Piše: Aleksandar Novačić
Dobro pamtim 9. septembar 1976. Bio sam u banci i čekao na šalteru kad se, neočekivano, sa zvučnika začuo ozbiljni glas spikera. Ništa nisam razumeo, ali mi je bilo jasno šta se desilo kada su svi oko mene počeli da brišu suze. Blagajnici su bili bledi i uplakani, na ulici su prolaznici stajali ispod zvučnika, promet je bio zaustavljen, a nekoliko vojnika je već imalo crne trake oko rukava.
Vest je objavljena 16 sati kasnije. Predsednik Mao je umro.
Teleprinter agencije Hsinhua otkucava zvanično saopštenje: Predsednik je umro uprkos naporima lekara. Proglašena je desetodnevna nacionalna žalost.
U dopisništvu mister Si, prevodilac, nije mogao da govori, ali sam u njegovim očima mogao da pročitam pitanje: šta će sada biti s njim? Šta će biti s Kinom?
Veliki vođa, ili kako su ga nazivali Veliki kormilar, umro je u 83. godini. Malo je ljudi u istoriji koji su svojim delovanjem toliko uticali na život stotina miliona ljudi.
Pred Maovim odrom
Zvuci Internacionale čuli su se iz svih delova Pekinga. Telo Mao Cedunga bilo je izloženo u hali Svekineskog nacionalnog kongresa, a neprekidne kolone radnika, vojnika, studenata i seljaka prolazile su nemo pored njegovog odra. Maršal Sju Šijua došao je u patikama od trske kakve su nosili u Dugom maršu. To je bio znak upozorenja, nismo znali kakvog. Ukočeno je stajao sa vojničkim pozdravom pred telom svog komandanta dok ga talas posetilaca nije izgurao. I stranci su pozvani da odaju počast. Prošao sam pored njegovog tela prekrivenog crvenom zastavom. Stotine venaca bilo je već poređano u susednoj prostoriji. Jedan je privukao posebnu pažnju. Maova udovica Đijang Ćing napisala je na traci: Velikom učitelju od njegovog učenika i druga po oružju.
Oproštaj je bio na trgu Tjenanmen. U 15 časova čitava Kina je stala. Sirene su odjekivale iz fabrika, brodova, automobila puna tri minuta. Milion ljudi je gledalo Maov portret na Tijenanmenu, a stotine miliona širom zemlje stajalo je oborene glave u pravcu Pekinga.
Nije se znalo gde će Mao biti sahranjen. Još uvek je važila odluka partijskog kongresa da svi rukovodioci treba da budu kremirani. Par meseci ranije pepeo maršala Ču Dea i premijera Ču Enlaja rasut je po kineskim planinama. Mao je bio nešto drugo. Objavljena je odluka CK da se na Tijenanmenu podigne mauzolej za Velikog učitelja. Maovo telo je tamo i danas, i ostaće još dugo. Niko ne pominje da bi ga trebalo premestiti. U Moskvi, na Crvenom trgu su sačuvali “dobrog Lenjina”, a izbacili “lošeg Staljina” iz mauzoleja. Ali Mao je bio istovremeno i Lenjin i Staljin kineske revolucije. Uklanjanje balsamovanog vođe bilo bi rušenje čitave konstrukcije. Kineska partija i država to ne može da dozvoli.
Crveno sunce revolucije
Mao je rođen u provinciji Hunan, u selu Šaošan gde se gotovo svi prezivaju Mao. Potiče iz dobrostojeće porodice. Život na selu u detinjstvu ostavio je pečat na njegovo ponašanje, izražavanje i razmišljanje. Čak su ga i njegovi telohranitelji kasnije zvali Lao Tu (stari seljak), a i on je jednom sam rekao: “Ja sam seljak, ja sam previše vulgaran. Sin sam seljaka i imam seljačke navike”. Njegov seljački rečnik dolazio je do izražaja čak i na plenumima CK. (“Drugovi, serite ili prdite, videćete, biće vam tada lakše”, završio je svoj čuveni govor u Lušanu, na sastanku pred 6000 najistaknutijih političara.)
Bilo je namernog igranja na seljačku kartu. Taj “seljak” je pisao odlične pesme u tradicionalnim kineskim poetskim stilovima, služio se kaligrafijom korektno, čitao kineska klasična dela i više proučavao Konfučija i Sun Cija nego Lenjina i Marksa. Uostalom, do “Kapitala” je došao prvi put kad je imao 25 godina: Mao se nikada nije mnogo bavio marksizmom.
Nije putovao po stranim zemljama, nije dolazio u dodir sa tuđim prilikama i idejama. Nije govorio nijedan strani jezik i prvi put je prešao kinesku granicu tek 1949. godine kako bi, kao predsednik, putovao u SSSR na sastanak sa Staljinom. Za njega je Kina bila i ostala – ceo svet. Mladi Mao je jedno vreme u Pekingu radio u biblioteci. Tu je upoznao profesora Čen Dusija i taj susret će odigrati prelomnu ulogu u Maovom životu. Čen je kasnije bio prvi generalni sekretar Komunističke partije Kine, a među dvanaest osnivača partije u julu 1921. nalazilo se i ime Mao Cedunga. U muzeju u Šangaju posetioci mogu da vide sto sa dvanaest šoljica čaja. Danas ta partija ima 100 miliona članova.
