Да ли су резултати изборног процеса у Русији оправдали очекивања? Како је промењен распоред у Думи? Које су партије учествовале у надметању? Да ли је било неочекиваних обрта?
Може се са сигурношћу рећи да је предизборна кампања за парламентарне изборе у Русији, одржане од 17. до 19. септембра, била једна од најнеупечатљивијих у протеклих неколико изборних циклуса. Да се којим случајем неки туриста случајно обрео у Москви овог септембра, чије временске прилике више подсећају на рану зиму него на топли почетак јесени, засигурно не би ни приметио да се приближавају избори. Готово да и није било билборда с политичким садржајем ниједне партије, укључујући и владајућу Јединствену Русију, а о плакатима који у другим земљама у непрекидном низу покривају зидове читавих зграда није било ни говора.
Ту и тамо случајни посетилац могао би да примети плакат величине већег летка залепљен на државне огласне табле којих је мноштво у московским рејонима. Ови плакатићи увек су представљали кандидате Јединствене Русије у једномандатним изборним јединицама и некако су, наизглед случајно, у потпуности заменили све дотадашње објаве, па чак и оне које су говориле о томе ко је начелник рејонске полицијске станице задужен за ред и мир московских спаваћих квартова. Други кандидати били су невидљиви, а њихови плакати су брзо скидани са свих јавних површина. Из изложеног описа види се да су Јединственој Русији били најважнији гласови у једномандантним изборним јединицама у којима она осваја традиционално више мандата него по партијским списковима.
Учесници
На овим изборима нису учествовали кандидати несистемске опозиције. У ранијим периодима они су традиционално имали проблема с регистрацијом својих кандидатура јер је на њиховом примеру изборна комисија увек примењивала најстроже аршине. Прегледани су сви потписи, свака тачка, свака запета, имали су третман којем нису подвргавани кандидати системске опозиције. Чак и под оваквим условима сита и решета несистемска опозиција свеједно је била како-тако представљена на изборима и никада није остваривала завидан резултат, сигурно не на изборима за Думу.
Овом циклусу претходила је опсежна чистка несистемског опозиционог блока, означавање несистемских либералних медија као иностраних агената (неки од тих медија претходно су несметано функционисали дуги низ година), а активним разбијањем протеста почетком године јасно је стављено до знања и обичним грађанима да је улична подршка несистемској опозицији опасан подухват који се може завршити затворском казном.
Несистемска опозиција није се једина у овом циклусу суочавала с проблемима. На мети државне Централне изборне комисије била је Комунистичка партија Руске Федерације или боље речено њено мање послушно крило оличено контроверзним бизнисменом Павлом Грудињином, који се пред бирачима представља као руководилац колхоза. Грудињин је у последњем моменту одстрањен од учешћа у изборима јер су му пронађени офшор-рачуни у Белизеу, пореском уточишту у Централној Америци. Он је пак тврдио да је одавно продао поменуту компанију, те да ју је неко поново активирао уз дозволу Централне банке Белизеа, а без његовог знања. КПРФ се није изразито бунила због ове одлуке, јер је Грудињин директни конкурент вечном руководиоцу те странке Генадију Зјуганову, познатом и нашим читаоцима још из 1990-их година.
КПРФ се налазила и на нишану Јединствене Русије, борба око левичарског електората била је у пуном јеку. Актуелне власти кокетирале су с враћањем на Лубјанку споменика злогласном оснивачу бољшевичке тајне полиције, Пољаку Феликсу Џержинском, министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је као један од носилаца партијског списка Јединствене Русије давао позитивне изјаве о Стаљину, које је већ сутрадан реинтерпретирао како не би наудио својој дипломатској репутацији. Против КПРФ су коришћене и прљаве методе двојника на изборима, укључујући и партију „Комунисти Русије“, чији се пун назив на гласачком листићу мало разликовао од назива КПРФ. Окретање левом конзервативизму у Русији је логичан тренд уколико имамо у виду погоршање социјалног стања у земљи и носталгију за минулим временима.
