Пише: Ђорђе Бајић
Данско-америчка копродукција Њен приватни пакао један је од оних филмова који од гледаоца траже потпуно препуштање. Ако очекујете конвенционални трилер са јасном причом и смисленим објашњењима, дански аутор Николас Виндинг Рефн вам свакако неће пружити оно што желите. Ако, међутим, прихватите да је пред вама филмска фантазмагорија саткана од жанровских цитата и визуелних егзибиција, Њен приватни пакао постаје много занимљивији. Рефн снима филм за сладокусце и посвећенике, гледаоце који су већ „иницирани“ и нагледани, што свакако знатно сужава нишу, али и завређује наклон због храбрости.
БИОГРАФИЈА
Рефн је дебитовао средином деведесетих филмом из серијала Дилер (1996), након чега су следили наставци (2004, 2005) и још читав низ насилних крими прича из света данског подземља, у којима је сарађивао са Кимом Боднијом, Мадсом Микелсеном, Златком Бурићем и Славком Лабовићем. Од 2003. године (Страх X), Рефн снима на енглеском, а Возач (Drive, 2011), у коме глуми Рајан Гослинг, представља врхунац његове досадашње каријере. Након тога уследили су разочаравајући Само Бог прашта (2013), такође са Гослингом, и Неонски демон (2016), са Ел Фенинг у главној улози, па десетогодишња пауза када је реч о биоскопским филмовима, током које се Рефн посветио раду на серијама Превише стар да умре млад (2019) и Копенхагенски каубој (2023).
Рефн се у мрак биоскопских сала враћа остварењем Њен приватни пакао, које се тематски и мотивски наслања на Неонског демона. То је прича о Ел (глуми је Софи Тачер, млада америчка глумица у успону), девојци која се у дистопијском граду уроњеном у мистериозну маглу нађе на мети маскираног убице који је познат под надимком Кожар и који своје жртве убија дијамантским рукавицама. Паралелно, у неком другом времену и окружењу, амерички војник (Чарлс Мелтон) очајнички тражи своју несталу ћерку. Ипак, суштина филма није толико у ономе што се догађа колико у начину на који је то приказано – а тај начин је екстремно рефновски. Ту су неон, боје, мрак, стилизовано насиље и ликови који као да су изашли из неког заборављеног филмског сна.
ИТАЛИЈАНСКА ТРАДИЦИЈА
Највећа снага Њеног приватног пакла јесте управо његов визуелни и звучни хипнотизам. Рефн радије гради атмосферу него што развија заплет, па неонско светло, композиција кадра, покрет камере и музика Пина Донађа постају кључни за ово биоскопско искуство. Резултат више личи на надреални кошмар него на класичан хорор-трилер. Проблем је што иста та стратегија може да буде и његова највећа слабост: оно што једном гледаоцу делује хипнотично и примамљиво, другом ће изгледати као нешто развучено до границе издржљивости. Што пре схватимо да сценарио који потписују Рефн и Ести Ђордани нема намеру да нам пружи одговоре – тим боље. Због те одлуке филм на махове почиње да подсећа на анти-трилер и у томе лежи његова највећа провокација, али и највећи ризик. Логика сна присутна је од почетка, с тим што постаје све израженија како филм одмиче. Што се више ликови приближавају ономе што траже, свет у коме бивствују постаје све мање разумљив. Магла брише простор, али и границу између стварности, сећања и кошмара.
Одређено филмско знање пре гледања Њеног приватног пакла заиста је важно. Гледалац који познаје само савремени трилер и хорор готово извесно неће имати разумевања за Рефнове ризике. Кључ за читање филма јесте ђало, италијански поджанр насилних хорор-трилера који је процветао шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Рефн отворено призива Дарија Арђента, пре свега његове класике Суспирију и Тамно црвено, али и Марија Баву и његово ремек-дело Крв и црна чипка, али и СФ Планета вампира. Засићене боје, архитектура која престаје да буде рационалан простор, ликови који се појављују као приказе и насиље које прелази границу реализма припадају традицији овог поджанра. Али Рефн не реконструише ђало – он га деконструише и пребацује у сопствени визуелни језик.