Njegov pravi uspon počinje u epizodi kineske revolucije poznatoj kao Dugi marš. Na čelu komunista, seljačke armije i simpatizera za godinu dana je prešao put dug 12.000 kilometara, do Jenana u provinciji Šansi.
Spilje u Jenanu u kojima su živeli narednih deceniju i više danas predstavljaju turističku atrakciju. Tamo, u jednoj zemunici, stvarani su temelji kineske verzije komunizma – maoizam.
Kako se rađao Maoizam
Maoizam nema mnogo dodirnih tačaka sa marksizmom. Kineski prevodioci “Kapitala” su imali problem da objasne pojam “proletarijata” jer u Kini takve klase nije bilo. Zato su Kinezi u svoju verziju uneli termin “klasa bez svojine”, koji se nije odnosilo samo na radnike, već i na seljake i druge slojeve društva. Umesto proletarijata, u maoizmu glavnu klasnu borbu vode seljačke mase. Kineska vizija komunizma dobila je time svoje korene i vlastitu pokretačku snagu.
Mao se nije zadržao samo na teoriji. On je revoluciju počeo podelom zemlje seljacima. Za svoje vojnike napisao je koračnicu koju su pevali prolazeći kroz sela. Koračnica ima neobičan naziv: “Tri glavna pravila za disciplinu i osam tačaka na koje treba obratiti pažnju”, a nju i danas pevaju kineski vojnici.
Vojničku disciplinu Mao je uneo i u partiju. Život u Jenanu je bio težak i surov, ali su ga se revolucionari, kasnije, sećali sa nostalgijom. Svi su jeli iz istog kazana i bili uglavnom jednaki.
Tu je Mao našao svoju treću ženu – Đijang Ćing. Bila je to mlada glumica iz Šangaja koja je, ne naročito uspešno, igrala u drugorazrednim filmovima. Đijang Ćing se jednog jutra pohvalila: podelila sam postelju sa predsednikom Maom. CK partije teško je pristao na to da se Mao ponovo oženi, a njegovoj novoj supruzi je zabranio da se bavi politikom narednih dvadeset godina.
Tokom više od deset godina Mao je samo jednom napustio Jenan i to kada je u avgustu 1945. godine na čelu komunističke delegacije otišao na pregovore sa Čang Kaj-Šekom. Bio je to susret starih poznanika. Jedno vreme, kada su komunisti i guomindangovci sarađivali, Mao je bio u vladi Čang Kaj-Šeka. Tada je postignut “mir na papiru”, a istorija je išla svojim tokom koji je poznat: Čang Kaj-Šek je započeo građanski rat protiv komunista, ali je teško poražen i sa preostalom vojskom, ministrima i drugim simpatizerima morao je da pobegne na Tajvan.
Prvog oktobra 1949. godine, na Tijenanmenu u Pekingu, Mao je proglasio osnivanje Narodne Republike Kine. “Kina je stala na noge”, poručio je on svojoj naciji i svetu. Posle velikog nereda pod nebeskim svodom, nastupilo je vreme zavođenja velikog reda.
Imao je 55 godina, bio je u dobroj snazi i zdravlju i nastanio se u Džunanhaju. Nije želeo da za rezidenciju izabere neku od imperatorskih palata u Zabranjenom gradu poput Lenjina koji je, posle revolucije, ušao u carski Kremlj. Mao je bio sujeveran: njegova noga ni kasnije nikada nije stupila u Zabranjeni grad. To je za imperatore, a on je samo seljak. Kažu i da nikada nije uzimao novac u ruku: imao je averziju prema bogatstvu. U svakodnevnom životu bio je skroman. Ali nije zaboravio da su mnogi seljaci u Kini posle pobune postajali imperatori.
U Džunanhaju Mao je uzeo vilu poetičnog imena: Hrizantemin miris. Naredio je da mu tu donesu gomilu njegovih knjiga među kojima su dominirala klasična kineska dela: Konfučijevi “Anali”, enciklopedije, istorija vladavine raznih dinastija, saveti za upravljanje državom, knjige poezije itd. Bilo je malo marksističke literature.
Kada je Mao proglasio Narodnu Republiku, Kina je imala svega 27 dolara nacionalnog dohotka po stanovniku, tačno polovinu od onog u Sovjetskom Savezu 1928. godine. Preko 90 odsto stanovništva živelo je na selu gde su radili na isti način kao njihovi preci pre hiljade godina. Na proizvodnju pirinča trošeno je više ljudskog rada nego za izgradnju Velikog zida. U zemlji je bilo svega 2.000 traktora. Trideset miliona ljudi živelo je u uslovima feudalnih odnosa, milion kao u robovlasničkom društvu, a 600.000 na nivou prvobitne zajednice.
