Piše: Martin Vulf
Preveo: Miloš M. Milojević
Tramp veruje u svet u kome nema saveznika, već samo satelita i u kome jedino Amerika ispoljava moć.
Šesnaestog avgusta 2026. godine, Donald Tramp je objavio smanjenje obima zajedničkih vojnih vežbi sa Južnom Korejom. Dana 19. avgusta, najavio je ono što je pet dana kasnije nazvano „Operacija Ekonomski izgnanik“ protiv Irana, određujući je kao pokušaj da se „preseku ekonomske žile kucavice koje održavaju iranski režim“. Dvadeset prvog avgusta, američki trgovinski pregovori sa Kanadom doživeli su kolaps, nakon što su Amerikanci izneli nove zahteve kojima bi bila ograničena kanadska sloboda da sklapa trgovinske dogovore sa drugim državama i da zadrži pravila kojima se štiti francuski jezik. Onda je 28. avgusta Tramp objavio „NAJVEĆI NAFTNI DOGOVOR U ISTORIJI SVETA!“ (THE BIGGEST OIL DEAL IN WORLD HISTORY!), prema kome bi SAD dobile 55 odsto kontrole nad proizvodnjom nove venecuelanske kompanije kojoj je poveren razvoj sedamnaest naftnih polja sa „dokazanim potencijalom“ od šezdeset pet milijardi barela.
To su zapanjujući događaji za samo dve nedelje. Samo ponašanje nije iznenađujuće, ali otkriva u kakav svet Tramp veruje. To je svet u kojem SAD nemaju saveznike nego satelite; svet u kojem SAD mogu da rade šta god žele, kad god žele, kome god žele; svet u kojem je samo moć važna; i, nadasve, svet u kome SAD smatraju da samo one imaju moć, pri čemu je ta moć usredsređena u rukama jednog čoveka, koji je, što nije slučajno, siledžija.
Nekada nije bilo tako. Pre nešto više od pola veka, 1969. godine, Din Ačison, državni sekretar u vladi Harija S. Trumana između 1949. i 1953, objavio je knjigu Svedok stvaranja (Present at the Creation) u kojoj je prikazao logiku američke politike posle Drugog svetskog rata. U uvodu knjige, opisao je „pripovest o velikoj zamisli, velikim dostignućima i nekim promašajima… čiji je junak američki narod, predvođen dvojicom ljudi retkih vrlina, predsednikom Trumanom i generalom Maršalom“. Onda je prešao na objašnjavanje „ogromnog zadatka koji je pred njima stajao“ kao „stvaranja polovine sveta, slobodne polovine“ iz stanja haosa, „a da pritom ne raznesu čitav svet u komade. Čudo je koliko je bilo urađeno“. Da, zaista je bilo.
Zbog onoga što su onda stvorili, tada ugrožena „slobodna polovina“ je pobedila u Hladnom ratu, poslednja od velikih evropskih imperija, Sovjetski Savez, pretrpela je pad, i veliki deo sveta je sanjao o miru i prosperitetu. Kada Donald Tramp bude pisao svoju autobiografiju, nadam se da će je nazvati Svedok uništenja (Present at the Destruction). Ne zato što je on lično odgovoran za smrt tih snova. Već zato što je svakako čovek koji zakucava eksere u njihov kovčeg.
Razmotrite samo četiri poteza koja je povukao u protekle dve nedelje a koje smo napred naznačili. Nalazimo se u besudnom i nepredvidljivom svetu. Tramp nije njegov tvorac. Ali je svakako njegov glavni pokretač (Prime Mover). Počnimo od pripovesti o Južnoj i Severnoj Koreji. Korejski rat je otpočeo kada je Severna Koreja napala Južnu 1950. godine. Ukupne žrtve ovog sukoba procenjuju se na nekih pet miliona ljudi. Same SAD su izgubile 37.000 vojnika za tri godine rata. Današnje dugotrajno primirje, koje nije i istinski mir, posledica je ovog rata.
Kada je objašnjavao svoju odluku da sreže ovogodišnje vojne vežbe, Tramp je naveo svoje „izuzetno dobre odnose sa Kim Džong Unom“, naslednim vladarem komunističkog režima. Štaviše, to nije bilo kakav komunistički režim: Severna Koreja je najtotalitarnija država na svetu. Južna Koreja je, međutim, ishodište najvećeg svetskog ekonomskog čuda i demokratija koju Fridom haus ocenjuje povoljnije nego Sjedinjene Države. Vežbe nikada nisu izazvale rat. Ali bi umanjivanje obima američkog učešća u njima moglo.
Havijer Blas: Tramp sada ima svoju sopstvenu naftnu imperiju
Obratimo sada pažnju na trgovinski rat protiv Kanade. To je, takođe, zapanjujuće. Iza njega stoje tri karakteristična trampovska uverenja: Kanada nije suverena država; trgovinski suficit je predatorska praksa; i konstantne promene trgovinske politike mogu se sprovoditi bez posledica. Posledica ovih uverenja je, neizbežno, metež. Ali, za Trampa, haos predstavlja priliku, ne problem. On ga voli. Iznova, glasno odzvanja koliko se to razlikuje od Ačisonovog pristupa. Među velikim tvorevinama Trumanove ere su Maršalov plan i Opšti sporazum o carinama i trgovini. Ali za Trampa su ovo idealističke zablude. Da li će njegov trgovinski rat protiv Kanade dati rezultate? Neće. Da li bi mogao voditi do rata između nekadašnjih prijatelja i komšija? Ko bi to mogao znati?
Onda je tu naredna faza rata protiv Irana. Sa obnavljanjem neprijateljstava, ponovo se postavlja pitanje do kakvih će poremećaja doći. Ono što je sigurno jeste da je ishod udaljen od onoga što je obećavano kada je u februaru počeo sukob. Bilo kakvo ponovno otvaranje Ormuskog moreuza deluje krhko. Teško je još uvek videti ma i najmanji pozitivan dugoročan ishod ovog rata bilo za SAD bilo za njihove saveznike, u Zalivu ili drugde. Da li ima izgleda da „Operacija ekonomski izgnanik“ napravi razliku? Po mom mišljenju, nema, i to iz tri razloga: prvo, iranski režim je preživeo dugotrajno neprijateljstvo, a sada i rat; drugo, njegove vođe znaju šta će im se po svoj prilici desiti ukoliko izgube vlast; i, treće, kada je poništio nuklearni sporazum koji je postigla administracija Baraka Obame 2018. godine, Tramp je obećao da će njegov novi „maksimalni pritisak“ uspeti. To se nije desilo. Hoće li se novom varijantom ovog pristupa postići više? Kako navodi Pol Krugman, Kina će se verovatno postarati da se to ne desi.
Na kraju, imamo novi dogovor sa Venecuelom, najogoljeniji primer devetnaestovekovnog kolonijalizma. Siguran sam da su mnogi Venecuelanci zadovoljni što se Nikolas Maduro nalazi u američkom zatvoru. Ali oni mora da su se nadali zbacivanju diktature, ne novom kolonijalnom gospodaru koji je zgrabio njihovu naftu. Da li će to uopšte koristiti SAD? Sumnjam. Ko može osigurati bezbednost novim privatnim investitorima?
Kada pokušavamo da razumemo Trampov pogled na svet, nemoguće je tragati za idejama ili principima. To čak nije ni povratak palmerstonovskom realizmu. Ono što jeste, umesto toga, je antiteza svega onoga što je nastalo nakon Drugog svetskog rata. Svi „prisustvujemo uništenju“. Današnji metež je Trampov poklon svetu.
Izvor: Fajnenšel Tajms
