Пише: Божо Копривица
Јована Христића „упознао сам“, поткрај 70-их у редакцији „Нолита“, Теразије… код уредника Милоша Стамболића.
У часопису „Књижевност“ објавио сам текст о роману једног нашег познатог писца, не баш нежан текст: „Ситне душе, ситне после раде“.
Па још један, још један, још нежнији. И Стамболић, главни уредник „Нолита“, помислио је да имам готов рукопис у фиоци, па да ми објави књигу. А ја сам мислио на Аду, на фудбал, на Набокова, „Друге обале“, на Дубровкињу и Дубровник.
И видео је уредник уличара залуталог у литературу, али је рекао С. Симоновићу да ми шаљу све књиге што Нолит објави. И пољопривредну литературу.
Улази Јован Христић, осмехнут, и пита ме где сам нашао реченицу Бернарда Беренсона: „Чим се одвојимо од конкретног, тешко ћемо моћи да избегнемо красноречивост и празнословље“.
– У вашој књизи „Облици модерне књижевности“.
Христић се лако насмешио, „отворио“ ми врата, отменијег, књижевног живота у Београду.
Упознао сам Христића још, још раније. Био сам на зимском распусту у Београду у јануару 1965. Два моја старија брата живела су на Дорћолу. Војин у Симиној, Јагош у Скендер Беговој. Дошао сам да видим „2000. кош“ Радивоја Кораћа, у дресу репрезентације Југославије. Играм лопте у дворишту школе Јанко Веселиновић, санкање у Капетан Мишиној, „Рио Браво“ у 20. октобру, а увече… Јагош је „гостовао“ у кући поред кафане Мањеж, а ја сам на „поклон“ карту ушао на премијеру драме Јована Христића „Саванарола и његови пријатељи“, Југословенско драмско позориште.
Није представа баш била у мом слуху (хм, какво је моје позоришно искуство…) и лецнем се кад чујем једну реплику Доменика, лекара кога је играо Михаило Пљака Костић: „Изгледа тако лако и лепо умрети на латинском… а ја не знам тај језик“.
Кораћ, Жућко (његово друштво „од подне“ стајало је испод Великог сата у Кнез Михаиловој и ћаскало) постигао је свој 2000. кош, прецизније 2001. Било је прошло два минута и 15 секунди, Југославија је победила Француску 85:76, на Сајмишту.
Читајући есеје Јована Христића („Позориште 1, 2, Позоришни реферати 1, 2, 3, 4“, књигу огледа „О трагедији“, изврсну књигу о Чехову) и гледајући како тај, рођени аристократ улази у позориште, највише сам научио о казалишту. Његов плав, антички осмех, још лебди над овим градом: „Осмехнуте приче још могу да причају само лекари/када кажу болесницима да је смрт далеко/а она чека у ходнику“.
Упознао сам Христића… у „Нолиту“ је 1966. објављен роман „Под вулканом“ који је написао Малколм Лаури.
У преводу Бранка Вучићевића, са предговором Јована Христића. Тај чудесни роман о пијанству, о самоуништењу Конзула у некој земљи Латинске Америке, тај роман о љубави, о жалцу фашизма, важна је књига моје младости.
У мају те 1966, Партизан је изгубио у финалу Купа шампиона и ја сам читајући „Под вулканом“ једва спасао главу. Е, да сам ја играо то финале, Владица Ковачевић играо је са високом температуром, Партизан би победио.
Играо сам Конзула пре него што је то учинио Алберт Фини. Жаклин Бизе још је била млада… Како је чисто, како је отмено базати градом док се буди, бос и пијан, у белом оделу. Не, не, ипак бели сако, плава кошуља и фармерке.
Малколм Лаури, као Рајанова кћи, као ирски талас: „Муња севну низ небо и Конзул посрћући за часак погледа над собом обрис Попокатепетла закићеног смарагдним снегом… Конзул је у први мах осетио чудно олакшање. Сад схвати да је погођен. Паде на колено, затим застењавши лицем у траву. Христе, ово је нека прљава смрт“.
У Христићевој драми „Чисте руке“ има један дечак, сигуран сам да је тај дечак Ј. Х., година је 1939.
