Пише: Др. Радослав Т. Станишић
Базиран на контроверзном роману Јержија Анџејевског, Вајдин филм прати радњу последњег дана Другог свјетског рата. Непријатељ се предао, али побједници нису баш сигурни шта су добили? Комунисти и националисти већ слуте да се њихов крхки савез, склопљен у рату, полако распада. У првој сцени филма Пепео и дијамант, Мачек и његов компанјон на пропланку одмарају као да су дошли на пикник у дворишту цркве. Дјевојчица на затворена врата цркве, поред мале иконе Богородице ставља букет цвијећа.
Крај је рата и све дјелује опуштено на варљивом прољећном сунцу. Али, ту мирноћу и привидну опуштеност прекида долазак војног џипа и ватрени немилосрдни обрачун. Мачек муњевитом брзином, као прекаљени борац, без размишљања и рекло би се без трунке савјести на тим вратима упуцава једаног од њих.
Вајдин филм је сав прожет трагичним осјећањем времена и жељом да се коначно изврши суочење са стварношћу. Банкет у хотелу је мјесто гдје су се окупили и револуционари и контра-револуционари, а секретар Шћука је Мачекова мета. Мачек – болан симбол ратом уништене младости, припадник једне од тих група, на изглед немилосрдни убица, одједном схвата да свако даље обрачунавање губи смисао и зато одбија да изврши атентат на партијског функционера.
Вајдине камере хватају осјећања изгубљености и увјерење да ова побједа не доноси будућност. То је пораз, али не онај политички и идеолошки већ његов интимни. Зато се овај млади човјек осјећа превареним. Младост му је заустављена. Ипак пристаје да изврши атентат на Шћуку, али само да би докрајчио и своју личну трагедију.
И зато редитељ чини велики стваралачки напор док у самом Мачеку његову сопствену смрт не претвори у живот пун искрености и чежње за људском топлином.
Сцена у хотелу поводом прославе оних који су добили рат Мачек пред конобарицом изводи плес са чашама не желећи да испија ракију из хотелских чаша, вади своју отучену, лимену чашу, као оне из ратних времена и из ње пије. Успијева да на први поглед шармира конобарицу Кристину — (Ева Криановска) иако је у хотелу дошао потпуно другим поводом. Ту овај младић на прави , конкрертни начин открива свој млади али и изгубљени живот.
Мачек тако доживљава једну од најдраматичнијих љубави у савременом филму, као да је прва и последња, и више — човјекова тежња да га бар та љубав надживи. Медутим, ово је прва мирна ноћ за коју он зна у цијелом свом животу одрасле особе и жели да открије могућности које живот пружа, заљубио се и угрозо своју мисију. Све губи своје рационалне границе па се у тој бескрајној тами јављају поетска свијетла фасцинантног дејства — наопачке нађено распеће у рушевинама цркве у коју се Мачек и дјевојка склањају, прекрасни бијели коњ у дворишту хотела гдје се младић спрема за атентат.
Када одстранимо пепео који се слаже на спаљене илузије и обезвријеђене идеале, схватамо колико је вријеме сурово и како уствари живимо у окриљу смрти. Вајда је увијек и у сваком тренутку на страни човјека и зато га и изједначава симболички са дијамантом, који може нестати, али се и наћи тамо гдје се најмање надамо. Мачек је инкарнација изгубљене младости.
Најлакше је за њега утврдити да је бандит, убица и контрареволуционар — али се треба и упитати да ли је он имао могућност избора.
Није случајно што у том ковитлацу безнађа налазимо и тренутке њежности између овог необичног антихероја, кога је Збигњев Цибулски испунио трагичним осјећањем живота и времена. Док Мачек те ноћи у хотелској соби чисти пиштољ на његово пријатно изненађењење у хотелску собу долази му Кристина. Напољу пада киша, друштво слави, он и Кристина у заносном плесу. Двоје заљубљених истрачавају по киши и одолазе у разрушену цркву. У овој дијалошкој сцени изузетно симболичко-инпресивној са великим Исусовим распећем наопако окренутим у средишту кадра, а двоје актера на ивици кадра Вајда је желио да акцентује управо ту њихову изопачену, изгубљну младост у рату, крви и убијању и поремећени систем вриједности. Мачек је у тој сцени признао Кристини да је она за њега парви дијамант.
И управо у овој сцени док га љубав ломи младић проживљава напад савјести и неку врсту кајања, одлучује да не извржи атентат, али само за кратко, јер га његов друг Андреј из покрета у неком запуштеном клозету наново наговара и убјеђује.
Сав тај амбијент Вајда доживљава као трауматизовану стварност и живот се чини неподношљивим, као тканија безнађа. Ово је филм револта који тражи част за људски живот.
У цијелом филму Вајда користи горњи дубоки ракурс, дајући исту тежину различитим ликовима и супротстављеним политичким странама. Али прави успјех је Вајдино откриће пољског глумца Збигњева Цибулског за улогу Мачека.
Иако носи наочаре Мачек шармантним наступом неодољиво подсјећа, физиономијом, понашањем, фрзуром , на “бунтовника без разлога”. Европски Џемс Дин. Збигњев Цибулски је ову улог одиграо бриљантно и на тај начин на себе скренуо велику пажњу не само европске кинематографије. Сјана црно-бијела фотографија, уравнотежена и прегледна, поставка камере, композиција кадра са дубинском оштрином са неколико планова унутар кадра, ријечју изузетна режија. Дијалошка сцена у којој Мачек на шанку пали чаше са ракијама које стоје у првом плану а у другом плану води дијалог са својим компаноњом о животним стварима и о њиховом контра-револуционарном дјелованју, све дјелује крајње реалистички, а опет конпновано умјетничком фотографијом. Мачек је био симбол генерације, која је гледала филм мимо политичких етикета. У опроштајној сцени Мачека и Кристине, она одлази а он гледа за њом из другог плана у кадар улази прелијепи бијели коњ, стаје поред њега.
Мачек га помилује и одлази низ тамну улицу без журбе, пратећи партијског секретара Шћуку, стаје испред и испаљује неколико хитаца у њега. Смртно погођени Шћука пада у наручје убице (!) да би овај у његовим очима видио и свој смирај. Мачек баца пиштољ и бјежи кроз околне рушевине, изненађења групица војника покушава да га заустави. Пуцају у њега, и у неком дрворишту са пуно бијелих чаршава гдје та бјелина представља биједу, Мачек наставља да бјежи поред разрушених зидина долази до сметлишта, а на небу јато гавранова злослутно чека своју прилику. Плес смрти, ропће болно, посрће кроз поље смртно рањен, сигурно је један од најјачих често цитираних филмских финала у историји филма. Језиво стење и грчи се у душевном и физичком болу, пун предсмртне срџбе. Вјероватно је сада када му се живот гаси увидио и своју кобну животну грешку и узалудност таквог начина живота. Младић се у болу увија као прут на вјетру, а около прашина, прљавштина, сметлиште, и на њему изгубљени дијамант.
Извор: РТЦГ
