Пише: Вук Бачановић
Најлакше је Ратка Младића – а за потомке његових жртава, разумљиво, готово немогуће – замислити као да се родио онакав каквог га памтимо из Сребренице: разметљив, опијен побједом над градом који се није ни бранио, пред камерама које су биљежиле како два вијека историје сабија у једну мрачну реченицу о томе да је, послије буне против дахија, коначно дошло вријеме да се „Турцима осветимо на овом простору“. Али људи се, на чуђење многих који свијет доживљавају као јефтину сапуницу, не рађају као довршени злочинци. Младић је потекао из свијета који је, барем у свом службеном моралном језгру, презирао идеју кривице по рођењу, крви и вјери, и вјеровао да човјека не одређује поријекло него оно што чини. Управо зато је његов каснији пад толико тужан и поразан: није ријеч о човјеку који никада није знао другачије, него о човјеку који је знао, а ипак се корак по корак суновратио у каљугу у којој се савременик више не види као људско биће него искључиво као насљедник древног непријатеља, а масовно убијање као наставак врло логичне историјске освете.
Рођен је усред Другог свјетског рата, у сиромашним Божановићима код Калиновика, у крају у којем рат није био грандиозни гусларски еп него свакодневно одсуство, страх и смрт најближих. Отац Неђо, борац НОБ-а, погинуо је 1945. у борбама са ХОС НДХ на правцу Брадина–Иван-седло, док је Ратко још био двогодишњак, па је мајка остала да сама подиже породицу. Његово послијератно дјетињство било је обиљежено оскудицом, а војна школа представљала је за сеоског дјечака и пут из биједе и улазак у један сасвим другачији свијет. Из њега Младић није изашао као српски националиста, још мање шовиниста, него као официр Југословенске народне армије, члан Савеза комуниста и професионални војник државе која је властити смисао градила на завјету да се мржња по имену, вјери и крви, и братоубилаштво које је из ње у балканским историјама више пута произлазило, више никада не понове.
Амерички новинар Давид Биндер је 1994. забиљежио готово заборављену чињеницу: на посљедњем југословенском попису Младић се није изјаснио као Србин него као Југословен. Сам Младић му је говорио да некада није ни могао замислити да ће заједнички живот постати немогућ, а онда изговорио реченицу која, прочитана из данашње перспективе, звучи готово као несвјесно написан епитаф властитом моралном суноврату: „Човјека обликују догађаји кроз које пролази.“ У тој једној реченици као да већ стоји читав лук његовог преображаја: од официра државе која је почивала на идеји заједничког живота до човјека који ће неколико година касније говорити језиком крви, историјске освете и „Турака“.
Јер догађаји човјека не обликују тако просто као чекић комад жељеза. Они га притискају, ломе, искушавају, нуде му оправдања и изговоре, али га не ослобађају моралне одговорности. Између онога што нам се догодило и онога што ћемо због тога учинити другима увијек остаје простор избора који често условљава разлику између емпатичног људског бића и чудовишта.
Управо зато је толико важан 12. мај 1992. У Бањој Луци политичко руководство босанских Срба расправља о стратешким циљевима државе коју тек намјерава изборити, а генерал који ће истога дана стати на чело њене војске још говори језиком једног другог свијета. Радослав Брђанин, не именујући га, згража се над тим што политичко васпитање у Бањалучком корпусу може држати Муслиман; Младић одмах разумије да се мисли на официра Месуда Хасотића и узима га у заштиту: боље је, говори, да Хасотић буде „ту поред нас“ него у рову против њих, јер је то човјек с којим је служио и којег познаје. А онда, као да посљедњи пут наглас изговара границу преко које ни сам још није спреман прећи, каже: „Рат не можемо водити… против народа“, „ми нећемо рат против Муслимана као народа, нити против Хрвата као народа“. Људи нису предмети које је могуће размјестити према нацртаној карти, нити постоји „решето“ кроз које ће се просијати становништво тако да остану само Срби. „То је, људи, геноцид.“ И не зауставља се ни ту: треба, каже, позвати свакога ко припада тој земљи, јер је и њему „мјесто са нама и поред нас“; Муслимане не треба „протерати или подавити“, а у његовим Божановићима „и Срби и Муслимани једни друге морају чувати“.
Када се те ријечи данас читају из луциферијанске сјенке јула 1995, оне не доносе олакшање, већ насупрот – још тежу осуду. Јер показују да Младић у злочин није загазио као човјек који никада није знао разлику између политичара, војске и народа, између кривице и поријекла, између рата и истребљења. Знао је. Знао је да се човјек не може осудити самим тим што је рођен као Муслиман; знао је да народ није исто што и власт која га води; знао је чак и име ономе часу када се преко те границе пређе: народоубиство. Зато је његов каснији пут толико мрачан. Његов пут није био условљен незнањем, него против властитог знања; није залутао на територију без путоказа, него је крај њих почео безобзирно пролазити, једног за другим, док их напосљетку више није могао ни видјети.
