацитетима са којима се суочила у Украјини и, у појединим случајевима, развила је ефикасне начине да им се супротстави. Реорганизовала је своју логистику и системе командовања и контроле тако да је смањена ефикасност традиционалних америчких удара дугог домета. Укупан ефекат јесте, да је током времена, Украјина већ истрошила највећи део ефекта шока и изненађења система наоружања које је претходно примењивала, укључујући мобилне ракетне системе дугог домета као што је Хајмарс. Насупрот томе, нови типови јефтиних, једносмерних дронова за нападе са аутоматских циљањем тренутно пустоше руску логистику у Украјини, али НАТО војске би тек требало да у већем броју набаве ове системе.
Упркос тешкоћама са којима је суочена у Украјини, руска војска је показала да може да се прилагођава. У текућем рату, циклус адаптације уобичајено траје три до четири месеца, током којег једна страна опонаша тактику и технологије које користи друга страна. Иако спорија у спровођењу тактичких иновација од Украјине, руска војска је показала да може да омасови решења широм својих великих снага. Такође је узнапредовала и у савладавању изазовнијих питања војног учења, што је пре дугорочни процес него ратно прилагођавање. Како је Дара Масикот написала на страницама часописа Форин аферс, „до почетка 2023. године, Москва је тихо створила сложени екосистем учења који укључује одбрамбено-индустријску базу, универзитете, и војнике дуж ланца командовања. Данас војска институционализује своје знање, прилагођава своје произвођаче наоружања и истраживачке организације како би подупрла ратне потребе, и упарује технолошке стартапе са државним ресурсима“.
Али руска војска је, историјски гледано, недовољно улагала у људе. Уместо тога, она је поверење поклањала технологији. Војне вежбе се често одвијају по сценарију, а провере спремности и обука се третирају као обручи кроз које је потребно прескочити. Резултати су у најбољем случају помешани и често су слабији него што се званично тврди. Руским снагама често недостаје квалитет да лако спроведу концепте које војска развија, па војска са тешкоћама усваја лекције које је савладала. Након што је 2015. године интервенисала у Сирији, на пример, руска војска се хвалисала да је стекла искуство и ротирала је ваздухопловне посаде и више официре да прођу кроз борбену зону. У неким областима, искуство је довело до побољшања руске војске, али званичници су махом преувеличавали позитивне ефекте.
Руска војска је такође усвајала и неке погрешне поуке. Током периода реформи пре рата у Украјини, на пример, руска војска је устројила команде стратешких праваца – обједињене штабове изнад нивоа армија који су могли да командују различитим видовим и родовима војске – како би били боље интегрисани различите видове оружаних снага и како би се побољшала способност заједничког извођења операција. Након што нису успели да искористе Обједињене стратешке команде онако како су планирали, генералштаб их је у потпуности укинуо и вратио је контролу видова одвојеним штабовима. Последица је да је руска војска слабије интегрисана и биће јој потребно више ад хок оформљених структура командовања и контроле у ратно време. Овде је посреди било постављање погрешне дијагнозе и прилагођавање на начине који су ситуацију учинили гором.
Војска је научила како да управља појединачним војницима и дроновима и да се бори малим групама јуришне пешадије, али ово није замена за кохорту изгубљених команданата батаљона и пукова који су знали како да изводе офанзивне маневре у великим размерама. Због тога ће се руска војска тешко сналазити у коришћењу предности које пружа растућа снага дронова и побољшање ударних способности за подршку офанзивним копненим операцијама.
Упркос побољшању у неким областима, руска војска је очевидно изгубила способност за извођење великих комбинованих маневара. Многи официри и обучено људство које је потребно за извођење великих операција страдали су у рату. Уместо на њих, руске снаге су се ослањале на новоангажоване јуришне снаге које често нису прошле више од две недеље обуке пре него што би биле упућене у борбу. Од 2024. године, Русија се бори све мањим и мањим одредима војника. На почетку се ослањала на пешадијске јуришне групе од шест до осам војника; у новије време, она шаље једног до два војника у исто време како би се инфилтрирали у украјинске положаје. Руске снаге изводе операције малог обима на широком фронту, пробијајући се уз огромне губитке. Москва је створила начин да одмењује пешадију коју губи, али ће јој бити потребне године да надокнади квалитет и искуство које је некада имала.
