Добисмо и жуту траку, као што и доличи, добисмо је преко ноћи. Неко ће рећи, а неће много погријешити, да је видјела жаба гдје се коњи кују, па ето и нама жуте траке.
Кад год се возачи који нису из Подгорице не снађу на неком кружном току, подсмијавају се Подгоричани, подсмијавају се неподгоричким таблицама. Ликују. То су мале и ништавне побједе оних који себе по основу рођења сматрају већим грађанима од осталих дошљака, иако и даље кесу са смећем остављају у ходнику испред врата, а ћик зафрљаче на зеленило. Све је то г(р)ад.
Обожавају људи и да легну на сирену кад неко из булевара хоће да скрене лијево у Улицу Слободе код покојног хотела Црна Гора, а “зна се” да се не смије. Од тренутка кад је постављен стуб, показатељ, до тренутка кад је то постало опште познато, протекло је доста Мораче. Али, сви се праве паметни, односно, паметнији од других, грађанскији од других. Један од највећих Подгоричана давно је поставио таблу са натписом “Стоматолог” на улаз у ординацију, па је убрзо морао да промијени и напише “Зубар” јер су долазили људи да се жале на стомачне проблеме.
Дакле, што јасније, то боље. Директно и конкретно. Тако изгледа мора са Подгорицом и народом. Мора све на прву лопту. Ништа не оставити да се чита између редова. Ових дана, пут до вулканизера поплочан је сулудим намјерама. Добисмо и жуту траку, као што и доличи, добисмо је преко ноћи. Неко ће рећи, а неће много погријешити, да је видјела жаба гђе се коњи кују, па ето и нама жуте траке. Ето нам је, да људи не знају што ће с њом. Јер, нико није луд да мрви пластику точковима намјерно. Има свакаквих Подгоричана, али велика већина обожава своја кола, можда и превише.
За такве потезе, који се тичу становника, потребна је едукација. Оглашавање! Дакле, да се допре преко свих канала комуникације до људи, да им се објасни што то значи, откуд та жута трака. Могло је да се одбројава до њеног лансирања, да се од ње направи спектакл. Могло је свашта, али није ништа. Недовољно. Умјесто да трака користи, да је људи благосиљају јер им доноси добро, сви је пљују.
Јер, да је све брујало, да је неко гостовао у емисијама и објашњавао из дана у дан, да се направила кампања “Жута трака – спас за грађане и возаче”, не би точкови мрвили пластичне граничнике, не би људи псовали. Довољно је било рећи грађанима, или макар претпоставити колико се може живота спасити ако кола Хитне помоћи пројуре жутом траком иако је гужва и шпиц. Да је та информација допрла до људи, не би од спрдње било ништа. Све је контрапродуктивно, инат и “наврат-нанос” техника. Може човјек да одлучи у суботу, да донесе чврсту одлуку да ће сјутрадан, у недељу истрчати маратон. Али та одлука је узалудна јер није примјенљива.
Мора свакодневно да тренира мјесецима да би истрчао маратон. Тако је и са градом. Не може се од Подгорице преко ноћи направити “Европски главни град”. Не може јер је то процес, а није довољно пукнути прстима, нацртати бициклистичку стазу или оградити жуту траку.
Била би Подгорица знатно љепша, што изгледом, што љепше мјесто за живот, да је нису “накрасили” Муги и Миго. Њихов наслиједник је можда умивенији и уреднији од њих, не мирише сам себи пазух и зна падеже, не млати новинаре, али није ни он скренуо са њиховог пута, иако су се многи надали да ће бити свој. Али само је једном човјеку дозвољено да буде “Никад сам, увијек свој”, остали су ту да га копирају колико ко може и да раде што им се каже.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести