Пише: Александар Новачић
Добро памтим 9. септембар 1976. Био сам у банци и чекао на шалтеру кад се, неочекивано, са звучника зачуо озбиљни глас спикера. Ништа нисам разумео, али ми је било јасно шта се десило када су сви око мене почели да бришу сузе. Благајници су били бледи и уплакани, на улици су пролазници стајали испод звучника, промет је био заустављен, а неколико војника је већ имало црне траке око рукава.
Вест је објављена 16 сати касније. Председник Мао је умро.
Телепринтер агенције Хсинхуа откуцава званично саопштење: Председник је умро упркос напорима лекара. Проглашена је десетодневна национална жалост.
У дописништву мистер Си, преводилац, није могао да говори, али сам у његовим очима могао да прочитам питање: шта ће сада бити с њим? Шта ће бити с Кином?
Велики вођа, или како су га називали Велики кормилар, умро је у 83. години. Мало је људи у историји који су својим деловањем толико утицали на живот стотина милиона људи.
Пред Маовим одром
Звуци Интернационале чули су се из свих делова Пекинга. Тело Мао Цедунга било је изложено у хали Свекинеског националног конгреса, а непрекидне колоне радника, војника, студената и сељака пролазиле су немо поред његовог одра. Маршал Сју Шијуа дошао је у патикама од трске какве су носили у Дугом маршу. То је био знак упозорења, нисмо знали каквог. Укочено је стајао са војничким поздравом пред телом свог команданта док га талас посетилаца није изгурао. И странци су позвани да одају почаст. Прошао сам поред његовог тела прекривеног црвеном заставом. Стотине венаца било је већ поређано у суседној просторији. Један је привукао посебну пажњу. Маова удовица Ђијанг Ћинг написала је на траци: Великом учитељу од његовог ученика и друга по оружју.
Опроштај је био на тргу Тјенанмен. У 15 часова читава Кина је стала. Сирене су одјекивале из фабрика, бродова, аутомобила пуна три минута. Милион људи је гледало Маов портрет на Тијенанмену, а стотине милиона широм земље стајало је оборене главе у правцу Пекинга.
Није се знало где ће Мао бити сахрањен. Још увек је важила одлука партијског конгреса да сви руководиоци треба да буду кремирани. Пар месеци раније пепео маршала Чу Деа и премијера Чу Енлаја расут је по кинеским планинама. Мао је био нешто друго. Објављена је одлука ЦК да се на Тијенанмену подигне маузолеј за Великог учитеља. Маово тело је тамо и данас, и остаће још дуго. Нико не помиње да би га требало преместити. У Москви, на Црвеном тргу су сачували “доброг Лењина”, а избацили “лошег Стаљина” из маузолеја. Али Мао је био истовремено и Лењин и Стаљин кинеске револуције. Уклањање балсамованог вође било би рушење читаве конструкције. Кинеска партија и држава то не може да дозволи.
Црвено сунце револуције
Мао је рођен у провинцији Хунан, у селу Шаошан где се готово сви презивају Мао. Потиче из добростојеће породице. Живот на селу у детињству оставио је печат на његово понашање, изражавање и размишљање. Чак су га и његови телохранитељи касније звали Лао Ту (стари сељак), а и он је једном сам рекао: “Ја сам сељак, ја сам превише вулгаран. Син сам сељака и имам сељачке навике”. Његов сељачки речник долазио је до изражаја чак и на пленумима ЦК. (“Другови, серите или прдите, видећете, биће вам тада лакше”, завршио је свој чувени говор у Лушану, на састанку пред 6000 најистакнутијих политичара.)
Било је намерног играња на сељачку карту. Тај “сељак” је писао одличне песме у традиционалним кинеским поетским стиловима, служио се калиграфијом коректно, читао кинеска класична дела и више проучавао Конфучија и Сун Ција него Лењина и Маркса. Уосталом, до “Капитала” је дошао први пут кад је имао 25 година: Мао се никада није много бавио марксизмом.
Није путовао по страним земљама, није долазио у додир са туђим приликама и идејама. Није говорио ниједан страни језик и први пут је прешао кинеску границу тек 1949. године како би, као председник, путовао у СССР на састанак са Стаљином. За њега је Кина била и остала – цео свет. Млади Мао је једно време у Пекингу радио у библиотеци. Ту је упознао професора Чен Дусија и тај сусрет ће одиграти преломну улогу у Маовом животу. Чен је касније био први генерални секретар Комунистичке партије Кине, а међу дванаест оснивача партије у јулу 1921. налазило се и име Мао Цедунга. У музеју у Шангају посетиоци могу да виде сто са дванаест шољица чаја. Данас та партија има 100 милиона чланова.
