Priredio: Radivoj Radić
Srednjovekovni dvor nije jednoznačan termin nego složena pojava koja se može posmatrati iz različitih uglova. Pre svega, to je rezidencija, mesto gde vladar živi i obavlja svoje dužnosti, ali, istovremeno, u svom suštinskom značenju, to je i dom ili mesto stanovanja. Kada je reč o srpskom dvoru, važno je naglasiti istorijsku činjenicu da između XII i XV veka u Srbiji nije bilo stalne prestonice – prvom pravom se smatra Smederevo, izgrađeno između 1428. i 1430. godine – već je bila reč o rezidencijama različitih tipova čiji su se tragovi i delovi sačuvali kako u pisanim izvorima, tako i u okviru arheoloških istraživanja. Neke od kraljevskih rezidencija su Pauni, Nerodimlja, Svrčin, Štimlja, Prizren, Skoplje, Kruševac, Beograd, Smederevo.
Kada je reč o dvorovima srpskih kraljeva, zanimljivo je videti kako su ih opisala dvojica vizantijskih pisaca Georgije Pahimer i Teodor Metohit, prvi u vezi sa događajima iz 1270, a drugi, tri decenije kasnije, 1299. godine.
Georgije Pahimer
Caru Mihailu VIII Paleologu (1259–1282), čija je vojska oslobodila Carigrad 1261. godine i tako srušila Latinsko carstvo, pripala je slava obnovitelja Vizantije. Međutim, veoma brzo su u latinskom svetu zapadne Evrope počeli da se kuju novi planovi o ponovnom zauzimanju vizantijske prestonice i obnovi tek srušenog Latinskog carstva. U tom cilju obrazovana je prilično moćna antivizantijska alijansa. To je, opet, primoralo vizantijskog vladara da počne da traži saveznike. Jedan od mogućih saveznika bila je i Srbija te je sa Bosfora stigao predlog o sklapanju rodbinskih veza između dveju dinastija, Paleologa i Nemanjića. Bilo je predviđeno da se vizantijska princeza Ana Paleologina, kći Mihaila VIII, uda za srpskog kraljevića Milutina, sina kralja Stefana Uroša I (1243–1276). O dolasku vizantijske delegacije u Srbiju, 1270. godine, pisao je vizantijski istoričar Georgije Pahimer. On je svoje istorijsko delo, u kome je obuhvatio zbivanja od 1255. do 1307. godine, sastavljao u završnim godinama prve decenije XIV stoleća.
Kako beleži Georgije Pahimer, vizantijska delegacija je prispela u Srbiju kako bi videla „kakav je njihov (srpski) način života i kako je ustrojen red u njihovoj državi“, odnosno kakvo je stanje u sredini u koju bi trebalo da ode vizantijska princeza. Međutim, utisak koji su romejski (vizantijski) izaslanici stekli bio je prilično razočaravajući, pa Pahimer beleži sledeće: „Došavši, oni tamo nisu videli ništa dostojno svite i odgovarajuće (kraljevske) vlasti“.
Luka Radonjić: Srpska vojska nije bježala nego je ostvarila slavne pobjede
U nastavku, vizantijski pisac pominje srpskog kralja Uroša koji je „gledajući njihovu pratnju i poslugu, a naročito evnuhe, pitao šta bi oni trebalo da budu“. Vizantijski emisari su vladaru Srba objasnili da je takav „carski red i da princezi sledi takva pratnja“. Međutim, Uroš je uzvratio negodovanjem i rečima „E, e, šta je to? Nama nije uobičajeno takvo ponašanje“. Savremeni istraživači smatraju da se srpski vladar pomalo pravio nevešt, a da je vrlo dobro znao ko su evnusi.
Prema Pahimerovom pripovedanju, Uroš I je poslednje reči propratio jednim gestom, pokretom ruke je pokazao na jednu mladu ženu, siromašno odevenu i predenju posvećenu i jezgrovito zaključio: „Tako se mi odnosimo prema mladama“. Mada se to ne može pouzdano dokazati, pojedini proučavaoci srpske srednjovekovne istorije smatraju da je ta „mlada žena“ zapravo bila supruga starijeg Uroševog sina, Stefana Dragutina. Reč je o Katalini, ćerki ugarskog kralja Stefana V (1270–1272).
