Приредио: Милош Дашић
Шта добијете када спојите култни југословенски аутомобил, Америку и двојицу аутора који су се упознали свега два месеца пре него што су сели у исти Југо? Филм „Југо иде у Америку“, документарни road movie Филипа Грујића и Алексе Борковића, који од 3. септембра стиже у домаће биоскопе.
Њих двојица, са још пар пријатеља, су током 50 дана прешли више од 10.000 километара, од Њујорка до Лос Анђелеса, кроз више од 20 америчких савезних држава. На путу их је, очекивано, највише изненађивао и највише проблема задавао управо Југо. Кварови су им мењали руту, планове и темпо путовања, а оно што је требало да буде авантура прерасло је у причу о пријатељству, Америци, Југославији, носталгији и томе ко заправо одлучује шта је „добро“, а шта „најгоре“.
„Југо иде у Америку“ има више од 80 сати снимљеног материјала до филма је дошло тек после дугог процеса монтаже. Како су сами говорили, филм су практично правили изнова, све док нису пронашли његов коначни облик.
Занимљиво је и да се на екрану види двојац који делује као да се познаје годинама, иако су се Филип и Алекса упознали тек два месеца пре пута. Филип Грујић је писац, док је Алекса Борковић директор фотографије, а управо је њихова различита ауторска перспектива постала један од важних елемената филма.
Са њима смо разговарали о томе како је изгледала припрема за пут који готово да није могао да се испланира, шта су све доживели током 50 дана у Југу, како је од 80 сати материјала настао филм, како су стигли до култног америчког документаристе Џона Вилсона који је написао рецензију за њихов филм и како се пријатељство гради када са неким проводите готово сваки дан на путу.
За почетак, овај филм већ неко време путује по фестивалима, има свој живот, људи га гледају широм света. Шта сте ви ново научили о свом филму након комуникације са људима који су га гледали?
Алекса Борковић: Ево, данас сам схватио да неке особе тај филм виде искључиво као нашу јако добру авантуру која је топла и занимљива. Осећају да много више информација о самом процесу извоза могу да пронађу на Гуглу за пет минута, али им је јако драго што путују са нама, што смо се некако добро осећали и забавили током тог пута, а онда им дали филм о томе.
Филип Грујић: Јесте, али ја сам кроз пројекције које смо имали у Копенхагену, а сада и кроз ову регионалну турнеју – Хрватску, целу Босну, Црну Гору, Косово, Србију, Словенију, Македонију – схватио колико је занимљиво да иста места изазивају исту врсту топлине кад год се појаве у филму. Где год да смо, не само у бившој Југославији, него, чини ми се, чак и у Данској, на премијери, реакција је иста.
Мени је посебно занимљиво колико заправо један такав аутомобил може да буде повезан са одрастањем или животима старијих људи, али чак и са генерацијама које га никада нису возиле. Имали смо распродате пројекције са тинејџерима, што је била најлуђа пројекција, где су људи рођени 2005, 2006, 2007. или 2008. године. Они се стварно никада нису ни возили у Југу, али им нешто значи аутомобил који је произведен пре 45 година.
Не знам да ли им значи на нивоу: „Били смо велика земља која је произвела аутомобил“, или им помаже да боље разумеју старијег брата, ујака, стрица или тату. Можда им је смешно јер је једноставно апсурдно и другачије од свега што постоји данас. Али мени је можда најлепше то што је хумор апсолутно, у тачку, исти у свим земљама бивше Југославије до сада.
Ово јесте филм о Америци, али колико и о Америци, толико је и о Југославији. Па ајде прво тога да се дотакнемо. Шта вас је привукло да причате о Југославији? Поготово што понекад делује да сваки пут када се помене Југо у филму, као да се мисли на Југославију.
Филип Грујић: То што кажеш је и данас тако. У Швајцарској, односно у германским земљама, Југо је тренутно пежоративан термин. За особу са ових простора. У Бечу је исто тако.
Постоји чак и једна шала која повезује Југо са марком хефталица. Југо је и даље пежоративан термин за нераднике, дивљаке, варваре, грубе и гласне људе, за људе који ће да ти помуте систем и украду девојку.
Али јако је занимљиво што би се неки наши људи кроз све те речи заправо похвалили.
Филип Грујић: Управо зато кажем да је то двосмерно, односно двоструко. Ми смо ту причу и почели од тога. Ако си рођен деведесетих у Србији, односно тадашњој Југославији, па СРЈ, навикао си од детињства на редове на пасошким контролама, на законске регулативе према Европској унији или према земљама у које идеш, на то да ти за нешто треба виза, а за нешто не треба.