КПРФ је била главни изазивач на овим изборима. Либерално-демократска партија Русије Владимира Жириновског нашла се пред падом популарности. Запаљива скандалозна реторика њеног лидера све је мање шокантна што се више користи, а и ЛДПР је многоструко пута доказала да не може доћи до власти и испунити свој националпопулистички програм. ЛДПР се борила за гласове с новонасталом коалицијом Праведне Русије и покрета За истину, чији је оснивач Захар Прилепин. Ова коалиција покрила је широк спектар гласача од КПРФ, ЛДПР, па чак и дела системски настројених либерала због центристичког крила Праведне Русије. Захар Прилепин настојао је да одузме бираче првенствено КПРФ-у, излазећи са стаљинистичким изјавама којима је премашивао реторику комуниста, али и од ЛДПР, инсистирајући на признању Доњецке и Луганске Народне Републике. КПРФ је успешно успела да одоли овим нападима, ЛДПР није.
У Думу пролази још и странка Нови људи, коју многи означавају као кремаљски пројекат контролисане либералне партије, што је био задатак извесног Суркова у претходном периоду, али он није у томе успео и пао је у немилост.
Резултати
Јединствена Русија надмашила је и очекивања, и сва истраживања, укључујући и она спроведена у државним центрима за истраживање јавног мњења. Све процене, па и анкете о излазности спроведене током избора говориле су о 45 одсто освојених гласова по пропорционалном систему, то јест федералним партијским списковима. Јединствена Русија успела је да освоји 49 одсто гласова по овом систему. Најоптимистичније процене броја мандата по једномандатним окрузима говориле су о 186 посланичких места, а Јединствена Русија освојила је чак 198 места од 225 колико се укупно бира по већинском систему. Када се најоптимистичније процене изразе у броју мандата, своде се на 304 мандата за Јединствену Русију, а по последњим изборним подацима она осваја 324 мандата и тиме лако задобија оспоравану квалификовану двотрећинску већину посланика у Думи. Избори су од почетка били решени у корист Јединствене Русије, постављало се питање са коликом ће већином она победити. Сходно томе, пребројавање гласова није текло у усијаној атмосфери ишчекивања.
Па ипак, забележен је један обрт, једна драма на коју мало ко обраћа пажњу, укључујући и западне званичнике којима је циљ да делегитимизују текуће изборе. Наиме, када је исход избора већ био решен, када је обрађено 95 одсто гласова, већ идућег дана, 20. септембра, дошло је до нагле промене изборне слике у Москви. У престоници Русије било је дозвољено и гласање преко интернета, али ти гласови нису урачунати на почетку пребројавања гласова, него сутрадан, када су били обрађени готово сви физички гласови. До тог тренутка кандидати КПРФ имали су солидну предност у односу на конкуренте из Јединствене Русије, у шест од петнаест изборних округа у Москви. У неким од њих та предност је износила девет одсто.
У року од једног сата, негде од поднева до 13 часова, напрасно су унети интернет-гласови који су окренули резултат у Москви наглавачке. Ођедном су сви црвени (КПРФ) делови Москве постали плави (Јединствена Русија). Слика је била неодољиво слична финишу америчких избора када се шест одлучујућих држава изненада окренуло против Трампа гласовима преко поште. Вреди нагласити да је кључна разлика између ових догађања у томе да је преокрет у америчким изборима одредио крајњи изборни резултат, док сумњиви обрт у Москви није битно утицао на промену опште слике. Јединственој Русији нису били потребни мандати Комунистичке партије РФ у Москви за остваривање било какве већине.
КПРФ је одмах упутила протест, Генадиј Зјуганов изјавио је да не признаје електронске гласове, партија је затражила дозволу за организовање протеста која је била промптно одбијена од стране московских локалних власти под изговором епидемиолошких мера. Без обзира на то, КПРФ је у понедељак у Москви спровела мањи недозвољени митинг, на коме су учествовали лидери те партије и кандидати који сматрају да су покрадени. Полиција је била присутна, али се није мешала и није позивала демонстранте да се разиђу. Други партијски лидери остали су неми пред овим догађањима.
Електронско гласање било је примењивано само у неколицини региона, њихови интереси нису угрожени. Ћуте и представници Запада, који не желе да стану у одбрану КПРФ, јер их не сматрају својим пуленима. Испред САД и ЕУ могле су се чути само оштре осуде предизборне атмосфере и застрашивања несистемске опозиције. Не очекује се да ће због упитних резултата у Москви КПРФ постати несистемска опозиција, барем не под тренутним руководством. Остаће, међутим, тамна мрља на електронском систему гласања која ће наштетити поверењу грађана Русије у демократске институције њихове државе.
Александар Ђокић
Извор: Стандард.рс