Интервју, Мајкл Кофман: Рат дронова, исцрпљена Русија и неизвјесна 2027
Неповратни трошкови
Обнова руске војске суочава се са великим препрекама због слабљења домаћих капацитета. Најочигледније, земљи недостаје довољно квалификованих људи за попуњавање војске. Иако је руски председник Владимир Путин повисио горњу старосну границу за војну службу са 27 на 30 година и званично још једном подигао број активних припадника оружаних снага на један и по милион Москва по свој прилици неће достићи ову бројку. Неповољне демографске прилике у земљи додатно су се погоршале због високе смртности током пандемије Ковид-19 и ратних жртава. Русији такође недостаје квалификована радна снага, стопа незапослености је 2,2 одсто, а одбрамбени сектор и војска се такмиче за квалификоване раднике. Како је руски аналитичар Александар Колиандр написао у мају: „Војсци су потребни људи за борбу. Фабрикама оружја су потребни људи да их опслужују. Резултат је тржиште рада толико напрегнуто да обични послодавци једва могу да функционишу“.
Руска војска је милитаризована, али Москва још није прешла на ратну економију која би подразумевала пуну мобилизацију њене одбрамбене индустријске базе. Према наводима економисте Александара Прокопенка, Русија троши четрдесет одсто свог буџета или осам одсто бруто домаћег производа на војску. То је отприлике двоструко више него што је Русија пре рата у Украјини трошила на одбрану али далеко мање од совјетске потрошње током позне етапе Хладног рата. Од 2025. руска економија стагнира. Дефицити регионалних буџета расту, и државна власт је принуђена да све више позајмљује. Недавни пораст прихода од извоза нафте, увећан као последица рата САД против Ирана, не може разрешити структурне проблеме у руској економији. Руска држава је настојала да прикупи што више прихода како би подмирила ратне трошкове, али то ће додатно оптеретити продуктивне делове економије од чијег се опорезивања купују војна средства и исплаћују плате војницима. Убудуће, Москва ће се борити да одржи тренутну економску политику, уравнотежи инфлацију и одржи висок ниво одбрамбене потрошње.
Од 2022. године, Русија је знатно повећала производњу своје војне индустрије. Али то је учинила неуједначено, производећи више муниције, ракета за извођење прецизних напада и дронова науштрб главних оружаних система. Раст производних капацитета је успорен од почетног нивоа забележеног између 2022. и 2024. године. Западне санкције и извозне контроле и даље ограничавају руску производњу машина и компоненти. Москва је успоставила ефикасан систем за поправку и ремонтовање, али велики део опреме коју користи копнена војска су залихе наслеђене из Совјетског Савеза. То значи да се највећи део онога што руска војска сада користи не може лако заменити. Док троши своје залихе да би опремила увећане војне снаге које се тренутно боре у Украјини, она исцрпљују резерве опреме – а тиме и будући мобилизациони капацитет војске.
Али НАТО мора да размотри средства које је Русија уложила и будуће последице тог инвестирања. Москва је већ платила повећање војне производње и изместила је стотине хиљада радника у свој војно-индустријски комплекс. Након рата, та потрошња ће се наставити на високом нивоу, чак и уколико се смањи у односу на ратни ниво. И упркос настојањима да се Русији онемогући приступ технологији, она наставља да прибавља компоненте и машинске алатке које су оптималне за коришћење у војној индустрији. Пројектује се да ће руска војна потрошња 2026. године достићи 180 милијарди долара. Због тога што Русија највећи део својих набавки плаћа у рубљама а не у доларима, када се у обзир узме паритет куповне моћи, ефективни потрошени износ биће и до између 400 и 500 милијарди долара. То је начин на који Москва успева да и даље води рат, прошири војну производњу и ангажује 400.000 професионалних војника по уговору.
Прошлост није поуздан водич
Историјски гледано, проблем руске војске није била њена изградња већ развој страна у борби. Оно што је у почетку изгледало обећавајуће на крају се показало као слабо, јер узвишене амбиције и футуристички концепти бивају ограничени расположивим ресурсима, недовољном обуком и слабим организационим капацитетима. Изградња снага и оперативни концепти могу бити добри, али војсци недостају ресурси да их реализује, што резултира низом компромиса.
Тренутна руска војна мисао и даље наглашава стајаћу војску, већу спремност и могућности прецизнијег удара. Војска наставља да сагледава НАТО као примарну претњу и остаје фокусирана на спремност да води регионални рат или рат великих размера. Закључила је да њени неуспеси у Украјини нису настали зато што су концепти били нетачни, већ зато што њене снаге нису могле да их спроведу. Оно што се променило су раније претпоставке да ће бојно поље бити фрагментисано и да ће снаге бити распршеније. Ранији нагласак на одбрани од маневра помера се на позицијски рат и врсту борби која је виђена у Украјини.
