Piše: Aleksa Đilas
Pre nego što će skočiti pod voz, Ana Karenjina i protiv svoje volje gleda i sluša ljude oko sebe. Nakazni su, životinjskih lica, rugobe, glasovi su im neprirodni i govore gadosti i gluposti, prljavi su i odvratni, mrze jedni druge. Ana ovim rečima nenamerno izražava svoje teško duševno stanje, a tek delimično prikazuje ljude kakvi stvarno jesu. Za nju je čitav svet potpuno i nepromenjivo zao a svako postojanje patnja. Ana ne zna kako da uništi taj ukleti kosmos osim ubijajući sebe.
Sedamdesetih godina devetnaestog veka, kada je Tolstoj pisao i u delovima objavljivao „Anu Karenjinu“, Rusija je munjevito gradila pruge. Bile su važan deo velikih reformi koje je sprovodio car Aleksandar II. Ekonomski život se ubrzavao, industrija rasla, banke davale velike kredite i osnivala se akcionarska društva. Rusija je od feudalne i poljoprivredne zemlje postajala kapitalistička, industrijska.
Tolstoj je pozdravio oslobođenje seljaka, ali je bio veoma sumnjičav prema modernizaciji. Eksploatacija i ugnjetavanje nisu prestajali, a dublja moralna i društvena pitanja kao da su postajala sve teža.
Aleksa Đilas: Žamor letnjih jezika – Plaže Sredozemlja, svetski mir i čime zameniti engleski
Nije preterano reći da su vozovi za Tolstoja simbol modernog zla i jedno od njegovih otelotvorenja. Njihova brzina je suprotna ljudskoj prirodi, oni uništavaju seljačku, tradicionalnu Rusiju, napredak koji donose je veštački, zapadnjački i koristi prvenstveno malom broju bogatih i moćnih. Zato u Tolstojevim delima vozovi i železničke stanice najavljuju tragedije, navode na mračne razgovore i ispovesti, u njima vreba smrt.
Smrt Tolstoja
Sudbina kao da je htela da se našali s Tolstojem i zlobno potvrdi njegove turobne slutnje i strahove u vezi sa železnicama. Sa 82 godine, u sukobu sa suprugom i obuzet fantazijama o monaškom životu, pobegao je sa svog imanja Jasna Poljana – krenuo je vozom, u njemu dobio zapaljenje pluća i umro na železničkoj stanici Astapovo.
Dostojevski je bio više slavenofil i antizapadnjak od Tolstoja, i njegovo nepoverenje prema vozovima bilo je veliko. Kritike su mu u istom duhu kao Tolstojeve – vozovi su izraz zapadnog materijalizma, ubrzavaju život, ali ga čine ispraznim itd.
Dostojevski je tvrdio i da vozovi ne zbližavaju narode. Istorija će pokazati da je bio i veoma u pravu i veoma u krivu. Sve više putovanja, trgovine, kulturne razmene, pomoći će evropskim narodima da se povežu i da upoznaju jedni druge. Često će učiti jedni od drugih, sprijateljiti se. Ali nisu bili retki prezir i mržnja.
U zemljama sa nacionalno mešovitim stanovništvom, razviće se veliko suparništvo i nadmetanje među narodima oko jezika koji treba da bude korišćen na železnici. Recimo, u Austrougarskoj, na pruzi od Budimpešte do Rijeke, koja je puštena u promet 1873, mađarski je bio službeni jezik, ali su korišćeni i nemački i italijanski. No, polovina pruge je prolazila kroz krajeve u kojima su živeli Hrvati, a hrvatski uopšte nije upotrebljavan. I Mađari i Nemci i Italijani su tražili više, a najnezadovoljniji su bili Hrvati.
Najtragičnije, vozovi su bili ključni u evropskim ratovima. Prenosili su na front trupe, oružje, municiju. A sa fronta – mrtve i ranjene. Svojom delotvornošću i brzinom doprineće da u ratovima bude još više žrtava, da budu sve krvaviji. Srednjoevropske sile Nemačka i Austrougarska posebno su vodile računa da im pruge omogućuju rat na dva fronta, odnosno da mogu brzo da prebacuju vojsku sa zapada na istok i obratno.