Одрастали смо уз ту титулу „најгори“. Једноставно, дођеш и треба да се правдаш за све. Дођеш и треба да се извињаваш за нешто што се догодило пре него што си се уопште родио.
Та титула те временом умори. Мислим да код људи изазове неку врсту беса и револта. Онда заиста можеш да постанеш „најгори“ у неком тренутку, јер хоћеш да докажеш: „Ко год каже да сам ја најгори, нека се спреми за аперкат у главу.“
То је, у суштини, и Југо. Југо је социјалистички аутомобил који је требало да буде добар извоз у Регановој капиталистичкој Америци, у земљи чији је социјализам био непријатељ. То је par excellence апсурд. Већ сама помисао да тако нешто може да буде јесте апсурдна.
Али наш контекст, Југо за нас деведесетих, сасвим је нешто друго. И начин на који себе перципирамо након деведесетих и ратова сасвим је друга ствар.
А Америка – како сте на њу гледали пре него што сте први пут отишли? Постоји доста европских аутора који су правили своје филмове загледани у Америку, Вендерс са „Париз, Тексас“, Фон Трир са „Догвилом“, чак и Кустурица са „Arizona Dream“. Колико сте ви имали циљ да направите ту европску загледаност у Америку и да је испоштујете?
Алекса Борковић: Мислим да не можеш да побегнеш од свог искуства, од нечега што као клинац гледаш и што ти постаје једна од првих слика. Не једина слика филма, али доста доминантна. Америка је веома присутна у култури и не можеш од тога да побегнеш.
Толико дуг период бивања са тим сликама у филму свакако ти створи неку врсту очекивања да ћеш то и видети и снимити.
Када причамо о Америци као пејзажу, просто смо хтели да га забележимо. Када станеш испред тог пејзажа, не знаш да ли си у филму или стварном животу. Толико је велик и импресиван да је немогуће заобићи то и не третирати га као филм, као неку слику коју си раније видео.
Та боја глине, величина пејзажа – све је то просто импресивно.
А остатак Америке… Нисам био свестан колико тамо има сиромаштва и свега осталог када прођеш велике градове попут Њујорка и зађеш мало у руралну Америку. Наравно, и у Њујорку тога има. У Санта Фе-у смо пролазили улицама где људи стоје укопани, као скамењени у неким позама, и по пола сата се не померају.
Је л’ вас је то онда разочарало или сте то очекивали? Јер, без обзира на то што ми имамо своју слику Америке, она је ипак веома снажна.
Филип Грујић: Мене је то узбудило, стварно. У неку руку ме узбудило јер видиш нешто што није толико често приказано у филмовима, а јесте на друштвеним мрежама. Виђао сам такве ствари на Редиту и кроз рилове, али када то видиш уживо, другачије је.
Алекса Борковић: Мене није разочарало. Мени је било грозно.
Филип Грујић: Да ли си очекивао да ће ти бити грозно?
Алекса Борковић: Па, не знам. Сви ми имамо своју слику Америке. И једну и другу, знаш, буквално то је то, јер знаш да ћеш то видети.
Филип Грујић: Јасно. Али опет, мислим да је било слично као са пејзажима. Нисам веровао у то док нисам видео. Требало ми је да видим на ком је то нивоу.
Када кажем „узбудљиво“, не мислим да ми је узбудљиво на начин да сам срећан што видим да су људи сиромашни. Постоји нека врста јачих емоција у том тренутку када то видиш. То узбуђење може да буде и грозота, можеш да будеш негативно узбуђен, да те нешто узнемири или да се запиташ: „Човече, је л’ могуће да се ово догађа?“
Нешто је ван онога на шта ти је мозак навикао. Слушаш о томе, као што слушаш о било чему другом, али ниси заиста навикао да то видиш.
Искрено, ми овде не виђамо такве слике. То није нешто што је наша свакодневица. Другачије је, стварно је другачије. И сиромаштво се другачије огледа – америчко и балканско сиромаштво.
Гледајући филм, Филипе, чини ми се да се твоје расположење мења током филма, да почињеш срећан, а да завршаваш другачије, готово љут. Зашто?
Филип Грујић: Мислим да има и тога што ти крећеш у ту авантуру отвореног срца. Узбуђење поводом авантуре је некако чешће и јаче од саме авантуре, као што је и замишљање среће јаче од саме среће.
