Пише: Редакција
Новија историја не памти да је неки политичар успио ујединити Загреб, Београд и Сарајево у страху од њега, као што је то учинио Андрија Мандић. Док га Загреб и Сарајево оптужују за екстремни и радикални национализам, Београд му испоручује оптужницу за издају националних интереса. Притом у сва три та главна града политику воде снаге које и те како играју на карту националног ексклузивитета.
Силина напада на Мандића и опречне оптужбе које му се стављају на терет говоре да проблем по свој прилици не лежи у њему, већ у онима који су у Мандићу видјели пријетњу по своје агенде и циљеве. Али и који га су се уплашили због још једног, принципијелно и далекосежно, можда и важнијег разлога. За разлику од већине балканских политичара, који се чврсто и непоколебљиво држе увријежених образаца и који са протоком времена регресирају у искључивост, Мандић личним примјером показује да таква политика није нужна и да је политичке кораке могуће правити и напријед а не само уназад.
Небојша Поповић: Услуга Андрији Мандићу и политичко сљепило руководства Бошњачке странке
Док Сарајево и Бањалука реже једно на друго, свједочећи властиту неспособност за дијалог и компромис зарад будућности, односно док заблуде прошлости проглашавају светињом због које вриједи одбацити будућност или је барем потопити у нову крв, Мандић је одржао супериорну лекцију из политичког прагматизма који је усмјерен на добробит државе и свих њених житеља.
Прије свега, још једном треба указати на чињеницу да је у Мандићевој изјави саучешћа коју је упутио сину Ратка Младића, не постоји апсолутно ниједан етички неприхватљив моменат, односно да та изјава не садржи ни негирање судских пресуда нити омаловажавање жртава. Па ипак је он одабран за главну мету напада, а у сјени су остали политичари чије су изјаве садржавале и те како малигне значењске слојеве.
Након што је ДПС покренуо иницијативу за смјену Мандића са позиције предсједника Скупштине, огласила се и Бошњачка странка саопштењем да ће подржати ту иницијативу. У дејтонској Босни и Херцеговини таква ситуација би водила ка још дубљој нетрпељивости и непомирљивости. Мандић је, међутим, показао да се може и другачије.
Осврћући се на саопштење Бошњачке странке, НСД је поручила да се не слаже са њеним ставом, али да то неслагање неће постати разлог за непријатељство и сукоб са БС а нарочито не са бошњачким народом. Такав став жестоко је узнемирио београдску Политику, чији је уредник оптужио Мандића за недопустиву попустљивост. Текст у Политици открива шта Београд заиста очекује од Срба изван Србије – да ни за јоту не одступају од ригидне искључивости и да таворе у стању вјечног конфликта са другима, како би Београд могао да наступа као једини српски политички центар са којим је могуће постићи договор.
Саопштење НСД, којим се резолутно одбацује отварање фронта са Бошњачком странком и онима које та странка репрезентује, у подтексту шаље једну веома битну поруку коју нипошто не треба занемарити. ДПС, чак и уколико би се сјутра вратио на власт, Бошњацима не може понудити ништа битно, већ једино пар министарских мјеста у влади. С друге стране, отварање дијалога и сарадње између бошњачких и српских партија може донијети непроцјењиву и дугорочну добробит и тим народима, али и читавој Црној Гори. Поред тога, тај однос би могао постати узорак и за околне земље, појави ли се у њима мрва политичке памети и свијести о идеји добра.
Мостови се по правилу граде са двије обале истовремено. Андрија Мандић је положио прву греду са своје стране. Сада су други на потезу.