No, mada su činili ratove strašnijim, vozovi nisu dovodili do njih već su bili samo jedno od sredstava koje je koristio ratoborni nacionalizam. Sâm Dostojevski je verovao u globalnu misiju ruskog naroda i zalagao se za jačanje i širenje Ruskog carstva. Zato je podržavao železničke projekte koji su doprinosili ruskoj vojnoj moći. Radi patriotskog cilja s kojim se poistovetio, nadvladao je duboku nelagodu koju je u njemu izazvala nastupajuća modernost.
Pašić je bio protiv pruge
Nije bio ni lak ni kratak put do izgradnje prve moderne pruge u Srbiji. Austrougarska i druge velike sile gradile su zajedno sa Osmanskim carstvom prugu od Beča do Konstantinopolja i vršile pritisak na Srbiju da izgradi krak od Beograda do Niša. Davale su kredite i tehničku pomoć.
Međutim, u beogradskoj skupštini, Nikola Pašić i Narodna radikalna stranka protivili su se: pruga mnogo košta i koristiće samo vladajućem sloju, koji je već uzeo za sebe deo novca od kredita, povećaće uticaj pokvarenog Zapada i doneti kapitalizam i korupciju, „vatrena zmija“ će olakšati vojne invazije, Srbija će postati kolonija velikih sila i istrebljivaće nas kao američke Indijance, dim od lokomotive je otrovan, a buka i brzina izludeće ljude i životinje, biće uništena trgovina volovskim kolima, nestaće tradicionalno srpsko selo itd.
Najveće prepreke modernosti
S jedne strane, bila je ovo mešavina velikog neznanja, primitivnog konzervativizma i seljačke demagogije; s druge, radilo se o opravdanim strahovima i o razumnim primedbama. Slično se mislilo i govorilo i u mnogim drugim zemljama Evrope i sveta, kako o razvoju železnica tako i o drugim vidovima modernizacije. Nigde velike promene nisu lako prihvatane.
Pruga će biti puštena u redovni saobraćaj 1884. i njom će uskoro prolaziti i čuveni Orijent ekspres. Kretao je iz Pariza i nazivan „munjeviti voz“. Prosečna brzina mu je zapravo bila oko 50 kilometara na čas, a kroz Srbiju oko 30. Ali za svoje vreme jeste bio čudo od brzine, a za sva vremena je čudo od luksuza – u kabinama mahagoni i kristal, somot i svila, posluga u livrejama i jela u srebrnim zdelama i porcelanu. I svugde u Srbiji će „pokretna palata“ biti oduševljeno pozdravljana. Kao da je i najsiromašnijima bio drag ovaj gost iz velikog sveta.
I u naše vreme, izgradnja brze pruge Beograd‒Novi Sad, a onda dalje ka Budimpešti, nailazi na kritike. Uglavnom u vezi sa cenama gradnje i kreditima, kineskim uticajem, kvalitetom rada i bezbednošću. Niko nije dovodio u pitanje korisnost pruge i potrebu povezivanja sa Mađarskom, a preko nje sa Evropom. Gotovo da nema ni traga od patrijarhalne antizapadne retorike kakva je onomad bila Pašićevih radikala u njihovim žestokim polemikama sa vladama kralja Milana. Srbija je prihvatila modernost.
Ili možda ipak nije sasvim? A nije ni Hrvatska. Da, optužujem i jednu i drugu! Zašto nema putničkog voza između Beograda i Zagreba!? Loše stanje pruge, nerentabilnost, administrativne teškoće – ipak su to samo izgovori. Pravi razlog je nemanje političke volje. A nje nema zbog neprevaziđenih nacionalističkih sporova, zbog zlopamćenja i netrpeljivosti – tih najvećih prepreka modernosti.
Izvor: NIN, br. 3948, 27.8.2026, str. 32-33.
