Пише: Јасна Ивановић
,,Сва је несрећа потицала из чињенице да се наш гвоздени шпорет у кухињи није никад дао сасвим разбуктати, тако да нам је недостајао прави пламен, сјај. Он је стварао само још већу пустош у нашој кући, барем у почетку, док се нисмо навикли на дим. После, када смо се добро исплакали и када су нам очи већ биле пресахле од суза, почели смо да се крећемо у том плавичасто-сивом диму као у свом природном елементу, назвали смо га у свом духовном језику ,домаћим огњиштем’ и онда смо кашљуцали, загрцнути, као да пушимо неке скупоцене, јаке цигаре у којима се остварује мирис лета и четинара, као и топла идеја домаћег огњишта.“
(Данило Киш, ,,Башта, пепео“)
Мјесец црних дана сав се живистијан у Делиблатској пешчари ,,навикава“ на огањ, дим и пепео, као да је ријеч о ,,домаћем огњишту“, а не о катастрофи. По процјенама, које расту док се пише овај текст, преко 5.300 хектара илити око трећина пешчаре захваћена је ватром.
Јавна комуникација о пожару у протеклих мјесец дана показала се као круцијални проблем. Зато са терена добијамо слике неуморних грађана, који су гашење пожара узели у своје руке јер су руке несретних ватрогасних и других активних служби везане слабом координацијом и недостатком насушног плана. Природној непогоди, којој се до одређене мјере заједница мора потчинити, наврх пуне чаше јада додата је и неприродна непогода: у оправдање звано сезона пожара уписан је без покрића дуготрајни изостанак стратешког спречавања катастрофе.
Извјештавање о стању такође су преузели грађани, па се није чудити предсједнику државе што је прије свега пар дана, док се пожар ширио драматичних неколико стотина хектара дневно, изјавио отприлике да никакве фрке нема. Човјек слабо обавијештен, ватрено заузет изборном кампањом и на крају наштелован на срећу, за карираним стоњацима с флекама од проливена вина, у топлом крилу потчиновника, том вјечно заштитном домаћем огњишту сваке власти.
Када таквом мизансцену додамо и микрофоне пратећих новинарских вокала, порука предсједника да влада столом, кампањом, па и пожаром постаје озбиљна представа за јавност. И сто, и кампања, и пожар – припитомљени су с пар фалш нота пијаног предсједниковог гласа. ,,Решићу, решићу, решићу, лично, лично, лично…“ већ мјесец црних дана одлијеже Србијом и у Србији пешчаром. Нешто као гавраново ,,Nevermore…“ И иљушин је долетио прекасно, и тетку из села тог и тог преварили су на суду прије но је предсједник стигао да помогне…
С мало или нимало осврта на наведене факте, главна порука ове пожарне изборне кампање је изречена најозбиљније могуће, без сметње од памети и резона: све што гори решиће, тврди, он лично. Dead serious, како би се рекло на говорном подручју потенцијалних страних инвеститора, што увијек дођу на пожаришта да ублаже последице и као науспут придодају трун својем већ баснословном богатству. Dead serious попут ватреног торнада, језивог и ријетког природног удеса, усликаног као привиђење, или предсказање недавно у пешчари.
Решиће… Сваки опожарени живистијан дотле ће морати да прогута само још мало дима, још мало да се насмуди сопствене чапре и умирише девето кољено самртним смрадом домаћег огњишта. Башта, пепео.
