Пише: Алекса Ђилас
И овог лета сам са супругом Олгицом у Ровињу. Шетамо, пливамо, излежавамо се испод дрвећа. Море је увек близу, сунце неуморно. Као и у другим туристичким местима Медитерана, свугде се чују језици разних народа. Човечанство је уједињено у потрази за одмором и задовољствима!
Говоре се сви словенски језици, а ваљда је највише туриста из бивше Југославије, посебно из Загреба и Београда. Из оближње Италије често се у Ровињ долази за викенд. Скандинавце се не може мимоићи, а свугде се чује немачки. Тачније, немачки дијалекти јер тек мањина говори књижевни немачки. Како то да добре и строге немачке школе нису натерале дисциплиноване Немце да говоре правилно? Да, има туриста из Латинске Америке и Азије – и не само богате Источне. Нађе се понеки и из Африке – како северне тако и из подсахарских земаља. (Замало да заборавим Мађаре, хрватске и наше суседе, а није их мало!)
Главни језик летњег Ровиња ипак је енглески. И не првенствено због Британаца и Американаца, мада их има доста. Свако га бар мало зна и користи без устручавања. Пошто сам дуго живео у Енглеској и Америци, мени те домаће верзије енглеског звуче комично. Али не дозвољавам себи да будем сноб. Језици постоје ради комуникације, то је главно.
Британски Форин офис награђује новчано своје службенике за сваки језик који науче. Можда ће им ускоро признавати као нови научен језик и неке од тих чудних варијанти енглеског које расту по свету. Наравно, само се шалим на рачун британског опортунизма и прагматизма у спољној политици. Но, ко зна?
Многи с разлогом сматрају енглески за међународни језик коме припада будућност. Али хоће ли доприносити миру у свету? Кроз историју, било је много покушаја да се измисли међународни језик који би повезивао људе из разних делова света, а био лак за учење. Ваљало је и да помаже у борби за светски мир. Есперанто је имао највише следбеника, између осталих га је научио и Толстој, заточник мира и свељудског братства.
Када бих ја бирао међународни језик, онда би то била унапређена и обогаћена варијанта садашњег међународног знаковног језика који користе глувонеми. У њему нема ни трага од неког националног језика, било говорног било знаковног, па нико не би могао да се жали. Али мене знаковним језицима највише привлаче људи које гледам на телевизији док на тај језик преводе оно што говоре политичари и новинари. У знаковима које праве рукама нема и изгледа не може ни да буде жестоких емоција, а пропратне гримасе су као у добродушне и интелигентне деце. Доиста ме увек очарају.
Замислимо да политичари расправљају знаковним језиком – верујем да би то био крупан корак ка цивилизованијем политичком животу. Расправе у потпуној тишини! И можда би читава политика без гласова била мирнија. Најзад, зар нису велики диктатори често баш својим гласовима изазивали гнев и мржњу, агресивност и ратоборност. Тешко је замислити да би Хитлер тако хипнотисао немачке масе и покретао их у рат да није било његовог гласа – грленог, храпавог, продорног, вриштећег.
Нема на видику језика који би могао да угрози првенство енглеског. Кина ће можда бити водећа светска привредна сила, али то неће променити опште мишљење да на свету нема језика тежег за учење од мандаринског. Но, технологија нам већ приређује изненађења. За мале паре може се купити машиница која стане у џеп и преводи са стотинак језика у оба смера. Не треба много маште да се замисле импланти помоћу којих ћемо у не далекој будућности говорити течно као матерњи све језике света – њих око 7.000 живих и, што да не, још много више оних мртвих. Неће нам бити потребан светски, међународни језик јер ће то постати и онај са најмање говорника – а има их само са неколико или чак једним. И тада ће, можда, сви људи света боље разумети једни друге, боље сарађивати, самим тим више тежити миру.
По свој прилици гледам свејезичну (мој израз!) будућност човечанства кроз ружичасте наочаре. И сетих се вица из совјетског времена: – Када победи комунизам, неће више бити рата? – Тачно, неће. Али ће борба за мир бити таква да ни камен на камену неће остати.
Прошлост мултилингвалне Европе била је баш мрачна. Негде до краја осамнаестог века, Средња, Источна и Југоисточна Европа личиле су на ровињске плаже – један језик до другога, без много додира и без већих сукоба. У типичном граду или варошици говорио се бар један словенски језик, а често немачки и јидиш, па балтички језици, онда језици средњоазијских народа, али и многи други. Но, кроз успон национализма у деветнаестом и двадесетом веку, кроз ратове и стварање нових држава, националне групе су елиминисале једна другу – истребљивањем, истеривањем, асимилацијом. Од изузетка, монолингвалност се претворила у норму. А то је постао и национализам као политичка идеологија – и остао до данас.
Док сам студирао и радио у иностранству, био је један дуги период када нисам могао да долазим у Југославију. Понекад би ме обузела носталгија и све у земљи у којој сам тренутно био, рецимо Енглеској или Француској, укључујући језик који се у њој говори, учинило би ми се не само туђе већ и непријатељско. Дакле, све баш супротно од садашњег уживања у пријатној какофонији у топлом Ровињу.
Коначно сам се вратио 1993. На америчком универзитету на коме сам до тада радио, и колеге и студенти су се трудили да моје име изговоре тачно. У мом родном Београду, међутим, многима је било забавно да ме, због дугог боравка у иностранству, зову Алек или Алекс. Добро да није Ал, тешио сам се.
А Србија се деведесетих нашла окружена непријатељском Европом. Било је то као да на некој плажи сви одједном, свако на свом језику, почну да вичу, гневно и са мржњом, на једног пливача. И не дају му да изађе на обалу. А он је уморан, исцрпљен, само што се није удавио.
Деведесете су прошлост, за многе далека и коју треба заборавити. Али ко је следећи пливач?
Извор: НИН, 13. 8. 2026, бр. 3946.