I, naposletku, Georgije Pahimer poentira u završnoj rečenici svog izveštaja o prilikama na srpskom dvoru: „I sve je kod njih bilo priprosto i siromašno, kao da životare o zverinju (od lova) i kradući“.
Treba uzeti u obzir i epizodu koju Pahimer opisuje u nastavku, a u kojoj se kazuje o daljim nevoljama vizantijske delegacije. Na povratku je izaslanstvo doži velo veliku neprijatnost jer im je mesni živalj, pod okriljem noći, ukrao konje i umnogome otežao povratak u domovinu. Rešenje je nađeno tako što su im srpski velikaši stavili na raspolaganje nove domaće konje, „ni približno dobrih svojstava kakvi su bili vizantijski“, primećuje, ne bez zajedljivosti, istoričar Georgije Pahimer. I, na samom kraju ove živopisne epizode iz onovremenih vizantijsko-srpskih odnosa, stoji zapisano: „Odande dođoše zajedno sa princezom u Solun i, odbacivši tak brak, ugovore i dogovore, vratiše se caru“.
Na osnovu ovih podataka naša starija istoriografija je smatrala da je srpska strana odbacila vizantijski predlog o savezništvu. Međutim, jedan dokument je opovrgao takav zaključak. U pitanju je povelja Mihaila VIII Paleologa iz aprila 1271. godine, zlatopečatni sigilion, jedan od najsvečanijih dokumenata vizantijske carske kancelarije. U tom aktu car označava srpskog kralja Uroša I kao svog pri ja – telja (sympentheros), ali u rodbinskom smislu reči, u značenju roditelja dece koja su u braku ili su u statusu verenika i verenice. To, opet, znači da je do dogovora o političkom i bračnom sporazumu između vizantijskog i srpskog dvora zaista i došlo, ali je sve zaključeno veridbom maloletnih supružnika.
Međutim, do raskida vizantijsko-srpskog sporazuma došlo je, ako ne pre, onda 1273. ili 1274. godine. U leto 1273. Mihailo VIII Paleolog je izdao povelju kojom je osporio autokefalnost bugarske patrijaršije i srpske arhiepiskopije i podvrgao ih jurisdikciji Ohridske arhiepiskopije. Drugim rečima, nastojao je da vaspostavi nadležnosti Ohridske arhiepiskopije i na teritorijama autokefalnih crkava Bugarske i Srbije. Smatra se da je vizantijski car na taj način želeo da rimskom papi pokaže da ima duhovnu vlast nad čitavim pravoslavnim Balkanom. Njegov razlog za takav postupak ticao se složenih i višeznačnih odnosa Vizantijskog carstva i papstva, a u predvečerje sklapanja Lionske unije (1274). Utisak je da je car Romeja (Rimljana) pre svega želeo da na taj način papskoj kuriji pokaže svoju nadmoć u odnosu na ostale pravoslavne države na Balkanskom poluostrvu. U svakom slučaju, ova povelja nije imala nikakve posledice po bugarsku i srpsku crkvu i ostala je mrtvo slovo na papiru.
Kako se onda mogu objasniti Pahimerove reči da su „taj brak, ugovori i dogovori odbačeni“ već 1270. godine kada su se pregovori odvijali? Budući da je vizantijski pisac svoje istorijsko delo sastavljao gotovo četiri desetleća kasnije, iz ptičje perspektive docnijeg vremena Pahimer je, svojevrsnim sažimanjem, taj relativno kratkotrajni vizantijsko-srpski savez „sahranio“ već na samom početku u 1270. godini.