Његов прави успон почиње у епизоди кинеске револуције познатој као Дуги марш. На челу комуниста, сељачке армије и симпатизера за годину дана је прешао пут дуг 12.000 километара, до Јенана у провинцији Шанси.
Спиље у Јенану у којима су живели наредних деценију и више данас представљају туристичку атракцију. Тамо, у једној земуници, стварани су темељи кинеске верзије комунизма – маоизам.
Како се рађао Маоизам
Маоизам нема много додирних тачака са марксизмом. Кинески преводиоци “Капитала” су имали проблем да објасне појам “пролетаријата” јер у Кини такве класе није било. Зато су Кинези у своју верзију унели термин “класа без својине”, који се није односило само на раднике, већ и на сељаке и друге слојеве друштва. Уместо пролетаријата, у маоизму главну класну борбу воде сељачке масе. Кинеска визија комунизма добила је тиме своје корене и властиту покретачку снагу.
Мао се није задржао само на теорији. Он је револуцију почео поделом земље сељацима. За своје војнике написао је корачницу коју су певали пролазећи кроз села. Корачница има необичан назив: “Три главна правила за дисциплину и осам тачака на које треба обратити пажњу”, а њу и данас певају кинески војници.
Војничку дисциплину Мао је унео и у партију. Живот у Јенану је био тежак и суров, али су га се револуционари, касније, сећали са носталгијом. Сви су јели из истог казана и били углавном једнаки.
Ту је Мао нашао своју трећу жену – Ђијанг Ћинг. Била је то млада глумица из Шангаја која је, не нарочито успешно, играла у другоразредним филмовима. Ђијанг Ћинг се једног јутра похвалила: поделила сам постељу са председником Маом. ЦК партије тешко је пристао на то да се Мао поново ожени, а његовој новој супрузи је забранио да се бави политиком наредних двадесет година.
Током више од десет година Мао је само једном напустио Јенан и то када је у августу 1945. године на челу комунистичке делегације отишао на преговоре са Чанг Кај-Шеком. Био је то сусрет старих познаника. Једно време, када су комунисти и гуоминданговци сарађивали, Мао је био у влади Чанг Кај-Шека. Тада је постигнут “мир на папиру”, а историја је ишла својим током који је познат: Чанг Кај-Шек је започео грађански рат против комуниста, али је тешко поражен и са преосталом војском, министрима и другим симпатизерима морао је да побегне на Тајван.
Првог октобра 1949. године, на Тијенанмену у Пекингу, Мао је прогласио оснивање Народне Републике Кине. “Кина је стала на ноге”, поручио је он својој нацији и свету. После великог нереда под небеским сводом, наступило је време завођења великог реда.
Имао је 55 година, био је у доброј снази и здрављу и настанио се у Џунанхају. Није желео да за резиденцију изабере неку од императорских палата у Забрањеном граду попут Лењина који је, после револуције, ушао у царски Кремљ. Мао је био сујеверан: његова нога ни касније никада није ступила у Забрањени град. То је за императоре, а он је само сељак. Кажу и да никада није узимао новац у руку: имао је аверзију према богатству. У свакодневном животу био је скроман. Али није заборавио да су многи сељаци у Кини после побуне постајали императори.
У Џунанхају Мао је узео вилу поетичног имена: Хризантемин мирис. Наредио је да му ту донесу гомилу његових књига међу којима су доминирала класична кинеска дела: Конфучијеви “Анали”, енциклопедије, историја владавине разних династија, савети за управљање државом, књиге поезије итд. Било је мало марксистичке литературе.
Када је Мао прогласио Народну Републику, Кина је имала свега 27 долара националног дохотка по становнику, тачно половину од оног у Совјетском Савезу 1928. године. Преко 90 одсто становништва живело је на селу где су радили на исти начин као њихови преци пре хиљаде година. На производњу пиринча трошено је више људског рада него за изградњу Великог зида. У земљи је било свега 2.000 трактора. Тридесет милиона људи живело је у условима феудалних односа, милион као у робовласничком друштву, а 600.000 на нивоу првобитне заједнице.
