Пише: Стефан Лакушић
Прије око мјесец дана гледали смо масован миграциони прилив у Сеуту, шпански град-ексклаву на сјеверу Африке. Извјештаји се слажу да је тог дана преко 70.000 миграната ушло у овај град, углавном заобилазећи високу и добро обезбијеђену ограду коју су поставиле шпанске власти. Став поводом овог догађаја изнијели су многи, па што не бих и ја — овдје само маргинално ради о мигрантском питању, већ је суштина у међудржавном спору између Шпаније и Марока, гдје су мигранти инструментализовани од стране Марока.
Бит проблема су фундаментални национални интереси двију страна — питање суверенитета над Сеутом и Мелилом и Западном (некада шпанском) Сахаром. Чак бих рекао да нема спора да се ради о међудржавном спору. Ако можемо закључивати по аналогији, а можемо, погледајмо само догађај од прије свега пет година, када је у једном дану преко 10.000 миграната ушло у Сеуту. Ова ситуација праћена је изјавом Мустафе Рамида, мароканског министра за људска права и односе са парламентом, који је без околишања рекао да је Мароко омогућио овакав развој догађаја. Ова аналогија је додатно ојачана постојањем повода за реакцију Марока, а то је посјета шпанског премијера Алжиру, савезнику покрета за независност Западне Сахаре. Шпекулативно (мада не нужно и нетачно), имамо и умијешаност САД-а и Израела као казну за критику дјеловања ове двије државе у односу на Палестину и Иран.
Но, ово није текст само о Сеути, већ о нечему чега је Сеута само добар представник — зидовима и оградама међу државама. Још су 2015. Хаснер и Витенберг примијетили да се након пада Берлинског зида дешава нешто неочекивано — изградња бројних других зидова и ограда међу државама, и то значајно више него у периоду хладног рата. Прокламовани крај историје, глобализовано и дигитализовано друштво, те неолиберална сарадња без граница, донијели су и доносе све више физички врло опипљивих граница-зидова међу државама. Нешто новија студија из 2020. године наводи да је у периоду хладног рата изграђено шест оваквих препрека, док су од 1989. до 2018. направљена чак 63 оваква зида/ограде, и то махом у другој деценији XXI вијека.
Зоран Ђинђић: Од Јалте до Малте (текст поводом пада Берлинског зида, новембра 1989)
И површан преглед дешавања након тога указује да ова пракса у најмању руку не јењава. Разлози које владе прокламују приликом изградње ових препрека су сљедећи: превенција илегалних миграција, трговине људима, кријумчарења и тероризма, те контрола граница, избјегавање спорова, заустављање милитаната и побуњеника, заустављање ширења болести, борба против криволова и др. Дакле, упоредо са гласним идеолошки обојеним позивима за долазак миграната, имамо све више зидова којима се овај долазак настоји спријечити.
Како разумјети ову појаву? Кренимо од ширих начела. Од једног свог пријатеља сам чуо слојевиту мисао: „Отворена врата су обично најбоља одбрана“. С друге стране, очекивати да ће други бити беневолентан и праведан према теби зато што си ти такав према њему прилично је илузорно. А можда и ниси толико праведан колико ти се чини…
Па гдје је одговор — у идеализму или макијавелизму? Као и обично — ни у једној идеологији, него негдје између. Стога, не претендујем да могу осмислити једно универзално начело које би дало одговор на сваку појединачну ситуацију, нити тврдим да су све, па ни већина ових ограда неоправдано саграђене. На крају крајева, ограде између политичких заједница постоје одвајкада — од Кинеског зида до зидова и препрека које је на својим границама градило Римско царство.