Kineski revolucionarni preobražaj počeo je mirnije nego Oktobarski u Rusiji. Dva miliona guomindangovaca nastavilo je da rukovodi lokalnim poslovima i da prima platu. Nije bilo eksproprijacije privatnog kapitala i mnogi kapitalisti su nastavili da rade i pod komunistima. Vlast je maksimalnu pažnju posvetila borbi protiv kriminala, prostitucije, šverca, korišćenja opijuma, privilegija stranih firmi. Počele su akcije masovnog opismenjavanja, iskorenjivanja hroničnih bolesti, obezbeđivanja hrane za najsiromašnije slojeve… Sve je to narod prihvatio i podržavao. Bile su to godine kada je Mao uživao najveću moguću podršku.
Susreti sa Staljinom
Iako je deklarativno uzdizao SSSR i Staljina, Mao je imao loše mišljenje o svom velikom severnom susedu i na svojoj koži je osetio hegemonističku politiku. Moskva je i posle pobede u građanskom ratu održavala odnose sa vladom Čang Kaj-Šeka. Sovjetski ambasador je bio poslednji koji je poraženog Čanga ispratio na Tajvan i nije prisustvovao proglašenju republike u Pekingu.
Mao je deset dana vozom putovao do Staljina. Stigao je tamo na njegov rođendan. Bio je prehlađen i mrzovoljan. Putovao je vozom u kome nije bilo grejanja. Savetovali su ga da Staljinu odnese skroman poklon: neku korpu sa kineskim povrćem. Staljin ga nije dočekao na stanici, poslao je Molotova. Mao je osetio da nešto nije u redu. Ubrzo se uverio u to. Pokušaj da pregovara o zaključivanju novog ugovora o prijateljstvu i saradnji nije bio uspešan. Staljin se pravdao da je takav ugovor već potpisao sa Čang Kaj-Šekom i da bi se Amerikanci uznemirili ako bi se sada raskinuo jedan sporazum koji je i Zapad odobrio. Staljin je Mao Cedunga jedno vreme držao u dači pored Moskve potpuno izolovanog: nikakvih kontakata ni razgovora. “Samo spavam, jedem i serem”, požalio se Mao. Kada ga je Staljin pozvao na večeru, odbio je da jede prženu ribu. “Jedem samo živu ribu” – rekao je.
Maova poseta i susreti sa Staljinom još su više produbili jaz među njima. Morao je da pozove Džou Enlaija, premijera i ministra spoljnih poslova Kine da hitno dođe u Moskvu. Tek tada je Kini odobren kredit od trista miliona dolara i obezbeđen je dogovor da sovjetski stručnjaci pomognu u obnavljanju kineske privrede.
A onda je u neposrednom kineskom susedstvu izbio i vrući rat – korejski. Rat u Koreji trajao je tri godine i završen je primirjem i razdvajanjem snaga na 38. paraleli, baš tamo gde je i počeo sukob. Pobednika nije bilo. Poginulo je oko dva miliona Korejaca i oko pola miliona Kineza. U Koreji je poginuo njegov sin Anjing. Mao nije dozvolio da se njegovo telo prenese i sahrani u Kini – kao i drugi kineski vojnici, i Maov sin je sahranjen u zajedničkoj grobnici bez imena.
Na partijskom sastanku
Imao sam ekskluzivnu priliku da prisustvujem partijskom sastanku jedne ćelije KP Kine. Bilo je to pre posete predsednika Tita i Kinezi su izlazili maksimalno u susret jugoslovenskim dopisnicima.
Uz prevodioca gospodina Sija doveden sam u neku fabriku u Peking; nisu mi rekli ni ime fabrike ni gde se nalazi. U skromnoj prostoriji bilo je dvadesetak članova partije i ne znam ko je bio više iznenađen – oni što prvi put vide stranog dopisnika ili ja.
Sastanak je počeo kada su svi ustali i okrenuli se prema fotografiji Mao Cedunga i tri puta se duboko poklonili. Prevodilac mi je rekao da će sada početi prijem novih članova. Video sam da na drvenoj klupi sede tri radnika. Objašnjeno mi je da će drugovi govoriti o njima. Očekivao sam pohvale, ali umesto toga prevodilac mi je prenosio bujicu najrazličitijih optužbi i kritičkih zamerki. Zamerali su im da se ne zalažu dovoljno na poslu, jednom da kasni, drugom da ne prati svakog dana pisanje “Ženmin žibao” i slično. Ukratko, mislio sam da od prijema neće biti ništa. Ali, onda su ustali kandidati za partiju i još mnogo žešće, samokritički, govorili o svojim greškama. To je naišlo na odobravanje prisutnih. Kad je rešeno da se glasa, svi su digli ruku “za” i trojica radnika primljeni su u partiju uz čestitke i aplauze. Sastanak je završen kao i početak – klanjanjem pred slikom Mao Cedunga.
U kolima gospodin Si me je pitao da li mi je bilo interesantno. Odgovorio sam da jeste i, neoprezno, dodao kako se nadam da to nisu bili glumci iz lokalnog pozorišta.
Si je okrenuo glavu i do kraja vožnje više nije progovorio sa mnom.
Izvor: Vreme
