Пише: Т.С.
Чувена вирусолошкиња др Ана Глигић, шефица лабораторије Института „Торлак“ у време епидемије великих богиња 1972, преминула је у суботу у Београду, у 91. години.
Током епидемије успела је да изолује вирус вариоле вере, а светски су познати њени научни радови на откривању вируса марбург и мишије грознице. Када је Србију и свет погодила пандемија коронавируса активирала се из пензије и стручним саветима упозоравала јавност на значај вакцинације и епидемиолошке заштите, пише РТС.
Ана Глигић била је једна од јунакиња борбе против последње европске епидемије великих богиња која је на зиму и пролеће 1972. године погодила СФРЈ, углавном територију Србије, а највише у делу Косова и Метохије, по повратку Ибрахима Хотија из околине Ђаковице са ходочашћа до Меке.
Хоти је од фебруара заразио 11 особа, међу којима је био и учитељ Латиф Мумџић из Тутина. Мумџић је прве симптоме уочио 2. марта, а до 10. марта, када је преминуо, био је на лечењу у болницама Новом Пазару, Чачку и Београду, и ниједна анализа није успела да открије узрок болести и, испоставиће се, смрти.
У међувремену се број пријављених случајева са сличним симптомима на територији КиМ повећавао, па је постојала сумња да је реч о епидемији, што је био довољан знак да се у помоћ позове вирусолошкиња.
Позив за Ану Глигић
„Моја деца су тада била мала и таман сам их спремала за спавање када су на врата зазвонили директор Института др Љубинко Стојковић и епидемиолог др Радослав Бошковић. Кажу: ‘Ана, молим вас, пођите са нама, постоји сумња на вариолу.’ Рекли су ми да је ситуација озбиљна и да се очекује да стигне материјал са Косова. Обукла сам се и пошла са њима“, присећала се касније за „Време“ др Ана Глигић.
„Донели су осам материјала, ја сам их распаковала и у осам сати ујутру јавила да су сви позитивни на тестове на вариолу“, причала је др Глигић.
Др Ана Глигић је 22. марта позвана на Инфективну клинику у Београду. Речено јој је да тамо лежи жена са променама на кожи које личе на вариолу.
„Мој директор и ја смо отишли тамо и ја сам рекла да то није вариола, већ нека стафилококна инфекција. Међутим, у соби прекопута неко је јечао на сав глас. Питала сам доктора инфектолога ко је то. Рекао ми је да је то једна медицинска сестра која има напад жучи. ‘Дали смо јој све могуће терапије, али ништа не помаже’, рекао је мој колега. Изразила сам жељу да је видим. Били смо опремљени заштитним оделом и маском, ушли смо у ту собу“, причала је др Глигић за „Време“.
Кожа јој је била црвена, била је сва у подливима, али није имала других промена. Из уста јој је ишла сукрвица, описала је вирусолошкиња.
„Рекла сам шефу ‘ово је пурпурна вариола (пурпура вариолоса), она неће развити никакве пустуле него ће умрети’. Предложила сам да узмемо крв и да пробамо да изолујемо вирус. Онда ми је сестра са инфективне рекла да имају у другој соби и једног болничара са Прве хируршке – Слободана Кочина. Он је имао мале промене, јер је био вакцинисан. Узела сам материјал и од њега. Душица је већ била умрла када смо ми из њене крви урадили изолацију и утврдили 21.750 вирусних честица у кубику крви. Није јој било спаса“, причала је др Глигић.
У току епидемије оболело је 184 људи – 123 на КиМ и 32 у Београду, а преминуло је укупно њих 40, са стопом смртности изнад 21 одсто. Епидемија је званично објављена тек 25. марта и трајала је до 23. маја, а карантини су укидани постепено од 12. априла до 19. маја. Вирус је „убијен“ на Институту „Торлак“, процедуром којом је руководила лично др Глигић.
Мирослав Здравковић: Инвестиције у општинама СФРЈ: неки показатељи (2) инвестиције по становнику
Научница глобалног реномеа
Вирусолошкиња Ана Глигић, специјалисткиња медицинске микробиологије и виша научна сарадница на Медицинском факултету Универзитета у Београду, рођена је 6. августа 1934. године у славонском селу Ћералије, код Подравске Слатине, у тадашњој Краљевини Југославији.
Током Другог светског рата остала је без великог броја чланова своје породице. Школовање је започела у Вировитици, где је 1953. завршила класичну гимназију, а 1959. је дипломирала биологију на Факултету за природне науке и математику у Београду, пише РТС.
Годину дана по дипломирању запослила се као приправница за вирусологију на Институту за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“, а затим је прешла у новоосновани Институт за имунологију и вирусологију „Торлак“.
Специјалистички испит из медицинске микробиологије положила је 1966, исте године када је постала и руководилац Југословенског националног лабораторија за велике богиње, вирусну хеморагичну грозницу и векторске заразне болести.
У току своје професионалне каријере, Глигићева се стално усавршавала, што је било кључно за развој југословенске јавне здравствене политике.
Својеврстан значај за стручни раст Југославије имала је и њена обука у иностранству, те је 1968. године отишла на специјализацију за дијагностику великих богиња у најпрестижније лабораторије Европе, укључујући Лондонски вирусни референтни лабораторијум и Институт за поређење тропске медицине у Минхену.
Поред великог значаја у области вирусологије великих богиња, она је одбранила дисертацију на тему имунологије великих богиња на Медицинском факултету у Београду, чиме је дала значајан допринос развоју овог подручја.
Њена каријера је укључивала и истраживања на једном од најсмртоноснијих вируса – вирусу марбург, који је 1967. прва на свету изоловала и описала.
Током осамдесетих и деведесетих година 20. века, Глигићева се усмерила на проучавање хеморагичних грозница.
Са научним радом наставила је и након пензионисања, активно учествујући у истраживањима током пандемије коронавирус, где су њена стручност и искуство били од велике помоћи.
Била је једна од највећих стручњака у области микробиологије и вирусологије у Србији и свету, а њен рад и допринос науци и здравству и даље има велики утицај.
Извор: Време/РТС