Поред осмишљавања снага, најтеже је променити културу једне војске, која може да надјача доктрину у ратно време. Руска војска пати од претерано централизованог доношења одлука, што обесхрабрује и кажњава иницијативу код војника; ослањања на присилу уместо на професионализам ради обезбеђивања дисциплине; неповерења између војника и команданата; честог фалсификовања борбених извештаја; недостатка опуномоћених подофицира који могу да воде снаге. Корупција је постала ендемска, а неки војници плаћају да би избегли учешће у нападима. Руска војска и даље заостаје за својим западним колегама јер не улаже довољно у људе, обуку и промене организационе културе које би јој омогућиле да се ефикасније бори.
Али ови недостаци и слаб учинак који је примећен у Украјини не значи да би руску војску требало олако отписати. Свакако, украјински официри и заповедници узимају руску војску врло озбиљно. Такође постоји и снажна тенденција да се последњи рат који је земља водила види као претеча наредног. Након што је Русија напала Грузију 2008. године, на пример, аналитичари су споро прилагођавали своја гледишта о руској војној реформи и модернизацији, што их је оставило неспремним за потоње руске војне акције на Криму 2014. године и у Сирији 2015. године. А након интервенције у Сирији, аналитичари су претерали у променама својих гледишта и нису узели у обзир истрајне проблеме и компромисе који обремењују руску војску. Сваки рат обликован је у свом специфичном контексту. Стога је привлачно – али истовремено и опасно – да се генерализовањем руског учинка у Украјини 2026. године доносе закључци како би могли изгледати почетни дани рата између НАТО-а и Русије.
Иако је истинито да начин на који се Украјина бори није онакав како би се НАТО борио у потенцијалном будућем рату са Русијом и стога, иако је НАТО у много чему добро позициониран да се супротстави руској војсци, алијанса наилази на различите изазове. Велики део претпостављених капацитета, Велики део претпостављених капацитета и способности НАТО-а зависи од тога да Сједињене Државе обезбеђују и оружане снаге и логистичку и техничку подршку и организационе капацитете који су НАТО-у потребни. Војске НАТО-а су обликоване тако да садејствују са Сједињеним Државама и нису успостављене да самостално спроводе борбене операције великих размера. Ово није ствар само увећања одбрамбених издатака. Тренутни одбрамбени планови НАТО-а претпостављају снажну улогу САД и континуирано америчко предводништво у управљању европском безбедношћу, што последњих година Вашингтон сигнализира да ће смањити.
Сједињене Државе и НАТО имају знатне предности у ваздухопловној и поморској моћи, капацитетима за наношење прецизних удара, квалитету снага и обавештајном раду. Али им недостаје украјинско искуство да се носе на бојном пољу засићеном дроновима, које је изложено сталним надзору и са новим ударним капацитетима којима руска војска сада располаже. С друге стране, Русија је прилагодила структуру својих снага, организационе капацитете, технологију и тактику како би могла да те капацитете у великим размерама користи против НАТО формација са којима би се сусрела у борби. Русија такође остаје водећа нуклеарна сила са великом предношћу у тактичком нуклеарном оружју, које је намењено да надомести заостатак у односу на конвенционалну надмоћ НАТО-а. У одсуству традиционалних споразума о контроли наоружања, који би били неки Нови СТАРТ чија је ранија верзија истекла у фебруару, сада се неограничени руски стратешки нуклеарни арсенал – у комбинацији са њеним тактичким нуклеарним оружјем – надвија над било каквом будућом непредвидљивом ситуацијом.
Императив је да планери одбране узму у обзир како би се будућа руска војска могла борити, прилагођавајући се чињеници да би дронови и друге нове технологије могли бити од већег значаја у односу на модернизоване совјетске тенкове. Ваздушна моћ остаје изузетно релевантна, али је можда потребно време да се прилагоди изазовима које представља развој руске војске. НАТО-у би могло бити тешко да користи своју традиционалну ваздушну надмоћ да потисне расуте тимове дронова или да се позабави великом количином руских дронова камиказа. Копненим снагама НАТО-а недостаје довољно противваздухопловне одбране и технологије за супротстављање дроновима да заштите своје формације и омогуће им покретљивост. Остаје нејасно како би постојеће предности и оперативни концепти НАТО могли да се носе са руском војском која је осигурала ове капацитете у великим бројевима и научила је како да их користи.
