Пише: Вук Бачановић
Андрија Мандић се ових дана нашао у прилично неравноправној јавној борби: насупрот њему стоји готово читав организовани политички и коментаторски фронт, док са његове стране једва да постоји било какав уједначен одговор. Зато овдје вриједи поставити уже и прецизније питање: не да ли је спорно изјавити саучешће породици умрлог човјека, па макар се радило и о човјеку документовано одговорном за најтеже ратне злочине, него да ли је Мандићу било политички мудро да то саучешће учини јавним.
Уосталом, међу српским националистима свих јачина и дебљина управо се његово задржавање на саучешћу, уз неодлазак на Младићеву сахрану, већ чита као ограђивање и маневар који боде очи. Другим ријечима, исти гест једни проглашавају доказом заробљености у деведесетим, а други доказом недовољне лојалности том истом свијету.
То већ само по себи доста говори о природи хајке која се против њега води.
Али онда се догодио призор достојан Аутостоперског водича кроз галаксију: као да су Вогони, пошто су управо спржили Земљу ради изградње хиперсвемирске обилазнице, основали комисију за заштиту културног пејзажа и комитет за објашњавање колико је неморално уништавати планете.
Иницијативу за његову смјену потписало је 35 посланика: ДПС, Бошњачка странка, УРА, Европски савез, представници Хрватске грађанске иницијативе, Демократске уније Албанаца, Албанског форума, Албанске алијансе и неколико независних посланика. Из Загреба се није остало на дискретном мрштењу. Хрватско Министарство вањских послова прогласило је Мандићево саучешће „неприхватљивим“, предсједник Сабора Гордан Јандроковић запријетио је да Црна Гора с таквим понашањем не може рачунати на хрватску подршку за ЕУ, а придружили су му се Сунчана Главак и Андро Крстуловић Опара.
Вук Бачановић: Димитријевић и Љакић – Крв Авељева не оптужује жртву
Све би то звучало величанствено када овдашње морално памћење не би трајало таман колико и сјећање хроничног алкохоличара на то како мјесечно пропије неколико стипендија властитог дјетета.
Па кренимо редом:
Хрватска ћудоредна двоналичност: када је генерал ХВО-а Слободан Праљак, управо након потврђивања правоснажне пресуде за ратне злочине, починио самоубиство у хашкој судници, Влада Републике Хрватске службено је изразила „најдубљу сућут“ његовој породици, а Андреј Пленковић објаснио да његов чин говори о „дубокој моралној неправди“ према осуђеној шесторици и хрватском народу. Мирка Норца, правоснажно осуђеног за злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима, министар одбране Дамир Крстичевић 2018. дочекао је на обиљежавању Медачког џепа ријечима: „Драго ми је да је данас са нама.“ А Дарио Кордић, осуђен на 25 година због злочина у средњој Босни, по изласку из затвора дочекан је уз сами врх ХДЗ-а БиХ, укључујући Драгана Човића и Борјану Кришто.
Бошњачка пресудологија: Расим Делић је умро као правоснажно осуђен човјек. То Бакиру Изетбеговићу није сметало да га 2019. описује као изузетно способног војника који је „бранио земљу и част нашег народа“, док га је федерални министар Салко Букваревић називао „великим човјеком“. И то није објавио тајни вехабијски билтен из подрума у Маочи, него службена страница Федералног министарства.
Сакиб Махмуљин је још бољи примјер. Суд БиХ га је правоснажно осудио на осам година затвора за ратне злочине повезане са злочинима одреда Ел Муџахид. СДА је одмах пресуду прогласила неправедном и јавно бранила Махмуљина. А у априлу 2026. његов лик завршио је на плакату за обиљежавање Дана Армије РБиХ у Тузли, уз догађај који су организовали БКЦ Тузланског кантона, Меџлис Исламске заједнице и Мрежа младих. Тужилаштво БиХ је због тога чак формирало предмет.
Косово: Сулејман Селими је након одслужења затворске казне за ратне злочине постављен за политичког савјетника премијера Рамуша Харадинаја. Хашим Тачи га је називао „живим херојем“. Рустем Мустафа Реми, правоснажно осуђен за ратне злочине над цивилима, од предсједника Тачија добио је Јубиларну предсједничку медаљу за допринос „слободи и независности“, а затим и мјесто предсједничког савјетника. Када је умро Харадин Бала, човјек којем је Хашки трибунал правоснажно потврдио 13 година затвора за мучење, окрутно поступање и убиство, Скупштина Косова одала му је почаст минутом шутње.
Ту заправо долазимо до важнијег проблема од самих политичких изјава. Злочинац у постјугословенским колонизованим друштвима ријетко остаје само човјек са именом, презименом, пресудом или барем довољним бројем историјских докумената који га као таквог са сигурношћу класификују. Чим припадне „нашем“ оснивачком миту, заједница почиње преуређивати његову биографију као породични албум из којег избацујемо бивше супружнике којих се не желимо сјећати: ово ћемо изрезати, ово затамнити, овдје ћемо ставити заставу, а преко гомиле лешева једну лијепо срочену фразу о „одбрани народа“.
Суд историјске науке остаје негдје на посљедњој страници, ситним словима, док фотографија хероја иде у оквир. Код туђег „великана“ се поступак одвија обрнуто: брише се све осим злочина. Тако настају два паралелна човјека, наш трагични бранилац којег „треба разумјети у контексту“ и њихов монструм којем историјски контекст представља искључиво покушај релативизације.
Вук Бачановић: Најстрашнија и најтрагичнија личност српског Двадесетог вијека
Сарајевски глумац, доброћудни див, Феђа Штукан је зато погодио у само средиште ствари када је написао да, док не „ископамо своје злочинце и сахранимо их на неко мјесто срама“, немамо много права да се чудимо другима нити да им солимо памет. Његова формулација је понешто груба, али управо зато изненађујуће прецизна: овдје се мртви не сахрањују само у земљу него у колективно идентитетско значење, штовише као темељи идентитета. И онда се чудимо што из таквих гробаља сваких неколико година ниче једна те иста политика.
Зато је цијела ова представа са цивилизацијским лекцијама толико комична. Загреб, Сарајево и Приштина имају пуно право да приговарају Мандићу. Под условом да не мисле да им је ексклузивно додијељена привилегија амнезије.
А захтјев да се предсједник Скупштине смјењује због једне политички лоше процјењене изјаве саучешћа већ улази у зону институционалног театра апсурда, оном истом у којем пуном паром, када је у питању хајка на Мандића, учествује званични Београд који је и (полу)организовао националистички спектакл Младићеве сахране.
Но оставимо сада београдске прилике за другу анализу.
Нема озбиљног суочавања с прошлошћу у систему у којем је „мој“ правоснажно осуђени ратни злочинац сложена историјска личност, човјек свога времена, пријатељ, генерал, бранилац и симбол отпора, док је „твој“ непосредна пријетња Европи, демократији, људским правима и (не)законитом депоновању канцерогеног отпада у Лици.
Ако ћемо, дакле, раскрстити с деведесетима, одлично. Само да то не радимо као у Надреалистима, гдје сметљари с обје стране сарајевског зида уредно чисте свој крај тако што властито смеће пребацују преко зида комшији.