Teodor Metohit
Na izmaku XIII veka, a posle ratnih sučeljavanja Vizantije i Srbije, usledili su pregovori o miru. Teodor Metohit, opunomoćeni pregovarač cara Andronika II Paleologa (1282–1328), u kratkom razdoblju putovao je čak pet puta u Srbiju, na dvor kralja Stefana Uroša II (Milutina) (1282–1321). Sa poslednjeg putovanja, koje se po nezapamćenoj hladnoći i uz obilje snežnih padavina, odvijalo u prvim mesecima 1299. godine,Metohit je u Carigrad poslao opsežan i poverljiv izveštaj, takozvano Poslaničko slovo, u kome je, između ostalog, opisao i srpski dvor. Sva je prilika da je posredi bio srpski dvor u Skoplju. Teodor Metohit je zapisao sledeće: „Čim je svanulo budem pozvan i pođem arhontu (kralju Milutinu). Vodili su me ne malobrojni mladi plemići, svečano opremljeni, otuda poslati da mi ukažu počast – kako je običaj. Čitava ceremonija i prolazak behu vrlo elegantni, sa puno uvažavanja i kićenosti, pokazujući i obznanjujući stanovništvu dolazak plemenitog poslanstva najvećeg gospodara (vizantijskog cara) i, s obzirom na najvažniji (posao), neuporedivog u odnosu na druga ranije.“
Metohit ne propušta priliku da opiše i srpskog kralja Milutina: „I sâm kralj se veoma bio nakitio i čitavo telo praznično odenuo, pretrpavši se dragim kamenjem, biserjem i naročito zlatom – koliko god je mogao. Ceo dvor blještao je od svilenih i zlatom vezenih tkanina. Izabranici koji su bili oko njega bili su opremljeni i doterani vrlo neobično i gizdavije nego što je bilo ranije, i čitav ovaj, što bi se reklo, prizor beše po ugledu na carsku i, koliko je moguće bilo, romejsku (rimsku) plemenitost“.
Na ovom mestu Teodor Metohit nije odoleo a da ne uputi jednu zajedljivu žaoku na račun Srba u kojoj se ispoljila svojevrsna „imperijalna“ svest Vizan – tinaca. Oni su bili uvereni da su iznad svih ostalih naroda koje su stoga nazivali varvarima, bez obzira na to da li su posredi bili Nemci, Arapi, Srbi ili Bugari. Uljuljkani u auri sopstvene posebnosti i više vrednosti, sa prirođenom im nad – menošću, sa samouverenom razmetljivošću, sa, dakle, oholim nipodaštavanjem, oni su posmatrali sve ostale koji nisu bili Vizantinci. Teodor Metohit se poziva na jednu vizantijsku poslovicu i beleži: „Ipak se, u stvari, na takav način pešak nadmetao sa lidijskom dvokolicom – kako kaže 142 NOVA ZORA, broj 89-90, proljeće-ljeto, 2026. izreka.“ Uz napomenu da je Lidija jedna od oblasti u Maloj Aziji, ovde se, meta – forički rečeno, može prepoznati surevnjivost ostarelog i unekoliko osiromašenog aristokrate koji sa loše prikrivenom zavišću i suspregnutom nemoći posmatra uzdizanje svog suseda, mladog i sve moćnijeg skorojevića.
U nastavku, vizantijski pregovarač zapisuje: „Kada sam, dakle, ušao, predao sam kralju carska pisma i pozdravio ga u ime careva, kako je uobičajeno, što on prihvati blagonaklono, uzvrativši sa svakim uvažavanjem i dostojanstvenim sta – vom vrednim njihovog slavnog spomena“. Pomen careva u množini može se protuma – čiti na dva načina: ili je reč o carskom bračnom paru, Androniku II Paleologu i njegovoj supruzi Irini Monferatskoj, ili o Androniku II i njegovom sinu i savladaru Mihailu IX Paleologu.
U rečenicama koje slede vidi se diplomatska učtivost srpskog kralja Milutina: „Pošto me je, prirodno, upitao kako sam i kako se osećam, budući da sam sva kako vrlo umoran od putovanja po ovome zimskom vremenu, rekavši ukratko ono što je bilo potrebno i zahvalio mi, dozvolio je da se sa njegovim dopuštenjem odmah udaljim i da se zasada više ne trudim i nezadržavam, nego valja da se odmorim, da odem kući i da provedem taj dan u potpunoj dokolici, jer će me sledećega dana ponovo pozvati u posetu kod njega radi pregovora i izvršenja poslova poslanstva“.
