Пише: Милован Урван
Има у Црној Гори једна нарочита врста напретка. Она се препознаје тако што, кад угледа нешто лијепо и нетакнуто, прво пита: „Колико овдје има квадрата?“ А онда дођу електричари. Не они што поправљају струју кад нестане, него они што нам објашњавају да ће нам, за наше добро, поправити природу.
И тако је држава одобрила соларну електрану код Богетића, снаге 67 мегавата, на простору већем од милион квадратних метара. На путу којим људи иду према Острогу, према једном од најпрепознатљивијих духовних и пејзажних простора Црне Горе, ускоро би, умјесто онога што је ту стајало деценијама, требало да стоји — струја.
Да се разумијемо: струја нам треба. И соларна енергија нам треба. Али не треба нам ваљда и соларна глупост. Јер није сваки киловат истог укуса, нити је сваки квадратни метар само квадратни метар. Постоји простор који је на карти празан, а у стварности није празан. Постоји камен који не производи струју, али производи пејзаж.
Постоји ниско растиње које не плаћа порез, не гласа и не пише жалбе, али је ипак дио природе.
Постоји крш који неком урбанисти можда изгледа као „неискоришћена површина“, а човјеку који туда пролази изгледа као Црна Гора.
Ми смо изгледа усвојили једну чудну дефиницију природе: ако није шума, није природа; ако није национални парк, може да се гради; ако на њему нема куће, може да се постави електрана. А ако је каменито, обрасло макијом и ниским растињем — е, онда је то ваљда Божји поклон инвеститору.
Само нам још фали да неко службено прогласи камен за грађевински материјал који се тренутно налази на погрешном мјесту.
Кад природа није довољно „зелена“
Најзанимљивија ствар у овој причи јесте што соларне панеле називамо зеленом енергијом, а онда их постављамо тако да зелено из природе мора да се склони. То је она модерна еколошка математика по којој је све зелено — док не погледате шта се налази испод зеленог.
Соларна електрана није само ред панела! То су приступни путеви, трафостанице, каблови, ограде, темељи, радови, уређење терена, промјена визуелне слике простора и инфраструктура која мора да прати читаву причу. А кад једном уђете са машинеријом у природни простор, није баш да сте само „ставили панеле“.
Управо зато новија научна истраживања упозоравају да се утицај соларних постројења на биодиверзитет не може свести на просту формулу „соларно = еколошки“. Посебан проблем настаје када се постројења граде на природним или полуприродним стаништима, док је далеко разумнији приступ да се прво користе већ деградиране, индустријске или снажно измијењене површине.
Дакле, нико нормалан не треба да буде против сунца.
Треба бити против тога да се због сунца уништава оно што нам је сунце већ дало.
Острог није само координата
Надлежни кажу да је локација удаљена од манастира и да није у законом заштићеном подручју.
Добро.
Али живот није катастарска парцела.
А духовни и пејзажни амбијент не почињу оног тренутка кад уђете кроз капију манастира.
Кад идете према Острогу, не путујете само до једне тачке на Гугл мапи.
Путујете кроз простор.
И тај простор нешто значи.
Светилиште није само зид, купола и фреска. Није културно насљеђе само оно што је неко ставио у рјешење о заштити.
Понекад је и поглед дио насљеђа.
Понекад је и тишина.
Понекад је и онај голи камен који би неко, да има довољно печата, врло брзо прогласио „неперспективним земљиштем“.
А онда се чудимо што нам туриста дође једном, фотографише манастир и пита:
„А гдје је она Црна Гора коју сам гледао на разгледницама?“
Па ено је.
У соларном панелу.
Крш није ружан само зато што није исплатив
Овдје треба рећи и нешто што је, изгледа, постало непристојно рећи: природа не мора бити продуктивна да би била вриједна.
Не мора да даје струју.
Не мора да даје дрво.
Не мора да даје хотел.
Не мора да даје грађевинску дозволу.
Не мора чак ни да буде „атракција“.
Довољно је да постоји.
Кршевит предио обрастао ниским растињем није празан простор. То што није бујна зелена гора не значи да је ружан. Управо супротно — тај камен, трава, шикара, суви зидови, падине и боје пејзажа чине препознатљивим медитерански и црногорски амбијент.
Само што природа нема ПР службу.
Не може да ангажује консултанта.
Не може да каже: „Молим вас, немојте ме визуелно деградирати.“
Зато ћути.
И онда је најлакше прогласити је неважном.
Електричари ужаса
А највећа иронија је што ће нам све то бити објашњено — напретком.
Сваки пут кад неко хоће да промијени простор, каже се да је то развој.
Кад се простор промијени до непрепознавања, каже се да је то инвестиција.
Кад се неко успротиви, каже се да је против модернизације.
А кад пита зашто баш ту, онда му се објасни да је процедура испоштована.
Процедура је, изгледа, нова мјера љепоте.
Ако је процедура добра, и ружно постаје лијепо.
Ако је печат на правом мјесту, и пејзаж може да буде погрешан.
И тако добијамо електричаре ужаса.
Они не долазе са чекићем и клијештима.
Долазе са студијама, дозволама, пројектима и фасциклама.
Не кажу: „Срушићемо вам пејзаж.“
Кажу: „Реализоваћемо енергетски потенцијал.“
Не кажу: „Поставићемо индустријски комплекс на путу према Острогу.“
Кажу: „Изградићемо објекат од општег интереса.“
А кад све буде готово, добићемо један врло модеран призор:
Сунце изнад Црне Горе.
И испод њега — милион квадратних метара доказа да смо коначно схватили како се природа ставља у службу природе.
Нека се гради — али не било гдје
Ово није позив против соларне енергије.
Ово је позив против лијеног избора локације.
Ако већ хоћемо соларне електране, зашто прво не гледамо кровове фабрика, магацина, тржних центара, паркинга, депонија, браунфилд локација и других већ измијењених простора?
Зашто прво не користимо оно што смо већ уништили?
Зашто морамо сваки пут да тражимо нови комад природе који ћемо прогласити „празним“?
Сунце је бесплатно.
Простор није.
Природа још мање.
И можда је вријеме да неко у држави коначно схвати једноставну ствар: није сваки простор који можемо да изградимо простор који треба да изградимо.
Јер ако будемо наставили да сваки лијепи предио мјеримо само по томе колико мегавата може да произведе, једног дана ћемо доћи до тога да нам је цијела Црна Гора енергетски ефикасна, а да више немамо гдје да је гледамо.
И онда ће нам, наравно, неко направити и соларни панел са фотографијом старе Црне Горе.
Да се сјећамо шта смо имали.
Док нам електричари ужаса објашњавају да је то — одрживи развој.