Гледалац који добро познаје Арђента, Баву, али и Брајана де Палму и Дејвида Линча у знатно је бољој позицији, јер је Њен приватни пакао саткан од омажа пропуштених кроз Рефнов филтер. Зато је овде посебно важна Рефнова сарадња са Пином Донађом, композитором ветераном чији је рад неодвојиво повезан са Де Палмом (Кери, Обучена да убије, Пуцањ није брисан, Стриптиз смрти…), Дантеом (Урликање, Пирана) и Арђентом (Два зла ока, Траума, Волите ли Хичкока?). Његов ангажман није само питање хира или престижа: Рефн жели овог композитора из два разлога – због његовог талента, али и зато што том сарадњом додатно продубљује дијалог са претходницима који су му били надахнуће.
УЗОРИ
Де Палма је у новом Рефновом филму присутан и изван музике. Рефн користи његову опсесију воајеризмом, двоструким идентитетима и мелодраматским преувеличавањем. Међутим, тамо где Де Палма гради прецизан заплет и расплет, Рефн је много више заинтересован за атмосферу и нејасност. Ту онда долазимо у домен Дејвида Линча, јер је Њен приватни пакао један од оних филмова у којима није увек јасно да ли гледамо нешто што се „заиста догађа“ или је то сећање, кошмар или, можда, алегорија. Насиље се појављује изненада, али не мора нужно имати функцију коју очекујемо од жанровског филма.
Све је ту толико артифицијелно да је права напетост немогућа. Ту се може пронаћи и траг Кенета Ангера – спој сексуалности, насиља и високо стилизоване слике. Рефн је одувек био фасциниран границом између експлоатације и уметности, а овде ту границу додатно замагљује. Занимљива је и јапанска компонента. Лик америчког редова Кеја (скраћено К. – као алузија на Процес Франца Кафке), којег игра Чарлс Мелтон, функционише као својеврсни излет у свет филмова о јакузама шездесетих година.
УДЕО ГЛУМЕ
У таквом филмском свету глумци немају много простора за традиционалну психолошку карактеризацију. Софи Тачер и Чарлс Мелтон морају да играју телом, погледом, држањем и присуством. Дијалог је често сведен на минимум или нема превише смисла, па њихова лица, костими и начин на који се крећу кроз стилизоване просторе постају део драматургије. То је посебно занимљиво у случају Мелтона, чији лик делује као да је изашао из неког старог јапанског криминалистичког филма, док Тачер своју јунакињу претвара у хероину футуристичке мрачне бајке. Важну улогу игра и Хавана Роуз Лу, коју смо недавно гледали у одличном Тону злочина (Тунер), а чији потенцијал овде није до краја искоришћен, као и Дугреј Скот и Дијего Калва, чије су епизоде занимљиве, мада незаокружене. Млада норвешко-америчка глумица Кристин Фросет добро је искористила простор у улози „нове девојке“ Хантер, која је, заправо, верзија Џеси из Неонског демона.
Због свега наведеног, Њен приватни пакао већ сада има потенцијал за култни статус, а та тврдња се савршено уклапа и у његову фестивалску судбину. Филм је у Кану изазвао снажне реакције, укључујући и вишеминутне овације, али је било и доста гледалаца који су напустили салу током пројекције. Ово није филм који покушава да пронађе средину између уметничког експеримента и жанровског задовољства. Он бира екстрем. Једни ће у дугим кадровима, тишинама и понављањима пронаћи нешто примамљиво и хипнотичко. Други ће у истом видети празнину коју попуњава магла. Једни ће рећи да Рефн ствара атмосферу, други да атмосфером прикрива недостатак радње. Парадокс је у томе што су обе реакције потпуно легитимне и суштински тачне – једна не искључује другу.
Извор: Време