U nastavku Poslaničkog slova, Metohit donosi jedan istinski „traktat“ o ishrani na srpskom dvoru: „I tako se ja nađem u stanu a sa mnom su tamo određeni i ljudi iz kraljevog dvora, kao nabavljači i nadzornici hrane i ostaloga što je neophodno i kao hitra posluga na službi i meni i (mojim) slugama. Od ovoga trenutka svakoga dana otuda (iz dvora) ovamo sve u obilju stiže, i više i bolje nego što je bilo potrebno, i to u toj meri da bi možda dostajalo ne samo za nas već možda i da nas je dvaput toliko. Osim divljači, dobijamo i mnogih i raznih ptica i druge jestive zveradi kao što su šumski veprovi i jeleni a, pored toga, obično svakoga dana se sa arhontove trpeze šalju i mnogobrojna ukusno pripremljena jela i poslastice u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama, i to ne zarad potreba nego više zbog počasti, odnosno zajedničkog obedovanja, kao što je i onoga dana ona hrana na koju smo naišli bila i obilnija i vrsnija od onoga što ovdašnji stanovnici imaju – i to još u ono vreme“.
Metohitovo putovanje i dolazak na srpski dvor vremenski se se podudarili sa danima uskršnjeg posta, te on zapisuje: „Naime, bio je tada posni dan na koji je bilo neophodno ne jesti meso. A (kralj) nam šalje još i sveže i sušeno voće i najbolje njihove kolače kao i komade prigotovljenih riba, svežih ili usoljenih, od onih velikih i masnih dunavskih što nam odavde retko stižu i koje se katkada traže ali se ne zadese baš svuda i svakamo. Ovako je dakle bilo tada a i sada je, da se na ovome ne zadržavam bez potrebe“.
U nastavku, Teodor Metohit opisuje duge i teške pregovore dveju strana koji su nalikovali na diplomatsko rvanje i naposletku doveli do sklapanja sporazuma i braka vremešnog srpskog kralja Milutina i mlade vizantijske princeze Simonide u proleće 1299. godine.
Kako se može objasniti tolika razlika između dva izveštaja vizantijskih pisaca Georgija Pahimera i Teodora Metohita, nastala u razmaku od samo nepune tri decenije (1270. i 1299. godine), dakle, u relativno kratkom istorijskom periodu? Za Pahimerov opis srpskog dvora mogla bi se možda dozvoliti mogućnost da je unekoliko neobjektivan i negativno pristrasan, da je, dakle, obojen tamnijim tonovima pod uticajem nepovoljnog ishoda bračnog saveza koji naposletku nikada nije ostvaren. Na drugoj strani, za Metohitov podroban izveštaj o „blistavom“ dvoru kralja Milutina sa sigurnošću možemo reći da je verodostojan.
Predrag Komatina: Porfirogenit je zabeležio usmeno pamćenje najstarije srpske istorije
U pokušaju da se odgonetne velika razlika koja postoji između Pahimerovog i Metohitovog svedočenja svakako treba ukazati na privredni uspon Srbije za vladavine Uroša I i posebno na nagli razvoj rudarstva. Tom razvoju su odlučujući podsticaj dali iskusni, umešni i profesionalni rudari Sasi (Saksonci) koji su prispeli u srpske zemlje i metalurgiju postavili na nove temelje. Nije bez značaja ni činjenica da se napredak koji su doneli prevashodno ogledao u novoj tehnici koja je omogućavala veću proizvodnju, s jedne, i novo usmerenje koje se ispoljavalo u traženju plemenitih i obojenih metala, naročito srebra, bakra i olova. Proizvodi rudarstva i metalurgije bili su takvi da nisu samo podmirivali domaće potrebe već su viškovi iznošeni i prodavani na mediteranskom tržištu i na taj način doprineli i usponu trgovine u onovremenoj Srbiji.
Izvor: Nova Zora