А онда је граница коју је тако јасно именовао почела нестајати најприје из језика. Већ 1993. у разговору за НИН босански Муслимани више нису напросто народ чије је право на живот двије године раније бранио пред посланицима: сада су „потурице“, људи који су „издали српски народ“ промијенивши вјеру, чак „најгори олош српског народа“. У августу 1994. камера га снима док пролази Подрињем, крај разорених муслиманских кућа, и готово похвално говори сниматељу: „Нека виде наши Срби шта смо им урадили, како смо Турке средили. У Подрињу смо ми Турке помлатили.“ Затим додаје да би, да их у Сребреници не чувају војници УН-а, „давно би њих нестало на овом простору“. У марту 1995. у пресретнутом разговору више нема ни те остатке дистанце: „Где год видиш Турчина, на нишан, и пошаљи га на ахирет.“ Тако се пред нама, готово из реченице у реченицу, одвија она најстрашнија преобразба коју рат може извршити у човјеку, али коју човјек ипак мора прихватити да би се довршила: Хасотић, официр и познаник којег је требало сачувати поред себе, постаје безимени „Турчин“; комшија престаје имати своје лице и своју биографију, савременик бива протјеран из властитог времена и претворен у потомка „дахије“ од прије два вијека.
Вук Бачановић: Уџбеник који је остао вјеран историјској Црној Гори
То је митско биће састављено од 1389, дахија, 1941, усташа, убијеног оца, њемачке окупације, исламске опасности и рата који се управо догађа. Амерички новинар Роберт Блок, ратни дописник који је Младића лично интервјуисао и 1995. у The New York Review of Books објавио велики његов портрет, запазио је управо ту језиву способност укидања историјског времена: прошлост и садашњост у Младићевом говору почињу да се сливају у једну исту битку. Говорио је да су рат деведесетих започели „исти људи као 1941“. И није проблем признати да су на другој страни заиста постојали људи који су свјесно призивали 1941, отворено или скривено обнављали њене симболе, мржње и злочиначке обрасце; проблем настаје онда када се њихова кривица пренесе на читаве популације које су се са властитим трансгенерацијским траумама бориле једнако као и Младић који се прогласио за њиховог страшног судију.
И онда долази Сребреница, не као почетак тог преображаја, него као мјесто на којем се он напокон показује довршеним. Пред камером Младић више не говори језиком човјека који покушава разликовати кривца од недужног, него језиком самозваног извршиоца неке древне правде: „Напокон је дошао тренутак да се, послије буне против дахија, Турцима осветимо на овом простору.“ У тој реченици нема више ни 1995. године ни стварних људи пред њим. Постоји само једна измишљена историјска судница у којој је он себи додијелио и улогу тужиоца и судије и крвника, а живим људима пресудио због мртвих људи које никада нису познавали. Ту се његов пад довршава на начин страшнији од сваког политичког фанатизма: човјек који је некада упозоравао да би просијавање народа кроз „решето“ било народоубиство сада властиту мржњу доживљава као неизбјежну историјску правду. Сребреница зато није само мјесто злочина који је наредио и омогућио; она је мјесто на којем је један човјек, претходно изгубивши другога из вида, коначно изгубио и најбољег себе.
Зато Ратка Младића не треба изгонити из људског рода да бисмо се наставили опијати обмањујућом илузијом да његов пад није човјечански, него нека специфична српска особина. Напротив, тек када му вратимо сву његову људскост, његова кривица добија своју пуну, готово неподношљиву тежину. Јер пред нама није биће саздано од тамне материје, него просто људско биће које је познавало ратну и поратну оскудицу, трагало за очевим гробом који му је пронашао локални коњички муслиман, усвојило војничку дисциплину тако драгу балканском менталитету, очигледно задобило другарство људи различитих националности и хуману југословенску идеологију да се послије хиљадугодишњих ужаса ипак може и мора живјети и борити заједно. Све је то носио у себи и онда, најприје мало-помало, а онда попут незаустављиве бујице, допустио да му искључиво његов живот престане бити искуство из којег се учи, а постане складиште „историјских“ оправдања за дехуманизацију и погубљење ближњих.
Злуради проповједници вјечне мржње међу балканским народима најрадије би у томе видјели доказ да је онај каснији Младић био једини „прави“, а да је онај ранији, који је говорио о заједничком животу, разликовању народа од режима и узајамном чувању, био само лицемјер иза танког премаза југословенског хуманизма. Али ништа не би могло бити погрешније. Оба су била аутентична, јер човјек није непомични и заувијек утврђени монолит него вјечно ратиште властитих могућности. У Младићу је напосљетку побиједио онај који је допустио да му искључиво мржња постане тумач свијета, а умишљено праведништво и месијански комплекс замјена за савјест и емпатију. И управо је ту лекција која надилази њега самог: нико није заувијек заштићен својим некадашњим увјерењима, добрим намјерама ни часним успоменама ако једнога дана пристане да властиту бол претвори у право над туђим животом.
Трагедија зато није у томе што је некакво српско митско чудовиште учинило искључиво српске чудовишне ствари, како бјесни чудовишна пропаганда остатка југословенских национализама. Ту нема схватања библијске трагедије човјековог посрнућа, већ само усвајања усташке расистичке зоологије која је двогодишњем Ратку отела оца. Трагедија је што је човјек који је у тешком тренутку знао рећи „Срби и Муслимани једни друге морају чувати“ стигао до Сребренице да објави како је дошло вријеме за освету „Турцима“. Само у том смислу је Ратко Младић најтрагичнија и уједно најстрашнија особа српског Двадесетог вијека.
Вук Бачановић: Димитријевић и Љакић – Крв Авељева не оптужује жртву
Јер, између те двије реченице није само Младићева ратна биографија него читава анатомија моралног суноврата: пут којим човјек од свијести о недодирљивости живота невиног човјека стиже до умишљеног права да га одузме.
И можда најстрашнији тренутак српског Двадесетог вијека.
Извор: Портал Зета