Кинески револуционарни преображај почео је мирније него Октобарски у Русији. Два милиона гуоминданговаца наставило је да руководи локалним пословима и да прима плату. Није било експропријације приватног капитала и многи капиталисти су наставили да раде и под комунистима. Власт је максималну пажњу посветила борби против криминала, проституције, шверца, коришћења опијума, привилегија страних фирми. Почеле су акције масовног описмењавања, искорењивања хроничних болести, обезбеђивања хране за најсиромашније слојеве… Све је то народ прихватио и подржавао. Биле су то године када је Мао уживао највећу могућу подршку.
Сусрети са Стаљином
Иако је декларативно уздизао СССР и Стаљина, Мао је имао лоше мишљење о свом великом северном суседу и на својој кожи је осетио хегемонистичку политику. Москва је и после победе у грађанском рату одржавала односе са владом Чанг Кај-Шека. Совјетски амбасадор је био последњи који је пораженог Чанга испратио на Тајван и није присуствовао проглашењу републике у Пекингу.
Мао је десет дана возом путовао до Стаљина. Стигао је тамо на његов рођендан. Био је прехлађен и мрзовољан. Путовао је возом у коме није било грејања. Саветовали су га да Стаљину однесе скроман поклон: неку корпу са кинеским поврћем. Стаљин га није дочекао на станици, послао је Молотова. Мао је осетио да нешто није у реду. Убрзо се уверио у то. Покушај да преговара о закључивању новог уговора о пријатељству и сарадњи није био успешан. Стаљин се правдао да је такав уговор већ потписао са Чанг Кај-Шеком и да би се Американци узнемирили ако би се сада раскинуо један споразум који је и Запад одобрио. Стаљин је Мао Цедунга једно време држао у дачи поред Москве потпуно изолованог: никаквих контаката ни разговора. “Само спавам, једем и серем”, пожалио се Мао. Када га је Стаљин позвао на вечеру, одбио је да једе пржену рибу. “Једем само живу рибу” – рекао је.
Маова посета и сусрети са Стаљином још су више продубили јаз међу њима. Морао је да позове Џоу Енлаија, премијера и министра спољних послова Кине да хитно дође у Москву. Тек тада је Кини одобрен кредит од триста милиона долара и обезбеђен је договор да совјетски стручњаци помогну у обнављању кинеске привреде.
А онда је у непосредном кинеском суседству избио и врући рат – корејски. Рат у Кореји трајао је три године и завршен је примирјем и раздвајањем снага на 38. паралели, баш тамо где је и почео сукоб. Победника није било. Погинуло је око два милиона Корејаца и око пола милиона Кинеза. У Кореји је погинуо његов син Ањинг. Мао није дозволио да се његово тело пренесе и сахрани у Кини – као и други кинески војници, и Маов син је сахрањен у заједничкој гробници без имена.
На партијском састанку
Имао сам ексклузивну прилику да присуствујем партијском састанку једне ћелије КП Кине. Било је то пре посете председника Тита и Кинези су излазили максимално у сусрет југословенским дописницима.
Уз преводиоца господина Сија доведен сам у неку фабрику у Пекинг; нису ми рекли ни име фабрике ни где се налази. У скромној просторији било је двадесетак чланова партије и не знам ко је био више изненађен – они што први пут виде страног дописника или ја.
Састанак је почео када су сви устали и окренули се према фотографији Мао Цедунга и три пута се дубоко поклонили. Преводилац ми је рекао да ће сада почети пријем нових чланова. Видео сам да на дрвеној клупи седе три радника. Објашњено ми је да ће другови говорити о њима. Очекивао сам похвале, али уместо тога преводилац ми је преносио бујицу најразличитијих оптужби и критичких замерки. Замерали су им да се не залажу довољно на послу, једном да касни, другом да не прати сваког дана писање “Женмин жибао” и слично. Укратко, мислио сам да од пријема неће бити ништа. Али, онда су устали кандидати за партију и још много жешће, самокритички, говорили о својим грешкама. То је наишло на одобравање присутних. Кад је решено да се гласа, сви су дигли руку “за” и тројица радника примљени су у партију уз честитке и аплаузе. Састанак је завршен као и почетак – клањањем пред сликом Мао Цедунга.
У колима господин Си ме је питао да ли ми је било интересантно. Одговорио сам да јесте и, неопрезно, додао како се надам да то нису били глумци из локалног позоришта.
Си је окренуо главу и до краја вожње више није проговорио са мном.
Извор: Време