Али постоји ту и друга ствар. Док смо заиста снимали ту авантуру, били смо пресрећни. Били смо уморни и пролазили кроз разне ситуације, али били смо стварно срећни. Макар сам ја био срећан. Чак и када нисам био срећан, сада се сећам те среће јаче него нечег другог.
Али онда у монтажи схватиш зашто је нешто постало најгоре, зашто се нешто променило, и схватиш контекст у којем се догодио одређени заокрет. Мислим да ти то не дозвољава да завршиш само на оптимистичној ноти: „Е, тралала, баш је сплет околности и природним случајем.“
Није. Једноставно, све се догодило неким неприродним случајем, неком врстом игре моћи, неком врстом пласирања наратива. Вероватно одатле долази тај осећај.
А друга ствар је што ја стварно не волим крајеве, с обзиром на то да се још нисам помирио са својом смртношћу. Сваки крај, сваки растанак потенцијално подсећа на неку непоновљивост, на неко непостојање.
Тако да мислим да је вероватно повезаност те две ствари у томе што сам ја на почетку мислио да се ово никада неће завршити, а да сам пред крај осећао да је тај крај неизбежан.
А јесте ли нашли оно што сте тражили? Пошто јунаци у роуд трип филмовима углавном на почетку крену да пронађу нешто – да ли на крају заиста пронађу то што су тражили?
Алекса Борковић: Не знам. Мислим да је овај роуд трип само роуд трип, у смислу путовања. Оно што чекаш заправо не долази, него је лепота у том чекању.
Као што каже У2: „Still haven’t found what I’m looking for.“ (смех). Да наставимо, одакле Џон Вилсон на постеру, који је дао свој коментар? Како сте га нашли, односно, како је дошло до тога?
Алекса Борковић: Ја сам био на неком афтеру у Копенхагену, на ЦПХ ДОX-у, у једној кафани, око четири ујутру. Џон Вилсон ми је пришао и рекао: „I like people with extreme features like your height.“ Тако смо ушли у разговор.
Причали смо о ракији, разним глупостима и постерима које смо виђали по Копенхагену. Разменили смо контакт, ја сам му касније послао филм, он га је погледао и послао нам блурб.
Филип Грујић: Знали смо његов рад и пре тога, гледали смо „How To with John Wilson“ и док смо снимали филм. Зато нам је било потпуно сулудо и сјајно што је на крају баш он написао блурб за наш филм.
Јесу ли људи које сте снимали већ гледали филм?
Филип Грујић: Не још. Неки људи који су одавде, а дошли су на премијеру у Америци, јесу га видели, као и део екипе из дијаспоре. Осталима нисмо слали филм из једног простог разлога – желимо да га виде у биоскопу.
Да, јер другачије ћеш га доживети. Они нам стално траже филм и желе да га виде, што је потпуно логично, али ми стварно желимо да им први сусрет са филмом буде у биоскопу.
Другачије ћеш га доживети. Они сада мисле да им ми не чинимо услугу, а заправо им је чинимо. Када буду гледали филм међу људима, видеће како се публика смеје њиховим причама, како им је драго да их виде и колико их воле на екрану, попут Алена, Хасана или Ника.
Тек међу људима ће схватити да су заправо хероји филма. Овако то неће разумети.
А ту су и тројица бизнисмена који су помогли увоз Југа 80-их. Мени се чини да се у њиховим причама крије неки потпуно други филм. Они су ми били као нека епизода „Мућки“, као тројица Дел Бојева који покушавају да један другом увале нешто и имао сам осећај да свако прича своју причу.
Филип Грујић: Али јесу три различите перспективе, заиста. Они су потпуно различити људи. Тони Симинера је човек коме видиш да је стало до аутомобила. Јесте ушао у то и из бизниса, али и из жеље да тај неки задатак заиста реши и да направи да Југо буде, по америчким стандардима, добар за америчко тржиште.
Алекса Борковић: Малколм Бриклин је онај серијски бизнисмен коме једноставно ништа није битно. Као што нам је рекао када смо га питали да ли би хтео да оде на Југо: „I don’t give a shit.“
Филип Грујић: А Миро Кеферт је тотално луда трећа особа.
Он је Словак и први је увезао три Југа, али није имао капацитет да их прода. Онда је, на неки чудан начин, продао права. Малколм је сазнао да овај има права, па му је продао права на та три Југа, јер је овај у том тренутку имао права за Калифорнију.
Има и ту чувену причу да је дошао на сајам 1984. године у Лос Анђелесу са три Југа – плавим, белим и црвеним, као заставом Југославије, али и Америке, пошто имамо исте боје. И онда је ангажовао младе девојке да буду „Jugo girls“, које су промовисале аутомобил и делиле летке.