Извјесно је да ови зидови нису били грађени искључиво за спречавање продора непријатељске војске, већ има елемената оних појава које се и данас препознају као пријетња за државе које граде зидове. Но, аутор овог текста је на позицији да би од дизања зидова који су, узгред буди речено, скупи за изградњу, одржавање, физичку и техничку заштиту, далеко корисније за све било оно што сви знамо, а из разних разлога не можемо или не желимо да спроведемо — превенција и санкција. Прије него што кажем нешто о томе, желим јасно да кажем да морамо разликовати легалне од илегалних миграција, као и економске мигранте од избјеглица, чије прихватање не би смјело бити питање избора, већ међународноправна (ако не већ и људска) обавеза.
Такође, легалне миграције су нешто сасвим пожељно и оне би требало да буду производ личне одлуке мигранта и стратешки планиране имиграционе политике државе пријема. У тим околностима, мигрант доноси знања и вјештине које су дефицитарне у држави пријема и има позитиван утицај на развој државе и друштва.
Најбоља превенција је да будете држава у коју мигранти не желе да дођу. Циници би рекли да је Црна Гора са својим сусједима врло досљедно и темељно користила ову стратегију.
Шалу на страну, напоре би требало усмјерити ка стварању добрих или макар прихватљивих услова за живот у свијету, чиме ће бити мање илегалних миграција. Ово се постиже јачањем међународних организација које пружају хуманитарну и развојну помоћ и доприносе остваривању мира и безбједности у свијету, у првом реду УН-а и њених агенција. Критике за неефикасност и корупцију ове међународне организације добрим дијелом су утемељене, но оно што увелико недостаје јесу већи финансијски доприноси и подјела одговорности, јер су УН ефикасне и транспарентне таман онолико колико им државе чланице дозволе.
И на крају, оно што се из разних разлога најмање помиње — санкција. Најбоље рјешење за илегалне миграције и већину других појава које доводе до изградње зидова јесу оштре, ефикасне и неселективне санкције према илегалним економским мигрантима и онима који се баве кријумчарењем и другим нелегалним активностима. Ова врста политике се не спроводи, што због слабости институција држава пријема, корупције појединих сегмената државног апарата, али и идеолошких разлога.
Не постоји универзалан модел који је примјењив на сваку државу, но примјер Аустралије је врло документован и транспарентан, а овој земљи се обично не приписују ауторитарни, тоталитарни или недемократски атрибути. Аустралија начелно има нулту политику прихватања илегалних миграната, већ азил могу добити они који су већ добили визу или они који који долазе из УНХЦР-ових прихватних центара ван територије Аустралије. Илегални мигранти се, ако не желе да се врате у земљу поријекла, шаљу на изоловано острво Науру, гдје се обрађује њихов захтјев за азил, а у неким случајевима и у притворске јединице те земље.
Берлински зид између прве и друге Њемачке: Ратни хушкачи против Путинових пацифиста
Овакве мјере немају само репресивни аспект, већ и превентивни — илегални мигранти ће избјегавати ову државу као своју дестинацију из страха од високе цијене неуспјеха. Укратко — већи штап од шаргарепе. Оваква политика се додатно правда и чињеницом да у непосредном окружењу Аустралије нема војних сукоба, те да је илегалан улазак у ту земљу избор. Некоме се ово може чинити као сурово и за осуду, но овакве праксе и нису толика егзотика. Погледајмо само споразум између Италије и Албаније о отварању прихватних центара за мигранте у Албанији.
Све чешће чујемо да би и Црна Гора могла учествовати у оваквом програму и чиме би постала европски Науру. Није баш Сингапур, али то је тај пацифички регион, 7.000 километара мање-више.
Вратимо се на почетак, изградња, одржавање, техничка и физичка заштита зидова, те патролирање уз њих, јако је скупа стратегија, а доноси упитне учинке.
Много битније од тога је шта је иза тих зидова – какви су закони у државама које их граде и колико је ефикасна имплементација тих закона и то никаква дебљина и ширина зидова не може надомјестити. И да сумирамо – многи од ових зидова једнако су добро рјешење као стубићи, односно препреке на подгоричким улицама које за пар година нису успјеле да ријеше оно што се санкцијом ријешило за пар дана.