Сходно томе, војске НАТО-а би могле да претрпе много веће губитке у будућем рату него што је то нужно. Многе од њих су премале да би могле да поднесу велике жртве, посебно у првим данима сукоба. Током протекле године, украјинске јединице дронова придружиле су се снагама НАТО-а на вежбама. Резултати су били недвосмислени: чланице НАТО не умеју да делују у окружењу које карактерише присуство оруђа високе прецизности – то јест, на бојишту којим доминирају јефтини беспилотни или аутономни системи који могу да се користе и у извиђачким мисијама и за наношење прецизних удара у реалном времену. Нису спремне на ситуацију сличну оној која је настала у Украјини, где су дронови толико бројни да значајно надмашују број особља и опреме, нити су снаге НАТО-а спремне за то како ови дронови – у комбинацији са традиционалним системима наоружања – могу да спрече или онемогуће маневар. Проблем није само у томе што је оружје постало прецизно, већ и у томе што су војске попут руске инвестирале у алате потребне за његову ефикасну употребу у великим размерама. Упркос свом укупно слабом учинку против украјинских снага, руска војска из 2026. године представља другачију претњу за НАТО него руске снаге које су започеле сукоб 2022. године.
Како би се позабавили проблемом који руска војска представља, амерички и европски одбрамбени планери морају да науче исправне лекције из рата у Украјини. Они су за сада споро усвајали украјинска искуства и рачунали са масовном прецизношћу која преобликује бојно поље. Планери и војни лидери су често били усредсређени на то шта технологија може, што их води да превиде промене које је потребно учинити да би организациони капацитети могли да интегришу ту технологију у начин на који њихова војска води борбу. Стратегија захтева доношење одлука: ако је војскама потребно више дронова, јединица за електронско ратовање или јефтинијих облика противваздухопловне одбране, морају да одлуче које врсте јединица ће елиминисати. На пример, могли би да замене традиционалне извиђачке јединице беспилотним летелицама, или да смање величину неких формација за подршку како би проширили тимове дронова. Генерално, војске НАТО-а морају да постану веће: трновити изазови попут противваздушне и ракетне одбране захтевају изградњу екосистема врхунских и јефтинијих сензора и стрелаца како би се смањили трошкови и решила све већа претња јефтиних, једносмерних дронова за напад који могу да засите небо и преплаве одбрану. Војни лидери и планери одбране говоре праве ствари о јачању војне спремности, али често нису спремни да предузму конкретне акције или донесу тешке одлуке потребне за инвестиције које могу дати плодове тек за неколико година.
Потребно је ставити руски војни изазов у праву перспективу Русија је била и остаје сила у опадању. То је важило пре њене опште инвазије на Украјину 2022. године, и остаће тачно без обзира на то како се рат буде одвијао. Али тај пад се дешава постепено, а не нагло. Ова постепена ерозија ће утицати на способност Русије да реконструише своју војску, али неће нужно онемогућити такав исход. Такође је историјски посведочено да Русија своју војску обнавља брже него што је очекивано након претрпљених пораза или периода опадања. Оружане снаге остају најјачи инструмент националне моћи у руском арсеналу и онај [инструмент] за којим Москва посеже са алармантном доследношћу. Чак и ако Украјина, уз западну пoмоћ, успе да однесе одлучујућу победу, Вашингтон и његови савезници у НАТО-у не би требало да одбацују будућу руску војну претњу или да избегавају неопходна улагања у поновно наоружавање. Морају колико сада да визионарски планирају за изазов који ће обновљена руска снага представљати.
Мајкл Кофман (рођен у Кијеву, тада у Совјетском Савезу) је амерички војни аналитичар; живео је у Николајеву пре него што се, са породицом, 1991. године иселио у САД; на Универзитету Нортистерн дипломирао је политичке науке; од 2023. године ради као виши научни сарадник у оквиру програма за Русију у Евроазију у Карнегијевом фонду за међународни мир; директор је Програма за руске студије у Центру за поморску анализу (Centar for Naval Analyses); уредник је и водитељ подкаста The Russian Contingency на платформи War on the Rocks где углавном анализира догађаје у вези са руском војском и са ратом у Украјини
Извор: Foreign Affairs