Алекса Борковић: Али девојке од 16, 17 година.
Кад се музика стварала из љубави: „YU100 – најбоље ЕП плоче“ рок новинара Душка Антонића
Филип Грујић: Тако је. Мислим, све је то врло дискутабилно и ту се крио један други филм, али он би захтевао другачије третирање свих тих разговора.
Филм сада улази у биоскопе. Како очекујете да ће функционисати, имајући у виду да је, колико год био забаван и занимљив, ипак документарац?
Филип Грујић: Југо је сам по себи већ нека врста рекламе. Америка је такође нека врста рекламе. Али, од 3. септембра се надам да ће људи доћи и дати шансу нечему што нема главног глумца који је познат, а заправо га има – то је Југо. Главни глумац са свим својим манама и ранама.
Шта није стало у филм? Кажете да имате чак 80 сати материјала.
Филип Грујић: Има ситуација када је Алекса хтео да попије млеко усред гета у Детроиту. Пре тога смо нашли метак на улици, неко је буквално нешто тамо спалио, и онда смо отишли да он купи млеко у „Liquor Store-у“ на ћошку, који је у том тренутку био препун, да кажемо, банди. Ми смо стајали са Југом испред, он је унутра куповао млеко и чекали смо га.
Онда видиш да екипи са улице у неком тренутку, да ни њима није јасно шта ми то возимо. Није им јасно ни у чему се ми то крећемо. Као да имају неку врсту чак и респекта према нама, јер виде да смо помало другачији од свега што познају. Прилазе као некој дивљој животињи, полако иду и гледају. Ми седимо уплашени и гледамо у њих.
И онда, када су видели њега како излази са литром млека у руци из „Liquor Store-a“, са своја два метра, кренули су и напустили нас. „Заје*и ове лудаке. Возе Југа, пију млеко.“
Тако да, Југо је, можемо да кажемо, заиста нас штитио од било какве крађе. Људи су се сећали Југа, посебно они који су били сиромашни и који су га возили, јер је то некада било једино што је њихова породица могла да приушти. Имали су неку врсту поштовања према том аутомобилу, а ако не поштовања, онда неку врсту страха, јер су размишљали: ко су људи који се крећу у овоме?
Тако да је Југо имао тај street cred који нас је спречавао од неких потенцијално непријатних ситуација, односно све их претварао у пријатне. Ето, можемо тако да кажемо.
Је л’ имате даље неке планове у животу? Је л’ типа да не радите ништа више никада? Сами, заједно, како год?
Алекса Борковић: Па имамо идеју. У истраживачком смо процесу за један нови филм, за који још не знамо да ли ће бити играни или документарни. Вероватно играни, иде сад ка томе. Али проблем је што не постоје конкурси у Србији ни за шта, па ни, мислим, ни за шта у сфери културе, па ни за филм. И онда је то један од лимитирајућих фактора, јер ти, у принципу, не можеш да идеш ни на копродукције без свог фонда. Не можеш да се пријавиш на ХАВЦ без да си добио претходно ФЦС. Тако да, не знам, док се то не промени, питање је да ли ћемо овде моћи да снимимо ишта. Можда негде преко, ко зна, видећемо.
Ја имам и филм који ми излази следеће године, али као директор фотографије, пошто сам ја директор фотографије на том филму.
Филип Грујић: Ја пишем нови роман, тако да се надам да ћу у наредних годину дана коначно и то…
За крај, последње питање би било: кад би изашла два тима на терен – Југоносталгија против америчког сна – каква би то утакмице била? Ко би победио?
Филип Грујић: Нисам сад сигуран, али мислим свакако да би се завршило поразом обе екипе. Или неки тежак 0:0. Ја у суштини имам проблем, не са Југом, него са носталгијом. И немам проблем са сном, већ са америчким.
Мислим да је Југославија имала добре ствари на којима би могле да се граде неке будуће идеје. Значи, ја не мислим да је проблем Југославије била идеја како је почела и како је била грађена – да постоји бесплатно школовање, бесплатно здравство, да имаш могућност да немаш превише, али немаш ни премало. Ја искрено мислим да је то једна сасвим пријатна и јака идеја.
Тако да, ја имам проблем са носталгијом која чини ствари учмалим, која није покретачка ако је само носталгија. Ту је мој проблем са том кованицом.
Али била би то тешка утакмица. Један Стоук–Норич уторком увече. По киши.
Извор: Данас
