Пише: Вук Бачановић
Ако је, како је Андре Гликсман наслућивао, глупост један од најпоузданијих покретача историје, онда су порази њена најуреднија књиговодствена ставка: једни буду очигледно претрпљени, други се некако и признају, а трећи се деценијама преименују у побједе док и посљедњи свједок онога што се стварно догодило не умре. Пол Табори би ту, вјероватно, само додао да људска глупост никада није задовољна самим поразом, него осјећа неодољиву потребу да му накнадно прибави и теоријско оправдање. Али постоји и једна рјеђа, балканска подврста, готово достојна посебног поглавља у политичкој антропологији глупости: пораз којем се, двадесет година пошто је већ уредно претрпљен, из Београда накнадно састави образложење зашто је био не само неизбјежан него, ако ћемо право, и антрополошки оправдан.
Управо ту дисциплину Зоран Ћирјаковић усавршава у тексту који почиње грандиозним ламентом да је сецесија Црне Горе „највећи пораз српства и Србије у последњих осам деценија“. Србија је, вели, без мора „уштројена земља“, Запад је увијек антисрпски, трагедија је космичка, сузе већ капљу по карти Боке, а читалац само што не зачује како негдје иза Ловћена, у магли историјске неправде, зајеца гуслар над изгубљеним српским јединством, све уз тугаљиви глас Оливере Катарине: „У Ад ми се свијет претворио…“ И баш када би човјек очекивао да послије таквог свесрпског опела услиједи бар нешто о потреби зацјељења отворених и гнојних рана, аутор засуче рукаве и марљиво почне доказивати да је то исто јединство било природно отприлике колико и заједничка стамбена заједница сокола и птице јаребице.
Јер Србија, сазнајемо одмах потом, деведесетих није била држава у којој су Црногорци имали велики политички утицај, него, ни мање ни више, „колонија Црне Горе“. Срби из Србије и Срби из Црне Горе, иако су тобоже „идентитетски исти“, међусобно су удаљенији него Срби и Црногорци у самој Црној Гори. Ови други, без обзира како се национално изјашњавају, дијеле исти „културни образац“, а Србију, по Ћирјаковићу, виде као „своју ловину“ и Србијанце као „инфериорну, нижу врсту“. То је, ваљда, нова школа националног интегрализма: најприје прогласиш сецесију највећом националном катастрофом, а онда објасниш да су људи чији одлазак оплакујеш један колективни предаторски сој који те сматра нижим обликом живота. Послије још два таква пасуса човјек више не зна зашто се Црна Гора уопште одвојила тек 2006, умјесто да је Србија још 1918. преклињала Антанту да између Ужица и Колашина постави санитарни кордон.
Вук Бачановић: Уџбеник који је остао вјеран историјској Црној Гори
А доказни поступак достиже научни врхунац када се појављују студенти који су се, према анегдоти са приватног факултета, наводно представљали као Срби само „од понедељка до петка“. Из тог професионално пробраног академски узорка Ћирјаковић изводи готово онтолошку дијагнозу Црне Горе: тамо човјек увече легне као Србин, а ујутро се може пробудити као Црногорац, зависно од временске прогнозе, од тога да ли му је је Мјесец ушао у вагу и тога има ли тог дана предавања у Београду. Тако смо од „највећег пораза српства“ стигли до народа чија је националност, изгледа, привремена боравишна дозвола: важи док трају предавања у Београду, а престаје чим се пређе Златибор. Ако је циљ био полемисати са дукљанским национализмом, ово је прилично необичан метод, јер му се не руши основна премиса него му се бесплатно бетонира темељ: Србијанци и Црногорци су, ето, два толико различита ментална и културна свијета да их некако једва спаја заједничко име.
А онда долази ремек-дјело етнопсихологије, синтагма „случајно православни Хрвати са албанским менталитетом“. У једној јединој реченици успјело се оно за шта би мање даровитом човјеку била потребна читава конференција балканских шовиниста: Хрвати су сведени на „политички модел“, Албанци на „менталитет“, Црногорци на њихов хибрид, а православље му дође као нека декларација на пластичној амбалажи која упозорава на лако кварљиву робу. Ћирјаковић тако покушава да обесмисли дукљанство прихватајући управо његову основну претпоставку: да између Црне Горе и Србије постоји некаква дубока, готово цивилизацијска психолошка граница, да су политичке навике, културни рефлекси и колективне представе с обје стране те границе толико различити да је заједничко национално име посљедица систематског необразовања историчара минулих епоха него јасно утврђених историјско-антрополошких чињеница. Разлика је само што дукљански идеолог на крају реченице каже „и зато смо посебан народ“, док Ћирјаковић каже „и зато смо исти народ, само што је његов црногорски дио непоправљиво фелеричан“. Остатак антрополошког материјала остаје готово нетакнут: исти јаз, иста подозривост, иста прича о различитим менталитетима и истој тобожњој немогућности стварног заједништва, само је на крају промијењен идеолошки предзнак.
