Пише: Сања Томовић
Кажу да дрво памти. Зато можда није случајно што се гусле праве од јавора. У његовим годовима као да остају сачуване приче о људима који су ову земљу стварали, бранили и за њу гинули. Када јавор проговори кроз гусле, не чује се само звук инструмента. Чује се историја. Чују се преци, њихове заклетве, побједе и страдања. Чује се оно што се вјековима преносило с кољена на кољено, ријечима, пјесмом, памћењем.
У Црној Гори је било готово немогуће замислити кућу и огњиште без гусала. Уз њих се окупљало, пјевало, плакало и причало. Оне су биле и остале чувар традиције, културе и духовности једног народа, а гуслар много више од извођача. Био је чувар приче.
Један од оних који тај глас чувају већ четири деценије јесте Горан Перовић Цуца из Никшића, српски народни гуслар, који је за портал РТЦГ говорио о свом животу уз гусле, породичној традицији и љубави према умјетности која, упркос времену које се мијења, и даље проналази пут до нових генерација.
Његова прича је почела у породици. Отац и стриц били су гуслари, па је први сусрет са овим инструментом дошао природно као наслеђе које се не добија само рођењем, већ се мора завољети и научити.
„Ово је породична традиција и отац и стриц су ми били гуслари, па сам то наслиједио од њих. Од своје петнаесте године гуслам, а сада имам 55. Од тада до данас нисам их испуштао из руку“,каже Перовић.
Четрдесет година касније, гусле су и даље дио његовог живота. Перовић потиче из познате породице која је дала више гуслара, а међу његовим прецима су и истакнута имена ове традиције.
„Ја сам изданак познате породице Перовића која је дала доста гуслара. Потомак сам чувеног Бранка Перовића и Драгутина Перовића, ево и моја маленкост се бави српским гуслама“, истиче Перовић.
Четири деценије посвећености овој умјетности донијеле су му и бројна признања. Двоструки првак Црне Горе, шест пута био вицепрвак савезног фестивала, носилац је звања народног гуслара, а међу успјесима издваја и прво мјесто освојено на фестивалу гуслара у Мојковцу.
Ипак, када говори о гуслама, награде остају у другом плану. За њега је много важније оно што се кроз њих преноси. Јер гусле никада нису биле само инструмент.
Епске пјесме говориле су о људима који су живјели прије нас, о њиховим борбама, жртвама, побједама, поразима. Тако се историја преносила усменим путем и остајала сачувана тамо гдје можда није било књига, у људском памћењу. Те епске пјесме су биле својеврсна школа. У њима су част, образ и дата ријеч имали тежину која се није могла мјерити новцем. Васпитавале су генерације да се слобода не подразумијева, да се породица чува, да се обећање испуњава и да човјек вриједи онолико колико може стати иза своје ријечи.
Перовића посебно радује што се млади људи све више интересују за гусле. За њега је то најљепши знак да традиција није осуђена да остане само успомена на прошла времена.
„Радује ме чињеница да се млади све више интересује за гусле“, истиче Перовић.
Према његовим ријечима, кроз три савеза српских гуслара, Црне Горе, Србије и Републике Српске данас се такмичи велики број младих дјечака од 13 до 18. година старости. Ове године у Октобру Црна Гора ће бити домаћин савезног фестивала гуслара који це се одржати у Бијелом Пољу.
Гусларска традиција, додаје, данас добија и нову димензију кроз све већи број жена које се баве овом умјетношћу. Посебно издваја Бојану Пековић из Краљева и Јелену Миљанић из Бањана код Никшића.
„Имамо и међу њежнијим полом жена гуслара. Позната је Бојана Пековић, из Краљева, она је подигла гусле на један виши ниво. Затим, Јелена Миљанић из Бањана крај Никшића…И оне то одлично раде са посебном емоцијом у гласу“ наглашава Перовић.
Гусле се углавном израђују од јавора, а сваки инструмент мора одговарати гласу гуслара. Није довољно да буду лијепо израђене , њихов звук мора бити усклађен са гласом човјека који на њима пјева. У том споју настаје посебна интонација гуслања.
„Најбитније код гусала јесте звук. Оне се углавном раде од јавора, и од џевер јавора. Ми гледамо какав је звук гусала наспрам нашег гласа. Мора да постоји интонација, да се постави струна , све је то битно“, каже он.
Мијењало се вријеме, па се мијењао и начин израде. Некада су струне биле од коњске длаке, али су савремени наступи и чешћа кориштења инструмента донијели практичнија решења.
„Струне су се раније правиле од коњске длаке, али пошто сада гуслари много наступају, често би се та длака кидала, па се она оставља на гудалу, а на гуслама се поставља силиконска трака, и одређени број струна према гласу гуслара“, рекао је Перовић.
Ипак, без обзира на то колико се промијенила техника, суштина је остала иста, сачувати пјесму.
Перовић види гусле као живо предање , везу између прошлости и садашњости као један од начина да се културно и духовно наслеђе пренесе новим генерацијама.
„Желио бих овим путем да поручим младим генерацијама да су гусле поред наше Српске православне цркве, живо предање и један живи иконостас. Гусле морамо сачувати иако је двадесет први вијек, традиција се мора чувати и наслеђивати, јер нас је то и одржало“, рекао је Перовић.
Можда се у тој реченици крије одговор на питање зашто гусле и данас имају своје мјесто.
Зато што један народ није само оно што јесте данас, већ и оно чега се сјећа. Кроз гусле су се преносиле приче, част, поштење, слобода, вјерност, пожртвованост и љубав према породици и отаџбини. Вриједности које не би требало да зависе од времена.
Да њихова вриједност није била само препозната у нашим крајевима , подсјећа Перовић говорећи о интересовању европских књижевника за епску поезију.
„Чак су и странци одушевљени нашим умијећем на гуслама.Браћа Грим као и Гете о епској српској поезији говорили су да ко има такву епску поезију и гусле, да је то врх саме културе једног свјетског народа“, истиче Перовић.
Епска поезија баш зато што говори о универзалним људским вриједностима , не припада само једном времену. Она траје јер говори о човјеку, части, љубави, храбрости, страху, губитку и нади.
Зато Перовић вјерује да њена вриједност не пролази.
„Тако да кад прочитамо ту епску поезију , она има једну златну и бесмртну вриједност“, закључио је Перовић.
Временом се мијења начин на који живимо, слушамо и преносимо приче. Промијениће се и струне, некада од коњске длаке, данас савременије. Али оно најважније остаје исто. Глас који из јавора извлачи сјећање. Онај који повезује претке и потомке. У њима живе приче о људима који су се рађали, вољели, борили, страдали, стварали и умирали са вјером да оно што оставе иза себе неће бити заборављено.
И зато је можда најважније да их данас чују млади. Да знају да традиција није нешто што припада само прошлости, већ нешто што се са сваком новом генерацијом рађа.
Док год постоји рука која ће узети гусле, глас који ће запјевати и срце које ће разумјети пјесму, прича неће бити завршена.
Један јавор, једна струна, један глас. И читави вијекови који кроз њих и даље говоре.
Извор: РТЦГ