Имам две фотографије: петогодишњи дечак у белом морнарском оделу, са капом као барком, и друга дечак за столом чита „Велики поморски атлас“ (ове фотографије дала ми је госпођа Глишић): „У граду је страшна врућина,/волео бих да падне мало кише/па да пуштам бродове“.
Тај дечак ће одрасти, и написаће неколико есеја о Медитерану, који могу ући у најстрожу антологију о Хомеровом мору: „Свети Донат, О смрти морнара, Мојра и Мојре, Чему путовати, Ноћни живот Средоземља, Запис с Ластова, Одисеј поморац, По Грчкој с Паусанијом и Човек Средоземља“, о једном лету: иза затворених шкура, буде, готово увек дечак… стакласта погледа чији удови грчевито и хаотично поигравају… Али свако од те деце, у једно лето израсте у младића или девојку божанске лепоте… У Афродиту или Аполона. „Света је дужност лепих да не крију своју лепоту… И зато се само на Средоземљу могла родити апсолутна лепота, зато што је нема и зато што траје један трен. И зато што траје један трен не остаје још ништа друго до да буде апсолутна“.
Још чујем Христића како говори овај есеј, у касну августовску ноћ, на пјацети између католичке и православне цркве у древној Будви.
Те ноћи, Христић је добио награду Стјепан Митров Љубиша, и сетили смо се једног одељка из „Хиперборејаца“ Милоша Црњанског. Публика је, у старом италијанском позоришту тражила да се „на поклон“ појаве и убијени на сцени, чуло се: „И морти, и морти!“
Ко није имао једно краљевско лето тај боље да није ни живео. Лудило је жеља да се то лето понови.
Само море не чека смрт. Био је почетак лета и Христић ми је у редакцији „Књижевних новина“ („оних“ КН) приповедао како је раних 50-их, играо ватерполо, купатило и базен у Душановој улици, говорио о браћи Матушић из „Хајдука“… Говорио о Северину Бијелићу, храбром и наопаком Зеки, партизану у најбољем филму Живојина Павловића „Заседа“. А ја ћу са лаким стидом, како волим, „Три пјесни љувене“, опет Медитеран: „Капи кише на тек озеленелом лишћу,/Пена на таласима што долазе са пучине,/Кожа суха од ветра у гранама борова,/Додир груди на камену топлом од подневног сунца,/Усне слане од мора смиреног у предвечерје,/Реци, душо моја, зар ти то није довољно/за читав један живот, за читав један живот?“
Јован Христић није био у чланству Српске академије наука и уметности. На срамоту САНУ. Он је био члан медитеранско-београдске академије: Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић… Иван В. Лалић, Борислав Радовић…
Тешко је „на трагу“ Јована Христића учинити још један медитерански круг. Успео је у томе Мијо Раичевић у песми „Бродски (дневник)“. Пре једне од протестних вечери у Удружењу књижевника Србије 1996/97, још је био понеки пропламсај отпора у Француској 7, Вава Христић рекао ми је да му се дојмио „весео коментар“ М. Раичевића на његову песму „Бродски дневник“.
И на крају „Бродски (дневник)“ Миодрага Раичевића:
„Треба прво препознати себе
па се онда заволети
Кренем пре зоре још топао од пољубаца,
доватим се конопаца и почнем полако да их
одмотавам: ркекоке, ркекоке, ркекоке, ркекоке…
Знао сам да се то неће свидети момцима, али –
колико ноћас седећемо у потпалубљу
и пити – РУМ!
„Жене нису никад тако лепе као у сећању,
господо! Ова последња мало се чула испод пазуха.
Зато и постоји – РУМ!“
Не питај шта ме довело овамо. Никако жеља
да научим да сисам весло. Сваки пут кад сам се
отискивао на море враћао сам се погуренији:
Сидро у срцу вукло ме је наниже.
Послушавши савет једног који се никад није
вратио, попео сам се на ограду, стиснуо нос
са два прста и скочио. Летећи доле схватио сам
да за промену мишљења треба за дупе имати чврст
ослонац.
Кад сам се пробудио сео сам на кревет и заплакао.
Од среће.“
Извор: Феномени