Посебна комедија почиње када се та метода пресели на описивање прилика у Цркви. Митрополија црногорско-приморска себе, страшног ли открића, назива Митрополијом црногорско-приморском. Понекад чак само Митрополијом. И ту се већ пали црвена лампица националног аларма: ако се довољно пута не изговори пуно „Српска православна црква“, можда ће се једне ноћи Славку Перовићу у сну указати коначан доказ да је Свети Петар Цетињски све вријеме само глумио Србина и да прича о обнови Пећке патријаршије није била политички програм него добро осмишљена историјска дезинформација, а Јоаникије се прогласити не-патријархом не-СПЦ. То што се црквене епархије по цијелом православном свијету нормално називају својим епархијским именима постаје споредна техничка ситница. По тој логици, када неко каже „Жичка епархија“ умјесто „Српска православна црква, Епархија жичка“, већ треба провјерити да ли се у Краљеву штампа сепаратистички томос, као и крунисање будућег краља „Жичана“.
Најљепше је што стварност чак нема пристојности да помогне тези. У самој Црној Гори на званичном митрополијском сајту читамо: „Српска православна црква, Митрополија црногорско-приморска“, док Темељни уговор са државом Митрополију изричито смјешта у органску структуру СПЦ. Али за политичку метафизику то није довољно. Име „Митрополија“ је тако одједном „траг“ који прелази у „тенденцију“, дочим тенденција прераста у „тиху десрбизацију“, која већ увелико куца на врата будуће Цркве Црне Горе. Недостаје још само форензичка анализа броја слова С у недјељним саопштењима и графикон који показује да се аутокефалија приближава брзином од 2,7 изостављених придјева мјесечно.
Вук Бачановић: Димитријевић и Љакић – Крв Авељева не оптужује жртву
Зато Ћирјаковићев текст уопште није осмишљен као успјешна критика дукљанства. Исправно се може посматрати једино (не)намјерна теоријска испомоћ том концепту. Дукљанском националисти и антисрпском шовинисти оставља готово све што му је потребно: Србијанци и Црногорци имају дубоко различите културне обрасце; Црногорци Србију виде као ловину; Србијанце сматрају нижом врстом; национални идентитет им је флуидан; Црна Гора је постала суштински антисрпска што је, готово па њена природа; њено православље постепено добија посебну искључиво црногорску политичку физиономију; чак и Митрополија наводно клизи ка некаквом самосталном црногорском црквеном субјекту. Дукљанском теоретичару остаје само да у Wordu притисне Ctrl+H, замијени „жалосно“ са „сјајно“ и „опасност“ са „историјска нужност“, и рад је практично спреман за рецензију Аднана Чиргића.
Отуд није никакво чудо што је Антена М у таквом тексту могла препознати материјал вриједан нарочите пажње, поготово у дијеловима о Цркви. Није неопходно да се слажете са аутором који вас сматра плодом србофобичне политике ако вам је управо испоручио тезу да су Србијанац и Црногорац културно удаљенији него Србин и Црногорац у Црној Гори и још вам на поклон додао сумњу да ће се и сама Митрополија једног дана еманциповати од српског имена. То је она врло смишљена врста „полемике“ у којој противника нападнете тако што му донесете муницију, напуните шаржер, подесите нишан и онда му огорчено пребаците што вам је изрешетао кољена.
И ту се круг затвара на готово савршеној иронији. Текст који се формално отвара као ламент над „највећим поразом српства“ у суштини има потпуно супротну сврху: не оспорава дукљанску представу о Црној Гори, него је дограђује, радикализује и снабдијева новим аргументима. И не, овдје није ријеч о ненамјерном идеолошком клизању, него о прилично свјесном прегалаштву: српска идеја у Црној Гори најприје се проглашава историјски пораженом, затим антрополошки суштаствено сумњивом, а на крају и црквено неодрживом. Дукљанству је тешко замислити кориснијег савезника од онога који ће, наступајући као његов противник, објаснити зашто су његове темељне претпоставке заправо тачне. Зато овај текст најмање личи на покушај одбране српске идеје у Црној Гори, а највише на њену пажљиво састављену читуљу, при чему аутор није ожалошћени рођак који се још нада васкрсењу, него свјесни састављач смртовнице још увијек живом народу, а у којој су већ одређени датум и узрок смрти и породица која уопште није ожалошћена.
